Републички хидрометеоролошки завода издао је за данас и сутра упозорење на јак до олујни вјетар у Херцеговини гдје ће понегдје имати ударе и до 100 километара на час.

Максимални удари вјетра, који су најављени за данас и сутра, биће од 50 до 80 километара на час, а у брдско-планинским предјелима понегдје и до 100 километара на час.

Вјетар ће у осталим предјелима бити умјерен до јак уз ударе од 30 до 60 километара на час.

У Суторини, некадашњем састајалишту херцеговачких првака из устанака Луке Вукаловића (1852–1862), као и мјесту зборовања и дипломатских битака Херцеговачког устанка 1875–1878, у петак 26. септембра, поводом великог јубилеја – 150 година од почетка устанка, одржано је свечано вече „Сјећања на велики устанак и храбре устанике са простора општине Херцег Нови“. Организатор је био ОБНОР 1941–1945 Херцег Нови, а скуп је одржан под покровитељством Општине Херцег Нови.

Катић: Суторина је била центар дипломатије

О историјском значају „Невесињске пушке“ и доприносу Суторине, Крушевица, али и самог Херцег Новог, који је у вријеме устанка припадао „другој царевини“, говорио је предсједник Општине Херцег Нови Стеван Катић.

– У години када обиљежавамо вијек и по од устанка против османске власти, који је у народу познат као Невесињска пушка, наша је обавеза да се подсјетимо славних предака који су слободарски устали, а многи од њих и живот дали за свој народ. Пуцањ Невесињске пушке одјекнуо је свијетом. Периферија устанка, али и центар дипломатске активности била је управо Суторина, која је као и Клек, данашњи Неум, тада била османска енклава. Херцег Нови је још од Карловачког мира 1699. године био под влашћу Аустрије, а касније Аустроугарске, док је становништво Суторине представљало везу Херцеговине са Херцег Новим, још од времена Луке Вукаловића и његових устаника са сједиштем у Суторини. Да би помогли устанак и народ у Херцеговини, гдје је владала глад, у Херцег Новом је формиран одбор који је прикупљао помоћ у храни и оружју, али и позивао добровољце да се придруже борби. Благајник одбора и секретар општинског уреда Јово Накићеновић саставио је Проглас, у којем су позвали све Словене и сваког поштеног човјека, без обзира на вјеру и народност, који цијени слободу и поштује право, да помогну устанак против Османлија – истакао је Катић.

Посебно је нагласио да је међу добровољцима био и професор Поморске школе у Србини, касније познати књижевник Симо Матавуљ. Он је записао да су се у Поморској школи испити завршили раније како би просторије послужиле као складиште оружја. У својим биљешкама Матавуљ наводи и да је др Милан Јовановић у Херцег Новом отворио болницу за рањенике.

– Међу устаницима био је велики број чланова бројних херцегновских породица. Част ми је што овдје могу поменути и свог претка, Леса Катића, који је предводио стотину устаника и имао значајну улогу у Херцеговачком устанку, дајући допринос његовом успјеху – додао је предсједник Катић.

Велико интересовање свјетске јавности

О каквом је устанку ријеч, потврђује и чињеница да је изазвао огромну пажњу тадашњег европског и свјетског јавног мњења. Развој устанка пратили су новинари бројних редакција. Тако је „Руски мир“ послао свог дописника из Петрограда у Херцеговину. Они су први почели да објављују прогласе и апеле за помоћ, прикупивши 97.000 рубаља у сребру и злату. О устанку је писала и новосадска „Застава“. Посебно значајан за Новљане и Црногорце јесте извјештај о смрти војводе Максима Баћовића, који је 20. јануара 1876. године погинуо на Глувој смокви код Требиња. Његово тијело је дочекало свештенство, власт и народ на Топлој, гдје је служено опијело, а потом је, уз пуцњаву прангија, спровод прошао до Шквера, одакле је тијело превезено у Рисан, а затим у родне Бањане.

– Суторина и Херцег Нови више пута у историји изградили су стубове као носиоце слободарске традиције нашег народа. То чине и данас. Ваљда нам је суђено да будемо колијевка стваралаца, светаца, задужбинара и храбрих слободара. Захваљујем организаторима и домаћинима, као и професору др Милану Милановићу, који нас је у спомен-комплексу слободарима Суторине подсјетио на Новљане који су се прије вијек и по огледали у Херцеговачком устанку. Општина Херцег Нови увијек ће бити спремна да подржи програме који славе велике датуме из наше историје и не дозвољавају заборав. Јер ако допустимо заборав, тада својевољно пристајемо да вријеме изблиједи храброст, част и слободарство наших предака – закључио је Стеван Катић.

Лучић: Наши преци су се борили у својој храни, одјелу и пушци

Скуп је поздравио и предсједник Мјесне заједнице Суторина, Боро Лучић, истичући велики допринос мјештана Суторине у „Невесињској буни“.

– Суторинска чета у годинама 1875–1878, под официром Лесом Мијатовим Катићем, барјактаром Вуком Јоковим Беком и перјаником Милошем Перовим Лучићем – сви из Суторине – учествовала је у бојевима на Зупцима, у Доњој Херцеговини, на Клеку (Неуму), према Граховцу, на Вучјем долу, према Острогу, око Никшића и Билеће, и то „све у својој храни, одјелу и пушци“. У ратовима су учествовале и њихове жене, сестре и кћери, носећи преобуку, храну и муницију. Ишле су по киши и снијегу, путовале по пет до петнаест дана до бојишта. То су биле тешке године, али су нам показале, како тада, тако и данас, колико је важан идеал слободе – подсјетио је Лучић.

Он се осврнуо и на раније устанке Луке Вукаловића.

– Суторина, Зупци и Крушевице били су увијек гнијездо устанка, јунака за правду, слободу и народно благостање. И онда је идеја наших предака била да се дође до слободе и уједињења свих Срба и Словена. У цркви Светог Николе у Суторини, 1. новембра 1852. године, на скупу суторинских јунака и соколова, у присуству војводе Луке Вукаловића, мој дјед Шпиро Лучић освештао је барјак и дао благослов да га јуначки и храбро носе, да се с њим поносе, да слогу и љубав чувају, да под њим своје жеље постигну и душмана побиједе. Под тим истим барјаком борили су се Суторани и у Невесињској пушци 1875–1878. Зато се данас окупљамо да поштујемо оно чему су нас учили они, као и борци и јунаци осталих ратова – да се увијек треба борити за слободу, а када је достигнемо, борити се да је сачувамо – поручио је Лучић.

Историјски час професора Милановића

Призиван трагом традиције, јер је потомак херцеговачких устаника и са очеве и са мајчине стране, проф. др Милан Милановић у свом излагању осврнуо се и на нека савремена збивања, али и на појединости из прошлости.

Он је истакао да средњовјековне жупе Драчевица и Травунија, у саставу државе Немањића, потом Твртка Котроманића, памте два периода под турском влашћу:

– први, од пада Требиња (1466) и Новога (1482), до Морејског рата (1687), када су привремено потпале под краћу млетачку управу;

– други, од Карловачког мира (1700) и млетачко-турског разграничења тзв. „линијом Гримани“, када поново остају у турском домену као дио Херцеговачког кадилука.

Послије Карловачког мира, разграничење млетачких и турских територија у Боки извршено је линијом Гримани. На западној страни остала је непромијењена ранија дубровачко-турска граница (данашња граница Црне Горе и Хрватске). На југоисточној страни, нова млетачко-турска граница пружала се од морске обале на Игалу (гдје и данас стоји гранични камен код бензинске пумпе), уз Мојдеж, на Спасов крст, уз Добраштицу, преко Вратла, иза Субре, на Пећаворје, и даље према Кривошијама и Рисну.

Крећући се од мора према копну, граничне тачке су биле обиљежаване тако да је територија са лијеве стране (обиљежена полумјесецом) припадала Турској, односно Херцеговини, а са десне стране (обиљежена крстом) Млетачкој Републици, односно Боки.

Више од трећине општине Херцег Нови припадало је Херцеговини

Између ове двије линије налазила се енклава турске управне територије – тампон зона, коју су чинили простори двије велике сеоске општине: Крушевице и Суторина. Линија Гримани опстала је као граница између Херцеговине и Боке упркос бројним мировним уговорима и рјешењима на европским конгресима и конференцијама. Ова енклава остала је под Турском и послије пропасти Млетачке Републике, дакле и послије Бечког конгреса 1815. године, када је Аустрија преузела млетачке територије у Боки. Линија Гримани остала је и послије Берлинског конгреса (1878), када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, а затим и послије 1908, када ју је анектирала.

И послије Првог свјетског рата, Версајског уговора 1919. и стварања јужнословенске државе (Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), Крушевице и Суторина административно-управно су и даље припадале Херцеговини, а не Боки. Чак и послије 1929, када су у Краљевини Југославији створене бановине, ове двије кнежине и двије православне парохије – Суторина и Крушевице – чиниле су једну посебну општину Приморје у саставу Среза Требиње.

Ова два сеоска подручја, која заједно чине више од трећине (36%) територије данашње општине Херцег Нови, као посебне катастарске јединице, тек су у новој држави послије 1945. године изузета из тзв. „херцеговачке границе“ и припојена херцегновској општини у тадашњој НР Црној Гори.

Међутим, када је ријеч о црквеној административној подјели, ове двије парохије – Суторина и Крушевице – и даље су остале у саставу Прото-презвитерата требињског Епархије Захумско-херцеговачке, што је случај и данас.

Херцеговачки устанак 1875–1878. године био је велики народни слободарски покрет, познат под именом Невесињска пушка. Пуцањ Невесињске пушке, почетком јула 1875, означио је нову епоху у историји српског народа. Устанак је обухватио цијелу Стару Херцеговину – од Неретве на западу до Таре на истоку – а потом се проширио и на Босну, Крајину и Подриње.

Иако је устанак окончан Берлинским конгресом 1878. године, за већину Херцеговаца завршио је разочарањем: умјесто ослобођења од турског отоманског окупатора, добили су новог – Аустроугарску царевину. Са друге стране, Црна Гора, која је устанак подстицала и помагала, тада је добила велики дио простора Старе Херцеговине и готово удвостручила своју територију. Та чињеница се данас, нажалост, често заборавља или чак свјесно негира.

Шта је заправо Стара Херцеговина?

Као што у националном памћењу постоје појмови Стара Србија и Стара Црна Гора, тако постоји и појам Стара Херцеговина. Њене етнографске границе битно се разликују од данашњег географског појма Херцеговине.

Дијелови Старе Херцеговине данас припадају Републици Српској, Црној Гори и Србији. За простор који је након Херцеговачког устанка и Берлинског конгреса припао Црној Гори и Брђанима усталио се и термин „црногорска Херцеговина“. Ипак, неретко се чини погрешна редукција – па се читава Стара Херцеговина своди на њен данашњи црногорски дио, што је неосновано.

Крајеви око Пријепоља и манастира Милешеве такође су дио Старе Херцеговине, иако данас административно припадају Србији. Према појединим тумачењима, управо на просторима око Пљеваља и Пријепоља додирују се и преклапају Стара Херцеговина и Стара Србија.

Многи потомци херцеговачких исељеника, расути по Балкану и широм свијета у Цвијићевим метанастазичким правцима, и данас ће рећи: „Старином сам из Херцеговине.“ Под тим појмом мисли се управо на Стару Херцеговину – извориште силних миграција и једну од демографско-историјских колијевки српскога народа. На том простору изњедрен је и најраспрострањенији дијалекат српског језика – источнохерцеговачки. Управо на њему створен је највећи дио епске поезије, а Вук Стефановић Караџић га је узео као основу савременог српског књижевног језика.

Данас Стару Херцеговину пресјеца државна граница између Црне Горе и Републике Српске. Западно од те границе налази се Источна Херцеговина, у саставу Републике Српске, а источно „црногорска Херцеговина“, у оквиру Црне Горе. Читав овај простор та граница практично је преполовила, иако је све до устанка 1875. године био компактна цјелина унутар Османског царства.

Суштинска разлика у државно-правном статусу старохерцеговачких територија огледа се у томе што је западни дио, након Берлинског конгреса 1878, уместо османске власти потпао под Аустроугарску, док је источни у више наврата и кроз различите историјске етапе улазио у састав Црне Горе.

Стару Херцеговину данас чине двије групе општина. У Републици Српској то су: Требиње, Љубиње, Берковићи, Билећа, Невесиње, Гацко, Источни Мостар, Калиновик и Фоча – дакле цијела област источно од ријеке Неретве. У Црној Гори то су историјске територије племена Дробњака, Пиве и Бањана (општине Никшић, Плужине, Шавник и Жабљак), затим Пљевља (припојена 1913) и, послије 1945, Херцег Нови са цијелом Боком Которском.

Укупна површина Старе Херцеговине износи око 11.100 квадратних километара, равномјерно подијељених на двије цјелине: половина припада Источној Херцеговини, а половина „црногорској Херцеговини“. Источна Херцеговина обухвата готово четвртину (23%) територије Републике Српске, док „црногорска Херцеговина“ заузима чак двије петине (40%) данашње Црне Горе.

Улога и значај сердара Тома Ђурова Томашевића

Професор Милановић подсјетио је да је устаничка војска у Херцеговини била устројена по узору на црногорску: формирано је 16 батаљона са укупно сто чета. На простору Старе Херцеговине дјеловао је и Зубачко-крушевички батаљон са осам чета – четири зубачке, двије крушевичке, једном суторинском и једном корјенићком.

На челу тог батаљона био је сердар Томо Ђуров Томашевић, рођен 1833. у Сврчугама (Доње Крушевице). Мајка му је била из угледне куће Манојловића. Имао је брата Пура, перјаника устаничке чете, и двије сестре: Милицу, удату за Пера Косића-Лојана, и Мару, удату за Мића Лучића у Суторину. Њен син Марко Лучић касније је постао солунски добровољац.

Са супругом Маром, од братства Косића, Томо је имао петоро дјеце. Синови Богдан и Јово одселили су у Америку, док је Лука оставио потомство у отаџбини: синове Војина и Сава и кћерку Јованку. Савов син Томо Савов Томашевић, истакнути борац Орјенског батаљона, ухапшен је и интерниран на Мамулу, потом осуђен на доживотну робију у логору Волтера у Италији, да би крајем 1944. погинуо у Лици као комесар батаљона. Савова сестра Даница остала је упамћена као једна од „Пет Даница“, по којима је прозвано херцегновско шеталиште.

Томова кћерка Савета удала се за крушевичког свештеника Васа Новаковића. Имали су синове Обрада, предсједника суда у Требињу, и Милана, који је утамничен умро у Араду, те кћерку Милу. На свадби Обрада Новаковића 1936. у Крушевицама, његов брат Војин носио је у народном одијелу сердареве чувене токе, о којима је писао и академик Владимир Ћоровић. Томова друга кћерка, Миле, удала се за Јола Спаића у Зупце; њихова Савета била је управник поште у Требињу.

Устанички пут

Сердар Томо учествовао је у устанцима под војводом Луком Вукаловићем и у бици на Граховцу 1858. Од 1862. народ га бира за капетана, а књаз Никола дарује му капетански грб. Био је и предсједник Црквене општине у Крушевицама.

Уочи великог устанка 1875. боравио је у Београду с Мићом Љубибратићем и другим херцеговачким првацима. На Ловћену је представљао Зубце, Крушевице и Суторину, а у манастиру Косијерево, јула 1875, био је међу потписницима „Прогласа за ослобођење“. Истог мјесеца састао се са Љубибратићем у Херцег Новом, а у марту 1876. учествовао је на збору устаничких главара са аустријским генералом Родићем у Суторини.

У Томовој кући сачуван је драгоцјени „Протокол народа зубачког батаљона“, који је саставио писар Ристо Богићевић, учитељ у Крушевицама. Протокол обухвата не само борце, већ и домаћине и чељад која су примала помоћ у житу у Зупцима, Крушевицама, Корјенићима и Суторини. Према њему, поједине породице бројале су и до 17 чланова, а просјечно је по домаћинству било 7,5. Данас се овај документ чува у Завичајном музеју у Херцег Новом.

Крушевице и Суторина имале су кључну улогу као логистичка база устаника и уточиште за избјегле и рањене. У Боки и Херцег Новом радили су одбори за помоћ устаницима.

Након три године борбе и многобројних жртава, Берлински конгрес (13. јул 1878) донио је одлуку да Аустрија окупира Босну и Херцеговину. Устаничка војска морала је да преда оружје 28. септембра на Горичком пољу код Требиња. Када је војвода Петар Вукотић наредио предају острагуша, Томо је одговорио: „Не подноси част војничка давати оружје, док се на сред војске вије алајбарјак Петровића.“

Тек када је барјак предат, устаници су спустили пушке, али су оружје за појасом задржали.

Грађевине и сјећање

Као мајстор-зидар, Томо је градио цркве и куће по Херцеговини, Конавлима и Црној Гори. Између осталог, подигао је цркву Лазарицу на Видовом врху (1889) и цркву Светог Василија Острошког у Сврчугама (1906). Лазар Томановић забиљежио је: „Ту је придошао и сердар Томо Томашевић, прсима пуним декорација турских, црногорских и аустријских, један од познатих главара херцеговачких.“

У његовој кући почетком 20. вијека боравио је академик Владимир Ћоровић, који је у „Историји Срба“ записао: „Гледао сам још и сам, на почетку овог вијека, у кући сердара Томе Томашевића у Крушевицама или војводе Богдана Зимоњића у Гацку, да више вриједи јуначко оружје и одијело него, чини ми се, цијела, врло проста и врло скромна кућа у којој су становали.“

Томо се упокојио као удовац у 78. години, 13. јула 1911, у Сврчугама, гдје је сахрањен у породичној гробници крај цркве Светог Василија Острошког. Опјело су служила три свештеника: Васо Новаковић, парох Крушевички; Шпиро Лучић, парох Суторински, и Обрен Лазаревић, парох Мокрински. Надгробник му је исклесао чувени мајстор Станко Лепетић.

Трајно сјећање

Иако постоје различита тумачења о улози личности у историји, сердар Томо Томашевић остао је симбол једног времена и борбе за слободу. Уз њега ваља памтити и командире Леса Катића, Јова Павловића и Николу Радовића. То су били одважни људи, чији је углед премашивао локалне оквире и утицао на националне токове.

Скуп у Спомен-парку у Суторини, посвећен јубилеју Херцеговачког устанка, завршен је гусларским надахнућем Вукомана Церовића и достојанственим одавањем почасти борцима уписаним на спомен-обиљежју.

Пише: Здравко Шакотић

Фото: Општина Херцег Нови

Министар енергетике и рударства Републике Српске Петар Ђокић, заједно са руководством ХЕ "Дабар", представницима Општине Невесиње, Електропривреде Републике Српске, ХЕТ-а обишао је радове на Хидроелектрани "Дабар".

Ђокић је изразио наду да ће овај пројекат бити завршен до краја 2027. године и истакао да ће пуштање у рад овог најсложенијег хидроенергестког посторојења донијети бенефите за цијелу источну Херцеговина.

Он је навео да овај пројекат обухвата четири општине у опсегу од 40 километара, те истакао да је кључни објекат тунел од 12 километара, који је скоро завршен.

- То је изузетан грађевински подухват, први те врсте у свијету у 21. вијеку - рекао је Ђокић.

Ђокић је навео да се данас састао са представницима партнерске кинеске компаније "Геџоуба" која је носилац изградње пројекта, са њиховим подизвођачима, домаћим компанијама "Интеграл" и "Елнос".

Ђокић је рекао да је разговарано и о одређеним проблемима у раду, те нагласио да ће се тешкоће превлазити у ходу и да је увјерен да ће имати разумијевање оних који су важни за релазацију пројекта, прије свега кинеске стране - "Ексим банке" и "Синошур" осигурање, која осигурава овај пројекат.

Он је истакао и важност Електропривреде Српске и Хидроелектрана на Требишњици која је власник ХЕ "Дабар", који дају допринос пројекту.

Ђокић је нагласио да је ХЕ "Дабар" финансијски захтјеван пројекат и да је оправадано оно што су Влада Српске са ХЕТ-ом и предузећем "Електропривреда Срспке" одлучили јер ће се тек видети колики ће бити позитивни ефекти овог постројења за све локалне заједнице источне Херцеговине.

Он је додао је увјерен да се већ и у овој фази изградње види позитивни ефекти у овим локалним зајендицама.

Ђокић је рекао да су радови врло сложени и захтијевају предан приступ квалитетног тима људи, те да грађевинска компанија "Енергопријект" из Београда врши надзор над овим пројектом.

ХЕ "Дабар" припада хидроенергетском систему ХЕТ-а и представља најважнију хидроелектрану у систему "Горњи хоризонти".

Ријеч је о хидроелектрани инсталисане снаге 159 мегавата, чији је завршетак планиран у 2027. години.