У Републици Српској данас је почела реализација превентивне кампање "Лако је брзину смањити", чији је циљ повећање нивоа безбједности у саобраћају смањењем броја возача који возе непрописном или неприлагођеном брзином.

Директор Агенције за безбједност саобраћаја Републике Српске Саша Илић рекао је новинарима у Бањалуци да је циљ кампање да се укаже на опасност превелике брзине вожње, која је главни узрок смртних исхода у већини саобраћајних незгода.

- Ово једна од најважнијих кампања за Агенцију, која ће трајати до 31. јула. Ако буде потребно ова кампања ће бити настављена - истакао је Илић.

Он је навео да кампању спроводе Агенција са својим партнерима Министарством саобраћаја и веза Републике Српске, Министарством унутрашњих послова, Агенцијом за безбједност саобраћаја, Ауто-мото савезом Републике Српске, јединицама локалне самоуправе, РТРС је медијски партнер, а партнер кампање друштвено одговорна компанија "Цијак ауто".

Начелник јединице полиције за безбједност саобраћаја Управе полиције МУП-а Републике Српске Бојан Шкорић рекао је да је ово веома значајна кампања, јер непрописна брзина вожње најчешће доводи до саобраћајних незгода.

Шкорић је апеловао на све возаче у саобраћају да брзину прилагоде условима и стању пута, поготово у љетном периоду за вријеме туристичке сезоне и појачане фреквенције саобраћаја.

Јелица Лубура из Ауто-мото Савеза Републике Српске рекла је да ова превентивна кампања има за циљ унапређење саобраћаја у Републици Српској кроз смањење процената возача који учествују у саобраћају на путевима не поштујући ограничење брзине.

- Истраживања су показала да око 60 одсто возача прекорачи брзину, а велики је проценат и оних возача који прекорачи брзину до 10 километара на час - истакла је Лубура.

У Мостару и Невесињу данас су обиљежене 34 године од егзодуса Срба из долине Неретве када је за неколико јунских дана 1992. године од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба.

Обиљежавање Дана несталих почело је поменом у Саборној цркви у Бјелушинама, а настављено је симболичним бацањем цвијећа у ријеку Буну код Мостара. На овом локалитету јуна 1992. године настарадало 29 особа, војника и цивила, чиме је почео егзодус српског народа из Мостара и околине.

Тих тешких јунских дана бројни цивили су убијени на кућном прагу, многи су завршили у логорима гдје су мучени, силовани, убијани, а њихова имовина је опљачкана. Најтеже је породицама несталих, а још се трага за 82 лица.

На данашњи дан 1992. године запаљена je и Саборна црква Свете Тројице у Мостару, а потом и остали православни храмови у долини Неретве.

Након Мостара обиљежавање Дана несталих настављено је у Невесињу полагањем цвијећа на Споменик слободе и Спомен костурницу на Гвозду. У Спомен соби су упаљене свијеће и још једном одата почаст страдалим борцима и цивилима.

Мара Вучић још увијек трага за својим сином који је нестао јуна 1992. године. Тек је био одслужио војни рок. Нестао је на Равнима.

„Да је пронађен и сахрањен, пола ове жалости и туге не би било. Његове 22 године младости ништа не може надокнадити“, рекла је Вучић која данас живи сама у Невесињу.

Ђурђа Зубац још трага за супругом Милованом који је нестао 1992. године у Мостару и никад није пронађен.

„Из Мостара је одведен, према доступним сазнањима, у село Радишићи код Љубушког. До данас немамо никаквих резултата. Молимо све људе да нам помогну да пронађено његове посмртне остатке и достојно их сахранимо“, поручила је Зубац.

Предсједница Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиње Аљонка Џелетовић нагласила је да постоји нешто дубоко неправедно, мучно и апсурдно у чињеници да се више од три и по деценије након рата породице у БиХ, Републици Српској и даље боре за оно што би морало бити основно људско право, а то је да достојанствено сахране своје најмилије.

„Тешко је разумјети да и данас имамо неке породице које не знају гдје да запале свијећу, гдје да положе цвијет, гдје да изговоре молитву и ријеч сјећања“, указала је Џелетовић.

Она се захвалила свим породицама несталих на храбрости, снази и достојанству.

Предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац нагласила је да се и данас у Мостару и Невесињу породице окупљају са истом тугом, надом и очекивањем да ће коначно сазнати судбину својих најмилијих.

„Иако су прошле више од три деценија од нестанка првих особа на подручју Источне Херцеговине бол није прошла, вријеме није излијечило ране нити је умањило жељу породица да пронађу своје најдраже, идентификују њихове посмртне остатке и да их достојно сахране“, рекла је Граорац. Она јер додала да свака могућност која може довести до истине мора бити испитана, али да се то мора чинити пажљиво, одговорно и са дубоким поштовањем према породицама.

Вијенце и цвијеће на Споменик слободе положиле су делегације Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила, општинских и градских организација несталих из Невесиња, Бањалуке и Источног Сарајева, Народне Скупштине РС, општина Невесиње и Источни Мостар, Општинске борачке организације, Ратних ветерана Невесиња, Међународне комисије за тражење несталих лица, Института за тражење несталих лица и Црвеног крста Републике Српске.

Цвијеће је положено и на Спомен костурницу на Гвозду.

Вршац је поново оправдао титулу једног од градова са најдужом традицијом одржавања херцеговачких сабора у расијању, показујући постојано заједништво које траје већ деценијама.

У банатској равници, у амбијенту хотела „Хелвеција“ у Вршцу, чији је власник херцеговачки кнез Родољуб Драшковић, пред више од 300 гостију одржано је традиционално, деветнаесто по реду Херцеговачко сијело у организацији Удружења Херцеговаца Вршац.

Да је Вршац те вечери био истинска престоница херцеговачког расијања, свједочи и присуство челних људи матичних општина. Сабору су присуствовали Миленко Авдаловић, начелник општине Невесиње, Миодраг Парежанин, начелник општине Билећа, Дражен Бошковић, замјеник градоначелника Требиња, као и Дејан Сантрач, замјеник градоначелнице Вршца.

Поред представника локалних самоуправа, у „Хелвецији“ су се окупили и представници скоро свих херцеговачких завичајних удружења из Републике Српске и Србије. Стигли су завичајци из Бања Луке, Бијељине, Суботице, Новог Сада, Зрењанина, Сечња, Смедерева, Ковина, као и представници београдских удружења Гачана, Требињаца, Невесињаца, Билећана и Калиновика.

Света Ана као инспирација и путоказ

Протојереј Александар Станојловић благословио је сабрање и пренио поздраве Митрополита банатског Никанора, а у својој бесједи посебно је освијетлио лик Свете мати Анастасије Ане, мајке Светог Василија Острошког, чији је празник ове године први пут служен након канонизације.

Управо је ова мајка својим примјером и васпитањем задојила вјеру у младом Стојану и од њега начинила великог заступника пред Богом, што је данас снажан путоказ и дуг свим завичајним мајкама да своју дјецу одгајају у страхопоштовању према светињи, родној груди и херцеговачком поријеклу.

Пашајлић: Не постоји град без Херцеговаца

Као и претходних година, највећи терет организације, али и понос изузетног домаћина, изнио је предсједник Удружења Божо Пашајлић. Као препознатљиво заштитно лице овог сабора већ двије деценије предано гради мостове између камена и Баната.

Поздрављајући присутне свештенике, госте и херцеговачку браћу и сестре, Пашајлић је изразио част и задовољство што их види сабране у Вршцу. Објаснио је да је 19 година традиције озбиљан период који означава стасавање једне генерације. Ипак, иза те бројке стоји дужа историја: удружење је званично основано прије 23 године, али су економски изазови, а касније и вишегодишња принудна пауза узрокована пандемијом корона вируса, прекинули континуитет одржавања самих сијела, због чега је њихов број нешто мањи од година постојања.

Колико се Херцеговаца раселило потврдио је и личним примјером.

– Због природе свог посла пропутовао сам скоро цијелу земљину куглу, али гдје год би ме путеви одвели, свједочио сам истом невјероватном феномену — није се десило да дођем у било који град на свијету, а да у њему не сретнем бар неког свог земљака Херцеговца.

Пашајлић је подсјетио на ријечи владике Николаја који је за Херцеговину рекао да нема мање земље, а већих људи и већег карактера.

– Можда живимо боље и завршили смо веће школе, али нисмо надрасли своје претке који су овом земљом ходили и сваког момента знали чији су и од кога су постали. Замолио бих вас кад је год то могуће да пренесемо млађима, да говоримо о својој постојбини, да причамо о прецима, одакле смо, ко смо и шта смо. Кад год имате прилику упалите свијећу својим прецима да им покажемо да их нисмо заборавили.

Пашајлић се посебно захвалио спонзорима пожељевши им старим благословом да „вазда имали и вазда другоме давали”. Такође, одао је признање својим најближим сарадницима Мирославу Бољановићу и Перу Благојевић, који су изнијели огроман терет организације, као и свим осталим члановима удружења.

Поздрав из Херцеговине

У име завичајне Херцеговине домаћинима се захвалио начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, подсјетивши на тежак историјски усуд и солунски дуг предака који су прије више од вијека, крвљу и знојем на свјетским фронтовима, заслужили своје мјесто под небом Војводине.

Евоцирајући трагичне успомене на аустроугарски логор у румунском Араду, гдје је у Првом свјетском рату уморено преко 500 Херцеговаца, Авдаловић је повукао и једну дубоку егзистенцијалну паралелу:

— Ово је прилика да се преиспитамо гдје смо данас. Да ли смо срећнији данас кад имамо по глави становника једну собу, телевизор, телефон и ауто, или када смо сви спавали у једној соби по двоје у кревету? Не говорим ово да бисмо се враћали уназад, већ као опомену млађим генерацијама које понекад мисле да од њих почињу историја и стварање свијета.

Завршавајући обраћање, начелник Невесиња пренио је топле поздраве из завичаја и изразио наду да ће овај духовни и културни мост између камена и Баната трајати деценијама које долазе.

Културно-умјетнички програм био је права ризница наше баштине.

Традиционална гошћа херцеговачких сабора, првакиња драме Ивана Жигон, истакла је да јој служи на велику част што пред овим скупом може да говори о свом прађеду, генералу Митру Мартиновићу — првој сабљи Балканског рата, чији је отац Бошко ратовао на Вучијем долу. Она је овом приликом представила генералове мемоаре под насловом „Битка за част”, књигу коју је сама приредила из заоставштине своје мајке Јелене, а која свједочи о узвишеним моралним начелима и вриједностима којима се овај велики ратник водио. Из те ризнице породичног сјећања, Ивана Жигон је прочитала записе који су одјекнули као директно завјештање сабраним Херцеговцима:

— Свијет мораш знати задивити. Човјеку увијек мораш пружити нешто ново, јер оно што је обично брзо застаријева, а са тим застаријева и слава. Освојити срца свих, то је велика побједа која треба да се ослања на природну надмоћност и личне заслуге. Будите достојанствени, будите величанствени, и нека свако ваше дјело буде достојно једног краља. А шта то заправо значи? Да свака ваша мисао буде полетна и узвишена, јер оно што је уистину краљевско није садржано у моћи и слави, већ у беспријекорним навикама.

Посебан печат културно-умјетничком програму дала је оперска пјевачица Милица Досковић. Она је за ову прилику извела своју најпрепознатљивију пјесму, својеврсну идентитетску химну „Не дам”, чији је текст за ову прилику прерађен и у потпуности посвећен Херцеговини, што је изазвало снажне емоције и одушевљење присутних.

На музички и драмски део програма природно се надовезала и поетска ријеч. Познати српски пјесник Благоје Баковић. је у свом обраћању поручио Херцеговцима да њихово господство не потиче од материјалног богатства, већ од тога што су дубоко „прикопчани на Господа”. Кроз аутентичну херцеговачку филозофију опстанка, Баковић је подвукао да је за разумијевање најважнијих животних формула најпре потребно научити бројати до један, јер је управо у том броју сабрана сва суштина нашег идентитета.

— Један је Бог, једна је Србија, једна је Херцеговина, један је Свети Василије Острошки и један је Јован Дучић. Тако ви имате јединаца за васколико српство — поручио је Баковић, а потом присутнима казивао надахнуте стихове из своје поеме „Зрно соли”.

Ко научи до један да броји,

ком тај један најбројније значи,

од тог броја већи не постоји,

нит је ико од једнога јачи.

Кроз стихове пјесник је подсјетио на све косовске и кајмакчаланске крваве капуте, на плаву гробницу, солунце и нововјековне јунаке и мученике — од Светог Вукашина из Клепаца и Светог Станка, до мале Милице Ракић и Новака Ђоковића, спајајући историјску вертикалу нашег страдања и поноса у то једно, свето завичајно зрно.

Програм је отворио херцеговачки епски пјесник и здравичар Предраг Јаничић, након чега је кроз рецитал и игроказ „Невесињска пушка“ наступила породица Спремо из Велике Греде. Миодраг, некада најмлађи гуслар Србије, и његове сестре Анђела и Милица, оживјели су дух устаника из 1875. године.

Сестре Наталија и Емилија Јанчић извеле су „Побједничке пјесме“ и нумеру „Невесињски равни луже“, док је на струнама гусала наступио народни гуслар и предсједник најтрофејнијег гусларског друштва „Стара Херцеговина“ Ђорђе Тановић.

Допринос очувању баштине представило је и СКУГД „Петар Перуновић – Перун“, једино преостало гусларско друштво у Банату, које је наступило са мушком и женском пјевачком групом „Наш осмијех“.

Захвалност пријатељима удружења

Предсједник удружења Божо Пашајлић упутио је посебну захвалност свим добротворима, нагласивши да никога нису морали молити, већ су добри људи сами помагали како би ово вече успјело. У знак захвалности за несебичну подршку, Пашајлић је уручио иконе домаћину Родољубу Драшковићу (Swisslion) и Лазару Лазу Дангубићу из Хајдучице.

Удружење се искрено захваљује Граду Вршцу и хотелу „Хелвеција“, као и предузећима S.B.H. SO-TRADE (Нова Пазова), МИК Пројект (Београд), Техника АД Вршац, Ослонац (Бела Црква), Magica Court (Београд), Металинг (Београд), ВШ Електро-инстал – Пуцаревић (Вршац) и Дунав осигурању. Организацију су несебично помогли и појединци: Давор Мацура, Влада Чапић, Дарко Бајчетић, Милена Благојевић, Рајко Миловић, Драган Вејин и Божидар Пашајлић.

Посебан аплауз припао је дародавцима завичајне томболе: Радету Миљковићу (пет дана на Копаонику), Драгану Аћимовићу (викенд на Моску), Ристу Пудару (викенд у Мостару) и Марији Пашајлић (викенд у Вршцу). Њихова подршка је најљепши доказ да завичајна солидарност и даље живи, а да Херцеговци, ма гдје се налазили, знају да чувају своје коријене и трајну љубав према родном крају.

Овогодишње сабрање имало је и племениту, задужбинарску димензију. Гости су упознати са акцијом обнове и живописања Храма Покрова Пресвете Богородице у билећком селу Хоџићи, а на улазу у дворану била је постављена кутија за добровољне прилоге. Сва прикупљена средства биће усмјерена за осликавање цјелокупне површине овог храма.

Прва награда овогодишње томболе биле су гусле – дар породице Спремо

Узбуђење је донијела и богата томбола. Удружење је даривало седмодневно љетовање у Грчкој, а домаћини петодневни пут у Венецију. Међу осталим дародавцима нашли су се Раде Миљковић, који је обезбиједио пет дана у конацима на Копаонику, Драган Аћимовић са викендом на Моску, Ристо Пудар са боравком у мостарским апартманима „Мила“, те Марија Пашајлић која је даровала викенд у вршачком апартману „Инвенто“.

Сабор је завршен у касним сатима уз поруку надахнутог водитеља Уроша Марковића.

— Скоро двадесет година у Вршцу доказујемо да Херцеговина није само географија. Она је карактер. Она је вјера. Она је образ. Она је сјећање на претке и обавеза према потомцима… Нека нам је вјечна Херцеговина! Нека нам је вјечна Република Српска! Нека нам је вјечан српски народ!

Трифко Ћоровић

Фото: Слободна Херцеговина и Ненад Каначки