Да хуманост не познаје границе по ко зна који пут показали су добровољни даваоци крви из Невесиња, Гацка и Билеће који су протеклог викенда са члановима Удружења Срба, Херцеговаца и пријатеља у Новом Саду даровали 57 доза најдрагоцјеније течности.

Ова хуманитарна акција организована је 16. пут у престоници Војводине, а хуманистима из Херцеговине, који су прешли дуг пут да би дали свој допринос акцији, придружили су се и многобројни студенти из Херцеговине који су на школовању у Новом Саду.

Као и сваки пут до сада да крену на пут и помогну нису се либили ни чланови Друштва добровољних давалаца крви Гацко. Предсједник тог удружења Мирослав Вуковић истакао је за “Глас Српске” да са својим члановима обилазе комплетну Српску и Србију, али да им је ово била једна од најдражих акција.

- Много је наших људи у Новом Саду, посебно студената, али и оних који су након студија тамо остали да живе и раде. Ми смо и овај пут отишли и подржали акцију. Није важно одакле су даваоци, али је велика сатисфакција и радост када смо видјели да је било скоро 30 чланова нашег удружења - додао је Вуковић.

Како каже, већ у наредној седмици одазваће се на још двије велике акције.

- Крајем седмице смо у Источном Сарајеву, а потом смо планирали у Никшић - рекао је Вуковић.

Предсједник Удружења Срба, Херцеговаца и пријатеља у Новом Саду Божидар Миловић казао је да је до сада у акцијама добровољног даривања крви овог удружења, у којима је учествовало више од 350 давалаца, прикупљено око 750 доза.

- Реч је углавном о студентима, члановима нашег удружења, али и нашим пријатељима. Међутим, ово није једина хумана акција коју наше удружење организује у Новом Саду, али представља најлепши гест љубави коју исказујемо према нашем граду и суграђанима - рекао је Миловић.

Ветерани Команде и јединица Херцеговачког корпуса и ове године су обиљежили дан када је прије 31 годину формиран овај оперативни састав Војске Републике Српске.

Присутне је најприје поздравио пуковник Зоран Пејановић, који је био организатор овогодишње манифестације.

Потом се, уз војнички поздрав „Помоз Бог, јунаци!“, пригодном бесједом обратио ратни командант Корпуса, генерал-мајор Радован Грубач. Он је исказао задовољство што настављамо традицију и тиме не дозвољавамо да догађаји крвавог рата у којима су се Срби у Херцеговини борили за опстанак и слободу не падну у заборав или да историјску слику о њима представљају наши ратни непријатељи. Подсјетио је на услове у којима је Корпус ратовао и нагласио да је, у односу на број становника у зони одговорности Корпуса и оних који су мобилисани у ратне јединице, мобилизацијско напрезање било чак 20%, што превазилази све нормативе које познаје теорија и пракса ратне вјештине.

– Највеће бројно стање Корпуса било је у јесен 1992. године и износило је 24.000 људи. Ратни губици, немогућност попуне због недовољног регрутног потенцијала на територији, али и због значајног броја војних обвезника који су се током рата иселили из Херцеговине, крај рата смо дочекали са бројним стањем од 18.500 људи – рекао је Грубач.

Нагласио је да је Корпус током рата чинио између 10 и 15% Војске РС, а да је у Републику Српску „унио“ територију од 6600 квадратних километара, што представља око 25% укупне територије РС.

– Сурова и болна чињеница је и податак да је у току рата живот изгубило 2.211, а рањено је или задобило различите врсте повреда 5.836 бораца. Ти подаци нису коначни, јер њима нису обухваћене жртве из састава Вишеградске бригаде која је на почетку рата била у саставу Корпуса, као ни Гардијске бригаде која је по готово свим елементима била у нашем саставу. Са њима број погинулих достиже око 2.500 бораца. Те чињенице не смијемо заборавити и на њих требамо указивати у свакој прилици – закључио је командант.

Присутне је поздравио директор Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић. Исказао је задовољство што присуствује овом догађају и поштовање за допринос Херцеговачког корпуса у одбрани Републике Српске.

– Срби у Босни и Херцеговини су у протеклом рату постали свјесни чињенице да једино јединствени и сложни можемо опстати на нашим етничким просторима. Због тога смо и успјели да сачувамо своја национална права. Не треба ни једног тренутка губити из вида чињеницу да је Република Српска установљена 9. јануара 1992. године, прије отпочињања ратних дејстава. А настала је вољом српских народних представника у Скупштини тадашње БиХ због континуираног и грубог кршења наших националних права од стране коалиције националних партија друга два конститутивна народа. Војска Републике Српске стала је у одбрану свог народа и у великој мјери успјела у томе. Херцеговачки корпус је у тој борби дао немјерљив допринос – рекао је Цицовић и још једном нагласио да нам је и сада као у ратном времену потребно национално јединство.

О ратном путу Херцеговачког корпуса реферат је поднио пуковник Зоран Јањић.

У реферату је најприје предочен састав и бројно стање војних јединица на територији Херцеговине у тренутку када је ЈНА отишла из БиХ. Сликовито је описано стање на територији у прољеће и љето 1992. године, посебно у свјетлу чињенице да је, непосредно након одласка ЈНА, војска Републике Хрватске инсталирала своје снаге на подручјима западне и јужне Херцеговине и руководила нападним операцијама у којима је протјерано српско становништво из Коњица, Јабланице, Мостара, Стоца и Чапљине, као и са великог дијела територије општине Требиње.

У наставку је наведено да је, ради обједињавања зоне одговорности, територијалне повезаности са другим дијеловима Републике Српске, као и рационалније употребе сопствених снага у одбрани, Херцеговачки корпус извео три нападне операције. Прва је реализована у јесен 1992. године у подручју Гацко-Калиновик-Фоча са циљем успостављања територијалне повезаности јужне Херцеговине са њеним подрињским дијелом. Друга операција под кодним називом „Лукавац-93“, са циљем повезивања Херцеговине са Сарајевско-романијском регијом, успјешно је изведена у љето 1993. године. И трећа, „Звијезда-94“, изведена је у прољеће 1994. године, а у њој је непријатељ потиснут са десне обале Дрине, територијално су повезане сусједне општине Фоча и Чајниче и знатно скраћена линија одбране јединица у Подрињу. Остатак рата Херцеговачки корпус је водио јединствену одбрамбену операцију с циљем одбране народа и територије српске Херцеговине против далеко надмоћнијег непријатеља.

– Херцеговачки корпус је био једина институција која је обухватала читаву Херцеговину. Поред борбених задатака рјешавао је и друга питања, од којих је највише пажње посвећено збрињавању избјеглица и исхрани, како војске тако и цивилног становништва. Тим мјерама и активностима, спријечена је појава глади у Херцеговини која је била на помолу у љето 1993. године. Може се казати да је Херцеговачки корпус дао немјерљив допринос за то што је већи дио српске Херцеговине остао у Републици Српској, што је сачувано јединство народа у изузетно тешким временима и што је Херцеговина чиста образа изашла из рата – закључено је на крају реферата.

Гост ветерана Корпуса био је Миодраг Линта, народни посланик у Скупштини Републике Србије, члан скупштинског одбора за дијаспору и Србе у региону и предсједник Савеза Срба региона. Овај освједочени и досљедни борац за истину о рату за југословенско насљеђе и за остваривање права протјераних Срба са простора Републике Хрватске и Федерације БиХ истакао је значај који је Херцеговачки корпус имао у одбрани српског народа у Херцеговини.

– Ви сте живи свједоци да је безочна лаж која нам се непрестано потура да смо ми Срби извршили некакву агресију на територије на којима смо вијековима живјели, а које су се у једном временском периоду налазиле у оквиру република Хрватске и Босне и Херцеговине. Нажалост, дејством пропаганде таква лаж је прихваћена као истина у једном дијелу међународне заједнице што узрокује неповољне посљедице по наш положај у региону и шире у Европи – истакао је Линта.

Говорио је и о неријешеним проблемима са којима се сусрећу прогнани Срби из Републике Српске Крајине и Федерације БиХ и начинима на које се бори да се ти проблеми ријеше на задовољавајући начин.

Као посебан проблем који нас све боли и вријеђа истакао је рад Специјалног тужилаштва и Суда за ратне злочине који су 2003. године формирани у Београду.

– Од његовог оснивања до 20. октобра 2020. године Тужилаштво је подигло оптужнице у 92 предмета против 217 лица. Од тога, национална односно етничка припадност оптужених лица је 190 Срба, 4 Бошњака, 2 Хрвата и 21 Албанац. Не негирајући да су Срби чинили злочине, са правом се питамо за чије интересе ради Тужилаштво и која ће правосудна институција утврдити правду за српске жртве –  истакао је Линта.

Он је, такође, нагласио да је крајње вријеме да Србија пружи стручну, правну и финансијску помоћ српским борцима које прогони етничко мотивисана правосуђа у Загребу и Сарајеву и организују монтиране судске процесе.

– Србија треба да оснује посебну државну институцију Меморијални центар српских жртава на простору бивше Југославије који би се на системски начин бавио утврђивањем истине о страдању нашег народа и догађајима током ратова деведесетих.  

Саборце је поздравио и Слободан Илић, донедавни предсједник Координационог одбора Борачке организације Републике Српске за Херцеговину, који је на овај скуп дошао из Гацка. Обиљежавању ове важне годишњице присуствовали су пуковник Миодраг Новокмет и мајор Момир Братић који су дошли из Требиња. Новокмет је аутор монографије о Требињској бригади и овом приликом поклонио је колегама више примјерака књиге.

Подсјетимо се: Одлука о формирању Војске Српске Републике БиХ донесена је 12. маја 1992. године на Скупштини српског народа у БиХ која је одржана у Бањој Луци. Оваква одлука је била изнуђена јер је руководство Савезне Републике Југославије одлучило да своје војне ефективе који су се налазили на територији БиХ повуче са простора те републике у периоду од 04. до 19. маја, а оружана дејства хрватских и муслиманских јединица усмјерена против српског народа попримала су све веће размјере. Посљедњег дана тог рока територију Херцеговине напустиле су све јединице и појединци 13. корпуса ЈНА, а команду над оружаним формацијама које су остале преузео је Херцеговачки корпус, те се тај датум обиљежава као дан његовог оснивања.

Извор: Слободна Херцеговина

Текст и фотографије: Зоран Јањић