Nevesinje
Служењем помена, свечаном академијом и полагањем цвијећа у Невесињу су обиљежене 34 године од формирања славне Невесињске бригаде која је остала симбол слоге, храбрости и непокора. Ратни подвизи ове славне јединице постали мотив и надахнуће слободарским народима како се брани отаџбина. Бивши саборци евоцирали су успомене на судбоносне дане и тешке битке којима је одбрањено Невесиње.

У Спомен соби у којој су смјештене фотографије и успомене на 476 погинулих бораца, одржан је помен и одата почаст бесмртним јунацима.
Представници борачких организација проистеклих из Отаџбинског рата из Невесиња и читаве Херцеговине, ратни команданти, делегације општина Невесиње и Источни Мостар, Града Требиња, Трећег пјешадијског РС пука и ученици невесињске основне и средње школе положили цвијеће на Споменик слободе и Споменик славном команданту Новици Гушићу.
У Дому културе „Небојша Глоговац“ приређена је свечана академија са културно-умјетничким програмом.
Ратни начелник Штаба бригаде Зоран Јањић описао је догађаје у долини Неретве из маја и јуна 1992. године. Нагласио је да је датум формирања Невесињске бригаде био кључни за опстанак српског народа у Невесињу и читавој Херцеговини.
„Тог 16. јуна пред народ и војску која се у расулу повлачила из долине Неретве изашао је пуковник Новица Гушић и окренуо фронт према непријатељу“, истакао је Јањић. Он је додао да је за даљи развој ратне ситуације на мостарско-невесињском ратишту велики значај имала Битка за Подвележје у којој је велику храброст и војничку стручност исказао капетан Зоран Пурковић.
„Ово је била једна од најзначајнијих побједа не само Невесињске бригаде него и Херцеговачког коруса“, рекао је Јањић.

Ратни командант Невесињске бригаде Ранко Продановић је рекао да су јунски дани 1992. године били изузетно тешки и тужни.
„Историјски пут Невесињске бригаде је био импозантан, њени борци су били на свим ратиштима гдје је требало помоћи. Ипак се заслуге бригаде највише истичу у Митровданским биткама гдје су показани храброст, херојство и ријешеност да одбранимо наше просторе и створимо РС“, истакао је Продановић.
Данијел Мишељић, син погинулог борца, рекао је да свог оца памти кроз породичне фотографије, приче фамилије и сабораца.
„С временом сам схватио да човјек не живи само онолико колико му је дато година, већ онолико колико живи у дјелима, љубави и сјећању својих најближих. Тако и данас живе наши најмилији који су своје животе положили за Републику Српску“, нагласио је Мишељић.
Он је додао да је Невесињска бригада била више од војне формације, сабрана од обичних људи који су оставили своје породице, радна мјеста, њиве и животе какве су до тада познавали, како би одбранили свој народ, Херцеговину и Републику Српску.

На данашњем обиљежавању Дана Невесињске бригаде био је и Радан Симоновић чији је отац погинуо као припадник Невесињске бригаде и то баш 16. јуна 1992. године.
„Ево данас 34 године касније је веома емотивно, али се увијек радо одазовемо позиву Борачке организације Невесиње да дођемо овдје јер сам поносан на лик и дјело мога оца и све хероје који су допринијели да ми данас живимо у РС“, нагласио је Симоновић.
Начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић је рекао да се данас евоцирају успомене на 16. јун 1992. када је формирана Невесињска бригада што је представљало и преокрет на овом дијелу ратишта јер су очувани исти положаји.
„Невесињска бригада је дала огроман допринос стварању Републике Српске, прва је у Војсци РС добила Орден Немањића, а најчувенија је по Митровданским биткама које су биле посебан печат у Одбрамбено-отаџбинском рату“, рекао је Авдаловић.
Он је додао да је најважније да млађе генерације не забораве да је Невесињска бригада дала огромни допринос, али и жртву, за стварање РС.

Предсједник Борачке организације Невесиње Синиша Шиповац је одао признање свим припадницима Невесињске бригаде који су прије 34 године, заједно са браћом из долине Неретве, смогли снаге и храбрости и кренули да бране свој народ.
„Сва духовна, морална и физичка снага у том времену била је усмјерена на очување личних живота, живота сабораца, породица и огњишта“, рекао је Шиповац.
Он је додао да данас недостаје емпатије за борце и да су многи заборављени. Према његовим ријечима само уз јединство, слогу и саборност борци могу остварити бољи положај борачких категорија и боље позиције Републике Српске.

Током свечане академије приказан је видео запис из Невесиња 1993. године. Аутентични кадрови забиљежени су у тренутку када су борци Невесињске бригаде први пут упућени на задатак ван своје зоне одговорности.
У културно-умјетничком програму наступили су етно група „Симонида“ и пјесник Јован Братић.
Невесињска бригада – бедем одбране и гарант опстанка српског народа у Херцеговини
Осма херцеговачка моторизована бригада била је састављена од бораца из Невесиња, из долине Неретве и једне чете из Билеће познате под називом Билећки добровољци. Држала је борбену линију дугу преко 100 километара. Током рата стекла велики углед и била гарант слободе и опстанка српског народа у Херцеговини.
У свим биткама које је водила у својој зони одговорности извојевала је побједу над непријатељем, од којих се двије Митровданске офанзиве могу сврстати у ред најславнијих битака српске војске у ратовима препуној историји.
Невесињска бригада је учествовала у свим операцијама, бојевима и борбама у зони одговорности Херцеговачког корпуса, више битака у зони одговорности Сарајевско – романијског корпуса, те у једној операцији у зони одговорности 2. Крајишког корпуса.
У те битке увијек су упућивани најискуснији борци, који су редовно ангажовани на најугроженијим правцима и сваки пут су се свијетла образа враћали у своју бригаду.
За ратне и војничке заслуге Невесињска бригада је међу првим у Републици Српској одликована највишим војничким признањем – Орденом Немањића, а општина Невесиње добила је „Орден Републике Српске“ – највеће републичко признање које се додјељује за изузетне заслуге према држави, као симбол јуначке борбе нашег народа за част, слободу и равноправност.






Начелник општине Миленко Авдаловић примио је данас у свом кабинету Лазара Бована, сениорског вицешампиона Републике Српске и БиХ у олимпијском боксу. Том приликом изразио је подршку трофејном спортисти и уручио му пригодну новчану награду.
"Општина ће настојати да испрати резултате успјешних невесињских спортиста који на најбољи начин представљају нашу локалну заједницу“, истакао је Авдаловић. Младом боксеру је пожелио добро здравље и успјешну каријеру.
Лазар Бован је тек закорачио на сениорски сцену и већ је стигао до титуле државног вицешампиона. Као омладинац је пет пута био првак Републике Српске и два пута шампион БиХ, а освајао је и бројне медаље на боксерским ревијама у региону. Тренутно је непоражен у Лиги Републике Српске.
Пријему је присуствовао и тренер Бoксерског клуба „Невесиње“ Момир Брењо, човјек који је тренерски обликовао каријеру младог боксера од самих почетака. Изразивши велику захвалност Општини Невесиње Брењо се осврнуо на невјероватан спортски пут свог такмичара, али и на изазове са којима се клуб сусреће.
„Свака медаља коју Лазар донесе у Невесиње има посебну вриједност, ако се узме у обзир да ми и даље тренирамо и стварамо борце у далеко скромнијим условима у односу на велике боксерске центре у региону“, истакао је Брењо.
Млади рукометаши Херцеговине освојили су друго мјесто на 9. Меморијалном турниру – Трофеј Херцеговине “Милан Тасовац Таса“ који је јуче одржан у Билећи. Невесињци су до финала стигли побједама против екипа Сутјеска из Никшића и Раднички из Горажда, показујући много жеље и енергије. У борби за побједнички пехар намјерили су се на квалитетну екипу Будућности из Подгорице. У првом полувремену су били равноправан ривал, али је у наставку пресудио шири ростер Подгоричана.
За најбољег голмана турнира проглашен је Теодор Кљакић из невесињске екипе.
Меморијални турнир – Трофеј Херцеговине “Милан Тасовац Таса“ већ годинама окупља најталентованије младе рукометаше и чува успомену на човјека чије име заузима посебно мјесто у херцеговачком рукомету.
Овај спортски догађај је намијењен дјечацима рођеним 2010. године и млађим. На паркету спортске дворане у Билећи ове године су се представиле екипе из Требиња, Мостара, Подгорице, Никшића, Горажда и Невесиња. Турнир представља мјесто сусрета младих спортиста, промоцију рукомета, пријатељства и здравих вриједности, али и прилику да се нове генерације упознају са људима који су градили темеље овог спорта на херцеговачким просторима.

Фото: Окука, Зечевић, Оручевић, Пејовић, Телетина, Марић, Вујадиновић, Уљаревић, Ристић, Булајић, Типура, Бојичић
Портал bhbasket.ba објавио је занимљиву причу о почецима кошаркашког спорта у Невесињу према сјећањима бившег играча Вележа Раке Вујадиновића, нашег земљака који живи и ради у Канади.
Све је почело сада већ давне 1970. године, када је репрезентација Југославије освојила злато на Свјетском првенству у Љубљани. Та историјска титула покренула је невјероватан кошаркашки бум широм земље, а талас популарности “краљице игара” брзо је запљуснуо и Невесиње.
Први, импровизовани кошеви у граду ницали су на најнеобичнијим мјестима – код популарне „Осамнаестке“ (зграде од 18 станова у Улици браће Башагића) и у простору старе пилане.Ту су направљени први кошаркашки кораци генерације која ће ударити темеље организованог спорта у граду.
Озбиљнија прича почиње 1974. године, када екипа Основне школе покреће редовне тренинге под будним оком професора Сима Окуке, који је преузео улогу првог тренера.
Први званични наступ ове селекције догодио се на престижном турниру „14. фебруар“ у Мостару, 1975. године. Турнир се играо у дворани Грађевинске школе, а сјећања на те утакмице и данас буде осмијех:
“Колико се сјећам, у једној екипи је играо Горан Гачић, а у другој Карло Џеба. Џеба је играо изузетно борбено и пргаво – више лактовима него лоптом! Ипак, то нас није омело. Невесињци су показали карактер и освојили прво мјесто”, присјећа се Раденко Вујадиновић.
Званична историја почиње 1976. године, када се оснива Кошаркашки клуб „Вележ“ Невесиње. Почеци су били инфраструктурно изузетно тешки. Спортска дворана у граду тек се градила, а отвореног кошаркашког терена није било.
Због тога је екипа комплетан први дио првенства играла у гостима. Тренирало се у малој сали Основне школе, која је била толико скромних димензија да играчи уопште нису имали реалан осјећај за величину правог кошаркашког игралишта.
У међувремену, професор Симо Окука прелази да ради у Машинску школу у Мостару, а палицу првог тренера КК „Вележ“ преузима Драган Ивковић, професор физичког васпитања.
Посебан допринос дали су љекари овдашњег Дома здравља, који су се без оклијевања одазвали да помогну клубу када год је требало. Међу њима су били др Трипо Скочајић, др Кахро Тановић, др Мијат Савић, др Боро Васиљевић и многи други који су волонтерски стајали уз екипу.
Премијерну утакмицу КК Вележ имао је у Коњицу а у историји клуба остаће упамћена по резултату,који је био суров – 119:36 за домаћине.
За Вележ су у тој историјској, првој утакмици наступили: Јово Тепурић, Ранко Вујадиновић, Брано Нана Ивковић, Миралем Бојичић, Ади Типура, Бранислав Савић, Бели Зечевић, Здравко Булајић, Борислав Вујадиновић, Боро Уљаревић и Раденко Вујадиновић.
Повратак кући био је једнако тежак као и сам пораз:
“Када смо се вратили, чаршија нас је дочекала ‘дрвљем и камењем’. Међутим, то нас није поколебало. То је био наш почетак, школа која се морала проћи да би се изградио тим који ће касније донијети много радости Невесињу,” каже нам Раденко Вујадиновић бивши играч КК Вележ.
bhbasket.ba (Емир Крпо)