Извор: Слободна Херцеговина

Текс и фото: Трифко Ћоровић

 

Уз највеће војне почасти и присуство више стотина људи јуче је на Бежанијском гробљу до вјечне куће испраћен пуковник Миленко Лаловић.

Срце чувеног команданта Лалета Заврате издржало је бројна искушења и болести, али је изненада престало да куца 17. децембра, у данима када је одзвањала вијест да су у Невесињу припадници СИПА ухапсили осам његових сабораца, припадника Херцеговачког корпуса.

Ријека људи која је пристигла из свих српских крајева слила се у претијесну капелу како би се поклонила сјенима херцеговачког витеза и подијелила бол са ожалошћеном породицом, супругом Јеленом, кћеркама Тијаном, Мијаном и сином Вељком.

Међу њима су предњачили саборци из чувене Невесињске бригаде, која се прославила у митровданским биткама, што је био камен темељац слободе српске Херцеговине.

Поред одра прекивеног заставом Србије опело је служило пет свештеника. Осим свештеника Владимира Левићанина, старјешине цркве Светог Георгија, парохије којој је пуковник Лаловић и припадао, из његове вољене Херцеговине су дошли парох мостарски Радивоје Круљ и невесињски Славко Лаловић. Саслуживали су још протојереј Миленко Каран, бивши парох невесињски и ђакон Младен Момчиловић. Међу присутнима који су дошли да одају пошту био је и свештеник Велибор Џомић.

Колики је углед као официр уживао пуковник Лаловић свједочи и лично присуство начелника Генералштаба Војске Србије Милана Мојсиловића, као и велики број активних и пензионисаних официра међу којима су били генерали Митар Ковач, Ацо Димитријевић, Светко Ковач, Чедо Сладоје, Петарф Чорнаков, Стојан Батинић, Војин Јондић, Радован Рајо Радичић, Драган Лаловић, Мићо Грубор и многи други.

Дужну пошту једном од хероја Мировданских битака одали су Миленко Авдаловић, начелник општине Невесиње,  Војин Гушић, предсједник Одбора ратних војних инвалида Борачке организације и делегација официра и бораца Невесињске бригаде.

Туга за одласком хероја, али прије свега доброг и великог човјека, окупила је представнике свих завичајних херцеговачких удружења из Србије, који су дошли из Вршца, Зрењанина, Новог Сада, Београда….

Уз почасну стражу гардиста, ковчег из капеле су изнијели Лалетови саборци, пуковници Зоран Пурковић, Зоран Јањић, Зоран Пејановић, Никола Гузина и генерал мајор Драган Лаловић.

Дугачка колона тихо је корачала до Завратине вјечне куће.

У опроштајном говору генерал мајор Драган Лаловић је подсјетио да је покојни Миленко потомак часних родитеља, оца Саве и мајке Руже, рођен у селу Влахоље која припада јуначкој општини Калиновик.

– Као одличан ђак након завршене средње војне школе у Сарајеву одлази у Београд гдје завршава Војну академију копнене војске. Након тога службовао је у гарнизонима Пула и Београд у коме је обављао дужност командира питомачког вода. Од децембра 1995. године до одласка у пензију 2009. године био је на дужностима начелника катедре страних језика у Војној академији и начелник оделења за цивилну и војну сарадњу у Генералштабу војске Србије. По завршетку рата завршава постдипломске студије из области андрагогије и стиче академско звање магистар наука. У оквиру школе националне одбране завршава командно-штабно и генерал-штабно усавршавање. Уз све то завршио је и курс енглеског језика на колеџу Литса Сен Џон у граду Јорку у Енглеској и више курсева из области безбједности у Њемачкој, Италији, Шпанији и Грчкој – рекао је Лаловић и подсјетио да је покојни Миленко ратну славу стекао деведесетих када се без двоумљења сврстао у редове за одбрану свога народа и Републике Српске.

– Иако је најмањи дио свог живота провео у Калиновику, Миленко никада није заборавио своје коријене, своје Влахоље и Калиновик, па је прије, за вријеме и послије рата често одлазио у родно мјесто. Највише је волио да се попне на брдо изнад родне му куће одакле се пружа широк поглед на Калиновик и цијело Загорје, укључујући Трескавицу, Зеленгору, Лелију, Црвањ и Морине. По повратку са тих путовања, сусрета и обилазака, увијек је са великим одушевљењем препричавао утиске и доживљаје. Један је од оснивача завичајног удружења Калиновчана у Београду у коме је обављао функцију председника скупштине и удружења „Братства Лаловића“ гдје је улагао максималне напоре за њихов што успјешнији рад – рекао је Лаловић наглашавајући Миленкову приврженост породици.

– Највећу радост је доживио када му је ћерка Мијана подарила двије унуке, мезимице, Леону и Миону. У тренуцима када га је напала тешка и опака болест, највише су му унуке давале воље и снаге да савладава и лакше подноси здравствене проблеме и тешкоће. Твојим одласком породица је изгубила оданог и вјерног оца, супруга, брата и деду, а ми остали искреног и честитог брата, пријатеља и саборца. Ми, прије свега твоји саборци, а затим народ Загорја, Невесиња, Херцеговине и сви остали, нећемо те никада заборавити. Заврата коју си са поносом носио за вријеме командовања у војсци Републике Српске, остаће вјечити симбол непобједивости српске Херцеговине и Невесиња.

Од Миленка Лаловића Заврате се у име његових сабораца из Невесињске бригаде опростио пуковник Зоран Јањић. Подсјетио је на 17. мај 1992. године, када су се први пут срели у билећкој касарни и чекали распоред.

– Лаловић је примио дужност команданта Првог батаљона Мостарске бригаде који је био распоређен на одбрамбеним положајима на висовима који се издижу над мостарском валом на десној обали Неретве. Управо тих дана интензивирана је концентрација јединица Хрватске војске на подручју Љубушког, Читлука, Метковића… које су се припремале за офанзиву на јединице тек формиране Војске Српске Републике БиХ. У току пријема дужности и упознавања са људима и тереном, само у једном дану, 23. маја, у Првом батаљону је у непријатељском нападу погинуло пет бораца. И он је, заједно са људима из батаљона које је једва и упознао, под непријатељском ватром извлачио њихова тијела. Тако је почео Миленков ратни пут у Херцеговини.

Јањић, који је и аутор монографије о Невесињској бригади, је подсјетио да је oрганизовани напад јаких непријатељских снага отпочео 7. јуна и то је био почетак одступања српских јединица и изгона Срба из долине Неретве. Лаловић је са својим батаљоном запосјео положаје у рејону Ортијеш – Лакшевине на лијевој обали Неретве, а због компликовања укупне ситуације, 16. јуна извукли су се на Чобаново поље.

– Наредних дана је од јединица и група које су се извукле из мостарске вале формирана јединствена Невесињска бригада, а Лаловић је добио задатак да са својим, по новој нумерацији Трећим батаљоном брани правац који из Мостара главним путем уз Бусак води ка Невесињу. Управо ту, и тих дана, отпочео је период који ће потрајати до децембра 1995. године, за који ће се накнадно испоставити да је најважнији у новијој историји Невесиња и Херцеговине. У том периоду Миленко Лаловић ће, заједно са својим најближим сарадницима, командирима чета и водова и борцима, дати кључни печат, не само својој официрској каријери, него и свом цјелокупном животу – рекао је Јањић истичући Лаловићеву стрпљивост као пресудан фактор у очувању морала у јединици која је била пуна бораца из долине Неретве забринутих за судбину својих најмилијих.

– У том периоду, али и у наставку рата, мало који борац је носио капу. О шљему да и не говоримо. Но, Лаловић је није скидао с главе. И то не ону формацијску војничку, него црногорско-херцеговачку народну капу – заврату. Она му је постала заштитни знак те је тако умјесто капетана, односно мајора Миленка Лаловића постао Лале Заврата – објаснио је Јањић.

Он је додао да је почетком септембра 1994. године, као прекаљени борац и официр Лаловић премјештен у команду Друге лаке бригаде на Борцима, а убрзо је постао и њен командант. На тој дужности остао је до краја рата у условима безмало непрекидног извођења борбених дејстава. У таквим околностима, бригада је изгубила једино насеље Бијелу у близини Коњица. Сви остали положаји су одбрањени и остали у рукама бригаде. Нажалост, сва та територија Дејтонским споразумом није додијељена Републици Српској, тако да су се војска и народ морали повући и територију предати ратном непријатељу. Исто се десило са већином положаја које је бранила и одбранила Невесињска бригада.

Јањић је истакао да је такав исход Лаловић доживио као велику неправду, али се са неправдом, као и његови саборци сусретао још више након рата због чега се питао:

Како да човјека не заболи да буде оптужен да је учинио све оно што су њему и његовом народу учинили други?

Може ли човјек остати равнодушан и мирно гледати и слушати како до зуба наоружане и маскиране групе из састава ко зна каквих институција стављају лисице на руке нашим саборцима?

Да ли је могуће да се не нађе нико из српског народа, посебно нико од његових институција и првака, који ће стати у заштиту људима који нису размишљали о свом животу када су стали у одбрану голих живота и дали највећи допринос одбрани и легитимитету Републике Српске?

Свој надахнути говор Јањић је завршио цитатима других о Лаловићу и стиховима пјесника Миша Ђурића из љубињског села Жабица.

Мирко Лаловић, предсједник братства Лаловић, се опростио од Миленка истичући његову посвећеност и вођењу програма на скуповима братства одржаним у Калиновику, Београду и Жабљаку, као и велику посвећеност у жељи да се изради монографија „Братство Лаловића кроз векове“.

– Миленка су красиле најљепше људске особине достојне поштовања и дивљења. Његова честитост и доброта нарочито урођена склоност да помогне, остаће у сећању и препричавању на све те његове врлине које могу да пруже само велики, какав је био Миленко.

Почасна паљба и из даљине допирући звук пјесме „Тихо ноћи“ испратили су у вјечност херцеговачког витеза Миленка Лаловића Заврату.

Пише: ПУКОВНИК ЗОРАН ЈАЊИЋ (начелник штаба Невесињске бригаде)

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Понекад ми се чини као да је прошла читава вјечност од оне недеље, 17. маја 1992. године, када смо се нашли у билећкој касарни и када смо са неизвјесношћу и зебњом ишчекивали у коју ће нас јединицу ујутру распоредити. Сјећам се, након уводног слова које нам је одржао генерал Момчило Перишић, одлазећи командант 13. корпуса, персоналци су нас питали у коју јединицу желимо распоред. Када сам чуо да има нека Невесињска бригада, било ми је довољно – ја сам Невесињац, идем тамо. Не знам чиме се руководио, али капетан прве класе Миленко Лаловић добио је распоред у Мостарску бригаду. Тог поподнева смо заједно дошли у Невесиње, а сутрадан свак својим правцем; ја на Доњи Брштаник, а он у Баћевиће.

Нити кад чули за та мјеста, нити видјели људе којима смо се придружили!

 

ПРЕУЗЕО ОДГОВОРНОСТ КАД ЈЕ БИЛО НАЈTEЖЕ

Наредних дана Лаловић је примио дужност команданта Првог батаљона Мостарске бригаде који је био распоређен на одбрамбеним положајима на висовима који се издижу над мостарском валом на десној обали Неретве. Управо тих дана интензивирана је концентрација јединица Хрватске војске на подручју Љубушког, Читлука, Метковића…[1] које су се припремале за офанзиву на јединице тек формиране Војске Српске Републике БиХ. У току пријема дужности и упознавања са људима и тереном, само у једном дану, 23. маја, у Првом батаљону је у непријатељском нападу погинуло пет бораца. И он је, заједно са људима из батаљона које је једва и упознао, под непријатељском ватром извлачио њихова тијела. Тако је почео Миленков ратни пут у Херцеговини.

 

ОДБРАНИО КЉУЧНУ ЛИНИЈУ ФРОНТА

Организовани напад јаких непријатељских снага отпочео је 7. јуна и то је био почетак одступања српских јединица и изгона Срба из долине Неретве. Лаловић је са својим батаљоном посјео положаје у рејону Ортијеш – Лакшевине на лијевој обали Неретве, а због компликовања укупне ситуације, 16. јуна извукли су се на Чобаново поље. Наредних дана је од јединица и група које су се извукле из мостарске вале формирана јединствена Невесињска бригада, а Лаловић је добио задатак да са својим, по новој нумерацији Трећим батаљоном брани правац који из Мостара главним путем уз Бусак води ка Невесињу. Управо ту, и тих дана, отпочео је период који ће потрајати до децембра 1995. године, за који ће се накнадно испоставити да је најважнији у новијој историји Невесиња и Херцеговине. У том периоду Миленко Лаловић ће, заједно са својим најближим сарадницима, командирима чета и водова и борцима, дати кључни печат, не само својој официрској каријери, него и свом цјелокупном животу.

 

ОФИЦИР КОМЕ СУ БОРЦИ ВЈЕРОВАЛИ

Како је било формирати јединице и распоређивати их на борбене положаје знају и могу разумјети само они који су то радили и који су уједно имали највиши степен одговорности за одбрану остатка Херцеговине. У јединицама бригаде налазили су се људи из долине Неретве који су на једној страни данима посматрали како им, у непријатељском наступању, гори све оно што су стварале генерације, а на другој страни бринули шта ће бити са њиховом нејачи која је спас потражила у збјеговима у Невесињу и другим мјестима Херцеговине. Са њима, као и са осталим борцима, Лаловић је смирено и стрпљиво налазио начин да их умири и мотивише да остану на својим положајима и да не одустану од даље борбе. По сваку цијену, често на штету својих убјеђења и унутрашњег спокојства, настојао је да избјегне конфликте којих није мањкало у тим тешким и смутним временима. Најчешће са широким осмјехом на лицу, увијек спреман за шалу и виц, раширених руку и отвореног срца ишао је у сусрет свакоме за кога му се учинило да има добру намјеру. Његова природна надареност и бистрина ума, врхунско војно образовање, стечено искуство у раду са људима, те лична храброст коју је испољио у различитим критичним ситуацијама допринијели су да врло брзо стекне повјерење и поштовање, како у оквиру свог батаљона, тако и у цијелој бригади и Невесињу.

 

ЗАВРАТА КАО ЗАШТИТНИ ЗНАК

У том периоду, али и у наставку рата, мало који борац је носио капу. О шљему да и не говоримо. Но, Лаловић је није скидао с главе. И то не ону формацијску војничку, него црногорско-херцеговачку народну капу – заврату. Она му је постала заштитни знак те је тако умјесто капетана, односно мајора Миленка Лаловића постао Лале Заврата.

Калио се у борбама на Равницама и Гњилом брду током љета и јесени 1992, прегрмио Прву митровданску битку, а окушао се и у борби за Рогој, у његовом Загорју, у љето 1993. године. Остало је у сјећању небројено дана у којима се сабило толико догађаја, несрећа и емоција да се имао утисак да неће никада проћи и ваљда се због тога она недеља са почетка приче чини тако далеко.

 

ПРЕГОВАРАЧ ОД РИЈЕЧИ

Рат му је донио и то искуство да води преговоре са представницима непријатељске стране, понекад и у условима када се противник налазио у незавидној војничкој и хуманитарној ситуацији. У таквим приликама увијек је држао до достојанства саговорника исказујући емпатију за невоље са којима се суочавају немоћни и недужни из њихове средине. Није се устручавао да претпостављеној команди сугерише да им се, у оквирима које намеће борбена ситуација, пружи помоћ и заштита.

Почетком септембра 1994. године, као прекаљени борац и официр Лале је премјештен у команду Друге лаке бригаде на Борцима, а убрзо је постао и њен командант. На тој дужности остао је до краја рата у условима безмало непрекидног извођења борбених дејстава. У таквим околностима, бригада је изгубила једино насеље Бијелу у близини Коњица. Сви остали положаји су одбрањени и остали у рукама бригаде. Нажалост, сва та територија Дејтонским споразумом није додијељена Републици Српској, тако да су се војска и народ морали повући и територију предати ратном непријатељу. Исто се десило са већином положаја које је бранила и одбранила Невесињска бригада.

 

ПОРАТНА НЕПРАВДА

Лале, као и сви његови саборци, таква рјешења доживљавали су као велику неправду. Управо та ријеч, неправда, биће у употреби можда више него и једна друга сво вријеме након завршетка рата. Често је исказивао и показивао да га то боли више од свих бола које су га снашле посљедњих година и питао се:

Како да човјека не заболи да буде оптужен да је учинио све оно што су њему и његовом народу учинили други?

Може ли човјек остати равнодушан и мирно гледати и слушати како до зуба наоружане и маскиране групе из састава ко зна каквих институција стављају лисице на руке нашим саборцима?

Да ли је могуће да се не нађе нико из српског народа, посебно нико од његових институција и првака, који ће стати у заштиту људима који нису размишљали о свом животу када су стали у одбрану голих живота и дали највећи допринос одбрани и легитимитету Републике Српске?

Ето, то су најчешћа питања која је Лале постављао свих ових година. Човјек који је све чинио и све људе прихватао отвореног срца није могао да буде равнодушан на те и многе друге неправде.

На крају, да би слика о нашем Лалету била потпунија, навешћу неколико запажања која су о њему ових дана казали људи који нису били са њим у рату, али су се са њим интензивно дружили у мирнодопском периоду.

 

РЕКЛИ СУ О ЛАЛЕТУ…

Сјећам га се како је ратних година одважно корачао с капом завратом на глави, попут наших славних и честитих предака, свјестан њене вриједности и снаге. Сада им се, достојан, придружио…

(Божидар Бјелица Јапан, Удружење Невесињаца у Београду)

 

Наш Заврата, међу првима је бивао када су наш народ и ратно време требали и трагали за храбрима! А на свим потоњим сусретима и дружењима није било Херцеговца који је отвореније и непосредније емитовао пријатељске импулсе, срдачност, добре намере, а све са свешћу да су то одлике које обавезују правог Србина и Херцеговца!!!

(Милан Бјелогрлић, Удружење Херцеговаца из Зрењанина)

 

Командант лављег срца, ратник, увијек на првој линији, одан херцеговачким корјенима, духовно утемељен, вазда међу народом, одговоран,узоран и достојан домаћин од угледа, али поетичан и надарен високи официр српске војске који је писао пјесме и књиге. Иако болан, био је оптимиста са осмјехом. Необичан, у животу нежан и повучен. Коме не би био драг? Тешко нам пада одлазак таквих људи. Путуј, драги Миленко.

(академик Милован Пецељ, предсједник Удружења Љубињаца у Београду)

 

Када смо између две чувене Митровданске битке обилазили невесињско ратиште, то јест размеђе цивилизација, од многих часних људи које сам тада срео, најснажнији и најупечатљивији утисак на мене је оставио наш Брат и Пријатељ Миленко Лаловић Заврата. Како тада, тако и наредних 30 година је вазда знао шта му је чинити, посебно када је народу коме је без остатка припадао, било тешко. Када је водио и води велике битке на различитим пољима људског битисања. Вјечни помен легендарном ратнику, команданту, интелектуалцу, пријатељу, једном речју великом Човеку и најбољем изданку српског рода!!!

(Милан Зечар, Удружење Херцеговаца из Зрењанина)

 

Миленку Лаловићу Заврати

Надимак му све говори

Какав човјек он бијаше

Прослављени борац то је

Херцег земље српске наше

И гусле су опјевале

Зар то није част велика

Невесињске витезове

Поред овог пуковника

Мирно спавај људска сило

Поред својих славних брата

Захумскије слободара

И Гушића команданта

Крај гробова ваших стража

И то мртва вјечно стоји

Збогом, збогом, брате Лале

Херцеговци љути твоји.

(Мишо Ђурић, пјесник из села Жабице код Љубиња)

 

Драги наш Лале, ратниче и пријатељу,

Почивај у миру и лака ти земља.

 

 

БИОГРАФИЈА

Рођен 04.09.1958. године у селу Влахоље, општина Калиновик

Породица се из Калиновика одселила у Сарајево, у насеље Ступ (Догледи), 1963. године

Породица је избјегла у Вишеград након Дејтонског споразума и егзодуса Срба из Сарајева

 

Подаци о породици:

Отац Саво

Мајка Ружа, рођена Вишњевац

Сестре: Нада и Милена

Супруга Јелена

Дјеца:

кћери Тијана (1988) и Мијана (1989)

син Вељко (1998)

Унучад: од кћерке Мијане дјевојчице

Леона и Миона.

 

Образовање:

Основну школу завршио у Сарајеву као одличан ђак

Средњу војну школу, смјер пјешадија, завршио у Сарајеву као одличан питомац, просјек 5.00

Војну академију копнене војске завршио у Београду (2 године) и Сарајеву (2 године, смјер пјешадија), дванаести у класи

Завршио последипломске студије из области андрагогије и стекао академско звање магистра наука (Магистарски рад на тему „утицај социопсихолошких карактеристика војника на борбену обученост“ одбранио 2000. године)

У оквиру Школе националне одбране завршио Командноштабно усавршавање и Генералштабно усавршавање (2004-2005. године)

Курс енглеског језика на колеџу Лидса „Сент Џон“ у раду Јорку, у Енглеској

Више курсева у области безбедности у Њемачкој, Италији, Шпанији, Грчкој…

 

Дужности у официрској каријери:

У миру:

Гарнизон Београд, Војна академија копнене војске: 1980-1984. године, дужност – командир питомачког вода;

Гарнизон Пула: 1984-1987. године, дужност непозната

Гарнизон Београд, Војна академија копнене војске: 1987-1992. године, дужност – командир питомачког вода.

 

Учешће у рату:

Борбена дејства у зони Вуковара у периоду 21.09.1991. до априла 1992. Године

Гарнизон Мостар, 17.05.1992. до 16.06.1992. године, дужност – командант батаљона 10. моторизоване бригаде,

Гарнизон Невесиње, 16.06.1992. до септембра 1994. године, дужност – командант 3. батаљона Невесињске бригаде.

Гарнизон Невесиње, септембар 1994. до децембра 1995. године, дужност – командант 2. херцеговачке лаке пјешадијске бригаде на Борцима.

Гарнизон Цетиње, април 1999. до јуна 1999. године, за вријеме бомбардовања СРЈ био на положају на албанској граници.

 

У миру:

Гарнизон Београд, од децембра 1995. до одласка у пензију 2009. године био на дужностима:

Наставник на предмету Методологија војних наука у Школи националне одбране.

Начелник катедре страних језика на Војној академији.

Начелник Одељења за цивилно-војну сарадњу у Генералштабу Војске Србије.

 

Ауторска дјела:

Коаутор са Зораном Јефтићем књиге-уџбеника: Цивилно-војна сарадња.

 

Одликовања:

Орден за заслуге у областима одбране и безбедности 3. степена.

Медаља за војничке врлине.

Друштвене активности:

Предсједник Скупштине Удружења Калиновчана у Београду

Kоординациони одбор Борачких организација источне Херцеговине осудио је хапшење бораца Војске Републике Српске на подручју источне Херцеговине и апеловао да их институције Републике Српске и сви нивои власти заштите.

Предсједник Регионалног одбора Борачких организација источне Херцеговине Слободан Илић констатовао је да се ниједан припадник Војске Републике Српске не осјећа слободним, те апеловао да се спаси част оних који су бранили и стварали Републику Српску.

"Свједоци смо хапшења тешких инвалида, малтретирања, хајдучије, траума које доживљавају родитељи, нејач у ноћним сатима упадима. Молимо за помоћ да се стане у заштиту најчаснијих грађана", рекао је Илић.

Предсједник Борачке организације општине Невесиње Синиша Шиповац изјавио је да је јуче ухапшено осам припадника славне Невесињске бригаде која је прва одликована Орденом Немањића, те да је ријеч о једном од најтежих удара који су могли доживјети.

Он је навео да су се сви већ одазивали на позиве Суда и Тужилаштва БиХ, те указао да нема потребе за хапшењем на овакав начин.

"Борци у Невесињу су овако нешто очекивали с обзиром на то да смо у посљедње три, четири године непрестано изложени малтретирању Суда и Тужилаштва, Сипе, а до сада је привођено више од 200 бораца", рекао је Шиповац.

Он је додао да је крајње вријеме да Суд, Тужилаштво и Сипа престану да хапсе и пресуђују борцима Републике Српске, док још нису осуђени они који су чинили злочине од Пребиловаца до Kоњица.

Предсједник Борачке организације општине Билећа Веселин Вујовић осудио је хапшење припадника Војске Републике Српске, осумњичених за ратне злочине, истакавши да је ријеч о демонстрирању силе и заплашивању народа.

"Убијеђен сам да би сви ти људи који су осумњичени дошли на позив Суда. Апелујем да власти Републке Српске путем својих институција помогну тим људима", рекао је Вујовић.

Предсједник Борачке организације града Требиња Дејан Бодирога изнио је податке Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица према којима је број оптужених и пресуђених Срба за ратне злочине знантно већи од Хрвата и Бошњака.

Полицијски службеници Агенције за истраге и заштиту БиХ ухапсили су јуче више лица на подручју Гацка и Невесиња, осумњичених за ратне злочине.

Радио Требиње