Пише: ПУКОВНИК ЗОРАН ЈАЊИЋ (начелник штаба Невесињске бригаде)

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Понекад ми се чини као да је прошла читава вјечност од оне недеље, 17. маја 1992. године, када смо се нашли у билећкој касарни и када смо са неизвјесношћу и зебњом ишчекивали у коју ће нас јединицу ујутру распоредити. Сјећам се, након уводног слова које нам је одржао генерал Момчило Перишић, одлазећи командант 13. корпуса, персоналци су нас питали у коју јединицу желимо распоред. Када сам чуо да има нека Невесињска бригада, било ми је довољно – ја сам Невесињац, идем тамо. Не знам чиме се руководио, али капетан прве класе Миленко Лаловић добио је распоред у Мостарску бригаду. Тог поподнева смо заједно дошли у Невесиње, а сутрадан свак својим правцем; ја на Доњи Брштаник, а он у Баћевиће.

Нити кад чули за та мјеста, нити видјели људе којима смо се придружили!

 

ПРЕУЗЕО ОДГОВОРНОСТ КАД ЈЕ БИЛО НАЈTEЖЕ

Наредних дана Лаловић је примио дужност команданта Првог батаљона Мостарске бригаде који је био распоређен на одбрамбеним положајима на висовима који се издижу над мостарском валом на десној обали Неретве. Управо тих дана интензивирана је концентрација јединица Хрватске војске на подручју Љубушког, Читлука, Метковића…[1] које су се припремале за офанзиву на јединице тек формиране Војске Српске Републике БиХ. У току пријема дужности и упознавања са људима и тереном, само у једном дану, 23. маја, у Првом батаљону је у непријатељском нападу погинуло пет бораца. И он је, заједно са људима из батаљона које је једва и упознао, под непријатељском ватром извлачио њихова тијела. Тако је почео Миленков ратни пут у Херцеговини.

 

ОДБРАНИО КЉУЧНУ ЛИНИЈУ ФРОНТА

Организовани напад јаких непријатељских снага отпочео је 7. јуна и то је био почетак одступања српских јединица и изгона Срба из долине Неретве. Лаловић је са својим батаљоном посјео положаје у рејону Ортијеш – Лакшевине на лијевој обали Неретве, а због компликовања укупне ситуације, 16. јуна извукли су се на Чобаново поље. Наредних дана је од јединица и група које су се извукле из мостарске вале формирана јединствена Невесињска бригада, а Лаловић је добио задатак да са својим, по новој нумерацији Трећим батаљоном брани правац који из Мостара главним путем уз Бусак води ка Невесињу. Управо ту, и тих дана, отпочео је период који ће потрајати до децембра 1995. године, за који ће се накнадно испоставити да је најважнији у новијој историји Невесиња и Херцеговине. У том периоду Миленко Лаловић ће, заједно са својим најближим сарадницима, командирима чета и водова и борцима, дати кључни печат, не само својој официрској каријери, него и свом цјелокупном животу.

 

ОФИЦИР КОМЕ СУ БОРЦИ ВЈЕРОВАЛИ

Како је било формирати јединице и распоређивати их на борбене положаје знају и могу разумјети само они који су то радили и који су уједно имали највиши степен одговорности за одбрану остатка Херцеговине. У јединицама бригаде налазили су се људи из долине Неретве који су на једној страни данима посматрали како им, у непријатељском наступању, гори све оно што су стварале генерације, а на другој страни бринули шта ће бити са њиховом нејачи која је спас потражила у збјеговима у Невесињу и другим мјестима Херцеговине. Са њима, као и са осталим борцима, Лаловић је смирено и стрпљиво налазио начин да их умири и мотивише да остану на својим положајима и да не одустану од даље борбе. По сваку цијену, често на штету својих убјеђења и унутрашњег спокојства, настојао је да избјегне конфликте којих није мањкало у тим тешким и смутним временима. Најчешће са широким осмјехом на лицу, увијек спреман за шалу и виц, раширених руку и отвореног срца ишао је у сусрет свакоме за кога му се учинило да има добру намјеру. Његова природна надареност и бистрина ума, врхунско војно образовање, стечено искуство у раду са људима, те лична храброст коју је испољио у различитим критичним ситуацијама допринијели су да врло брзо стекне повјерење и поштовање, како у оквиру свог батаљона, тако и у цијелој бригади и Невесињу.

 

ЗАВРАТА КАО ЗАШТИТНИ ЗНАК

У том периоду, али и у наставку рата, мало који борац је носио капу. О шљему да и не говоримо. Но, Лаловић је није скидао с главе. И то не ону формацијску војничку, него црногорско-херцеговачку народну капу – заврату. Она му је постала заштитни знак те је тако умјесто капетана, односно мајора Миленка Лаловића постао Лале Заврата.

Калио се у борбама на Равницама и Гњилом брду током љета и јесени 1992, прегрмио Прву митровданску битку, а окушао се и у борби за Рогој, у његовом Загорју, у љето 1993. године. Остало је у сјећању небројено дана у којима се сабило толико догађаја, несрећа и емоција да се имао утисак да неће никада проћи и ваљда се због тога она недеља са почетка приче чини тако далеко.

 

ПРЕГОВАРАЧ ОД РИЈЕЧИ

Рат му је донио и то искуство да води преговоре са представницима непријатељске стране, понекад и у условима када се противник налазио у незавидној војничкој и хуманитарној ситуацији. У таквим приликама увијек је држао до достојанства саговорника исказујући емпатију за невоље са којима се суочавају немоћни и недужни из њихове средине. Није се устручавао да претпостављеној команди сугерише да им се, у оквирима које намеће борбена ситуација, пружи помоћ и заштита.

Почетком септембра 1994. године, као прекаљени борац и официр Лале је премјештен у команду Друге лаке бригаде на Борцима, а убрзо је постао и њен командант. На тој дужности остао је до краја рата у условима безмало непрекидног извођења борбених дејстава. У таквим околностима, бригада је изгубила једино насеље Бијелу у близини Коњица. Сви остали положаји су одбрањени и остали у рукама бригаде. Нажалост, сва та територија Дејтонским споразумом није додијељена Републици Српској, тако да су се војска и народ морали повући и територију предати ратном непријатељу. Исто се десило са већином положаја које је бранила и одбранила Невесињска бригада.

 

ПОРАТНА НЕПРАВДА

Лале, као и сви његови саборци, таква рјешења доживљавали су као велику неправду. Управо та ријеч, неправда, биће у употреби можда више него и једна друга сво вријеме након завршетка рата. Често је исказивао и показивао да га то боли више од свих бола које су га снашле посљедњих година и питао се:

Како да човјека не заболи да буде оптужен да је учинио све оно што су њему и његовом народу учинили други?

Може ли човјек остати равнодушан и мирно гледати и слушати како до зуба наоружане и маскиране групе из састава ко зна каквих институција стављају лисице на руке нашим саборцима?

Да ли је могуће да се не нађе нико из српског народа, посебно нико од његових институција и првака, који ће стати у заштиту људима који нису размишљали о свом животу када су стали у одбрану голих живота и дали највећи допринос одбрани и легитимитету Републике Српске?

Ето, то су најчешћа питања која је Лале постављао свих ових година. Човјек који је све чинио и све људе прихватао отвореног срца није могао да буде равнодушан на те и многе друге неправде.

На крају, да би слика о нашем Лалету била потпунија, навешћу неколико запажања која су о њему ових дана казали људи који нису били са њим у рату, али су се са њим интензивно дружили у мирнодопском периоду.

 

РЕКЛИ СУ О ЛАЛЕТУ…

Сјећам га се како је ратних година одважно корачао с капом завратом на глави, попут наших славних и честитих предака, свјестан њене вриједности и снаге. Сада им се, достојан, придружио…

(Божидар Бјелица Јапан, Удружење Невесињаца у Београду)

 

Наш Заврата, међу првима је бивао када су наш народ и ратно време требали и трагали за храбрима! А на свим потоњим сусретима и дружењима није било Херцеговца који је отвореније и непосредније емитовао пријатељске импулсе, срдачност, добре намере, а све са свешћу да су то одлике које обавезују правог Србина и Херцеговца!!!

(Милан Бјелогрлић, Удружење Херцеговаца из Зрењанина)

 

Командант лављег срца, ратник, увијек на првој линији, одан херцеговачким корјенима, духовно утемељен, вазда међу народом, одговоран,узоран и достојан домаћин од угледа, али поетичан и надарен високи официр српске војске који је писао пјесме и књиге. Иако болан, био је оптимиста са осмјехом. Необичан, у животу нежан и повучен. Коме не би био драг? Тешко нам пада одлазак таквих људи. Путуј, драги Миленко.

(академик Милован Пецељ, предсједник Удружења Љубињаца у Београду)

 

Када смо између две чувене Митровданске битке обилазили невесињско ратиште, то јест размеђе цивилизација, од многих часних људи које сам тада срео, најснажнији и најупечатљивији утисак на мене је оставио наш Брат и Пријатељ Миленко Лаловић Заврата. Како тада, тако и наредних 30 година је вазда знао шта му је чинити, посебно када је народу коме је без остатка припадао, било тешко. Када је водио и води велике битке на различитим пољима људског битисања. Вјечни помен легендарном ратнику, команданту, интелектуалцу, пријатељу, једном речју великом Човеку и најбољем изданку српског рода!!!

(Милан Зечар, Удружење Херцеговаца из Зрењанина)

 

Миленку Лаловићу Заврати

Надимак му све говори

Какав човјек он бијаше

Прослављени борац то је

Херцег земље српске наше

И гусле су опјевале

Зар то није част велика

Невесињске витезове

Поред овог пуковника

Мирно спавај људска сило

Поред својих славних брата

Захумскије слободара

И Гушића команданта

Крај гробова ваших стража

И то мртва вјечно стоји

Збогом, збогом, брате Лале

Херцеговци љути твоји.

(Мишо Ђурић, пјесник из села Жабице код Љубиња)

 

Драги наш Лале, ратниче и пријатељу,

Почивај у миру и лака ти земља.

 

 

БИОГРАФИЈА

Рођен 04.09.1958. године у селу Влахоље, општина Калиновик

Породица се из Калиновика одселила у Сарајево, у насеље Ступ (Догледи), 1963. године

Породица је избјегла у Вишеград након Дејтонског споразума и егзодуса Срба из Сарајева

 

Подаци о породици:

Отац Саво

Мајка Ружа, рођена Вишњевац

Сестре: Нада и Милена

Супруга Јелена

Дјеца:

кћери Тијана (1988) и Мијана (1989)

син Вељко (1998)

Унучад: од кћерке Мијане дјевојчице

Леона и Миона.

 

Образовање:

Основну школу завршио у Сарајеву као одличан ђак

Средњу војну школу, смјер пјешадија, завршио у Сарајеву као одличан питомац, просјек 5.00

Војну академију копнене војске завршио у Београду (2 године) и Сарајеву (2 године, смјер пјешадија), дванаести у класи

Завршио последипломске студије из области андрагогије и стекао академско звање магистра наука (Магистарски рад на тему „утицај социопсихолошких карактеристика војника на борбену обученост“ одбранио 2000. године)

У оквиру Школе националне одбране завршио Командноштабно усавршавање и Генералштабно усавршавање (2004-2005. године)

Курс енглеског језика на колеџу Лидса „Сент Џон“ у раду Јорку, у Енглеској

Више курсева у области безбедности у Њемачкој, Италији, Шпанији, Грчкој…

 

Дужности у официрској каријери:

У миру:

Гарнизон Београд, Војна академија копнене војске: 1980-1984. године, дужност – командир питомачког вода;

Гарнизон Пула: 1984-1987. године, дужност непозната

Гарнизон Београд, Војна академија копнене војске: 1987-1992. године, дужност – командир питомачког вода.

 

Учешће у рату:

Борбена дејства у зони Вуковара у периоду 21.09.1991. до априла 1992. Године

Гарнизон Мостар, 17.05.1992. до 16.06.1992. године, дужност – командант батаљона 10. моторизоване бригаде,

Гарнизон Невесиње, 16.06.1992. до септембра 1994. године, дужност – командант 3. батаљона Невесињске бригаде.

Гарнизон Невесиње, септембар 1994. до децембра 1995. године, дужност – командант 2. херцеговачке лаке пјешадијске бригаде на Борцима.

Гарнизон Цетиње, април 1999. до јуна 1999. године, за вријеме бомбардовања СРЈ био на положају на албанској граници.

 

У миру:

Гарнизон Београд, од децембра 1995. до одласка у пензију 2009. године био на дужностима:

Наставник на предмету Методологија војних наука у Школи националне одбране.

Начелник катедре страних језика на Војној академији.

Начелник Одељења за цивилно-војну сарадњу у Генералштабу Војске Србије.

 

Ауторска дјела:

Коаутор са Зораном Јефтићем књиге-уџбеника: Цивилно-војна сарадња.

 

Одликовања:

Орден за заслуге у областима одбране и безбедности 3. степена.

Медаља за војничке врлине.

Друштвене активности:

Предсједник Скупштине Удружења Калиновчана у Београду