Портал 24 СЕДАМ

Аутор: Ана Глигоријевић

Мој лични ризик, моје знање, моја рутина и Божја воља водили су ме у свакој операцији

Први пут отишао је у рат када је имао само 15 година. Други рат га је затекао пред крај радног века.

Живот пише романе, а главни актер овог је лекар Ђуро Мусић.

Иако је имао само 12 година када је почео Други светски рат, то га није спречило да стане у строј народноослободилачке војске и као петнаестогодишњак доживи све страхоте рата.

Било је то сасвим нормално, а како и не би када је одрастао у ратним временима.

– Био сам окружен својим вршњацима са којима сам испуњавао одређене задатке. Младост нам је помогла да лакше схватимо или не схватимо ратне околности.

Након рата, присећа се, било је најнормалније да оде на војну академију, у тенковско војно училиште “Петар Драпшин”.

– Тамо сам, међутим, остао само годину дана, јер сам се разболео од плеуритиса. На ВМА, где су ме лечили, пунктирали су ми грудни кош и извадили два и по литра воде. У соби у којој сам био, где нас је било доста, мало нас је преживело. Када сам, наводно, оздравио, отпуштен сам из војске као привремено неспособан – наводи др Мусић.

Живот је хтео да војничку униформу замени белим мантилом.

– Школовање настављам у партизанској гимназији на Хвару, а матурирам у Котору – каже он.

Потом уписује медицину, а по завршетку факултета, јануара 1957. године, враћа се у Херцег Нови и почиње да ради у Игалу.

– Медицину сам изабрао јер ми је брат имао туберкулозу и стално сам бринуо о њему, верујући да ћу му тако више помоћи. Не знањем, него негом – прича лекар Ђуро Мусић.

Упоредо четири године волонтира у војној болници у Мељинама, где је посебно заволео хирургију поред чувеног доктора Виљема Голштајна који ју је специјализовао у време када још није било антибиотика.

– Научио ме је да при операцији радим велике резове, да стављам што мање шавова кад шијем кожу и да све сумњиве ране и операције дренирам – каже он.

Неко време је радио у Никшићу, да би убрзо прешао у Подгорицу, где остаје до пензије 1994. године.

Иако се чини као крај приче, један позив промениће му живот из корена.

– У марту 1993, у време када се разбуктао рат у Босни, позвао ме др Саво Бјелогрлић, да ако икако могу дођем на испомоћ у Невесиње на неколико дана јер немају хирурга. Како никада никога нисам одбио, пристао сам, узео годишњи одмор и кренуо за Херцеговину. Уместо пар дана, остао сам седам година препричава др Мусић.

Судбина је хтела да се поново нађе у рату, али сада као лекар.

– У Невесињу сам увидео сав јад и беду, муку љуту свих грађана и бораца у тим ратом изазваним дешавањима. Свакодневне погибије, рањавања, сиромаштво и беда вратили су ме зачас у муке из Другог светског рата које сам преживео – присећа се он.

Управо то искуство из претходног рата утицало је да се др Мусић добро снађе и као ратни лекар у Херцеговини, где је у не баш сјајним условима посао хирурга обављао без грешке, а у том случају грешка је значила људски живот мање.

– У Подгорици сам у нормалним околностима збрињавао тешке рањенике, а у Невесињу су услови били примитивни, у ствари, то је била импровизација свега. Без лекара, без анестезиолога, операциона сала обична соба, а рањеници само пристижу… Мој лични ризик, моје знање, моја рутина и Божја воља водили су ме у свакој операцији, и нити један рањеник није изгубио животну битку. Хвала Богу на томе – наводи др Мусић.

А само за прве две-три године рада у невесињској ратној болници обавио је више од 1.700 хируршких захвата и ниједан није имао фаталан исход.

– Данас, после више од двадесет година, присећам се тих тешких рањеника који су били на граници између живота и смрти и очајничке борбе за њихов спас. Само онај ко је доживео и преживио рат зна да нема те болести која тако муњевито, за секунду, може да уништи човечији живот као што то може ратна рана – тврди доктор.

Са тим народом се, прича нам он, саживео у тој великој несрећи и максимално се трудио да му помогне.

– То је народ ценио и сви су ме заволели као да сам им најрођенији. Увек су говорили – док си нам ти овде, ми и наше фамилије смо сигурни. Причали су ми да би борци, када би пошли у акцију, питали да ли сам у Невесињу – завршава причу др Мусић.

Општинска туристичка организација Невесиње отпочела је реализацију пројекта „Истраживање, конзервација и заштита дионице римског пута“. Пројекат се проводи у сарадњи са Центром за инфорнисање и културу и Музејом Херцеговине.

Средства су обезбијеђена путем јавног позива Министарства просвјете и културе Републике Српске.

Стручњаци из Музеја Херцеговине ће извршити истраживање дионице која се налази у близини моста Овчији брод, а чинила је комуникацију која је изграђена вјероватно у I вијеку и повезивала је Нарону (Mетковић) преко Невесињског поља и даље ишла за Сарајево и Сирмијум (Сремска Митровица).

Пут је прелазио ријеку Заломку на мјесту данашњег моста Овчији брод и даље водио према вјероватно највећем римском насељу на овим просторима на локалитету Дреновик.

Више података биће познато након проведеног истраживања, саопштено је из Туристичке организације.