Полицијски службеници полицијских станица Невесиње, Гацко и Берковићи данас су у просторијама Трансфузиолошке службе Болнице Невесиње организовали акцију добровољног даривања крви, током које је прикупљено 13 доза ове драгоцјене течности која живот значи.

И овога пута припадници Министарства унутрашњих послова Републике Српске показали су висок степен хуманости и друштвене одговорности, одазвавши се акцији чији је циљ да се обезбиједе довољне залихе крви за лијечење пацијената.

Љетни мјесеци традиционално доносе повећану потрошњу резерви крви због већег броја саобраћајних незгода, сезонских повреда и хируршких интервенција. Управо због тога полицијски службеници из године у годину у јулу организују акције добровољног даривања крви, пружајући значајну подршку здравственом систему и онима којима је крв неопходна за лијечење.

Данашња акција у Невесињу дио је шире хуманитарне активности коју Министарство унутрашњих послова Републике Српске организује од 27. до 31. јула у свим регијама Српске. Планирано је да у акцијама учествује 476 припадника Министарства унутрашњих послова и 103 кадета Полицијске академије, који ће својим добровољним даривањем крви дати допринос очувању стабилних залиха у трансфузијским службама.

Јавно предузеће „Комус“ добило је од београдске компаније „Green City International“ 15 нових контејнера. Ова донација ће значајно унаприједити ниво комуналних услуга у Невесињу. Контејнери запремине 1.1 м3 са пластичним поклопцима и педалом за отварање ускоро ће бити на располагању грађанима.

Како је саопштено из Комуса, ова вриједна донација је плод успјешне сарадње и залагања народних посланика Илије Таминџије и Милимира Вујадиновића, као и представника београдске фирме Душана Стоиљковића и Бојана Јовановића.

Из невесињског комуналног предузећа наглашавају да континуирано раде на побољшању својих капацитета. Поручују да је њихов главни циљ да сви становници Невесиња добију квалитетну и ефикасну услугу прикупљања и одвоза комуналног отпада.

Историја Херцеговине памти многе људе који су далеко од завичаја стекли богатство, углед и признања. Мало је, међутим, оних који су, попут Лазара Л. Милићевића (1892–1957), свој успјех доживљавали као прилику да помогну крају из којег су потекли. Управо зато име овог угледног привредника, хуманитарца и родољуба заслужује да буде сачувано од заборава.

Рођен у селу Лакат код Невесиња, у сиромашној херцеговачкој породици, Лазар је веома рано схватио да се за бољи живот мора изборити далеко од родног огњишта. Као седамнаестогодишњак, 1909. године, кренуо је преко океана, у Сједињене Америчке Државе, попут многих младих Херцеговаца који су у туђини тражили прилику за живот достојан човјека.

Судбина је, међутим, имала другачије планове. Почетак Првог свјетског рата вратио га је отаџбини. Одазвао се позиву Михајла Пупина, који је међу српским исељеницима у Америци организовао добровољце за помоћ Србији.

Пошто је рођен у тадашњој Аустроугарској, прелазак у Србију био му је забрањен, те је уз помоћ црногорског краља Николе добио путна документа и вратио се у отаџбину. Познавање енглеског и француског језика довело га је у близину српског генералштаба, гдје је својим знањем помагао током ратних година.

Послије рата почиње ново поглавље његовог живота. У Београду оснива компанију „Ауто Омниа“, која ће убрзо постати ексклузивни заступник америчког аутомобилског гиганта Џенерал Моторса за Краљевину Југославију. У вријеме када су аутомобили били симбол напретка, Лазар Милићевић био је један од људи који су модерне технологије и индустријски развој доводили на овдашње просторе.

Његово предузеће није се бавило само продајом аутомобила. Увозио је индустријске машине и техничку опрему, повезујући домаћу привреду са најразвијенијим свјетским тржиштима. У пословним круговима важио је за једног од најугледнијих и најуспјешнијих привредника међуратне Југославије.

Али богатство за Лазара Милићевића никада није било само циљ. Било је средство да помогне другима. Иако је живио у Београду, никада није прекинуо везе са Херцеговином. Помагао је бројним младићима из родног краја да дођу у престоницу, обезбјеђивао им школовање, занатску обуку и прве послове, вјерујући да је образовање највеће богатство које човјек може стећи. Био је један од оних људи чија су врата увијек била отворена за земљаке који су у Београд долазили у потрази за бољом будућношћу.

Као предсједник првог удружења Херцеговаца у Београду – „Неретва“ – окупљао је своје сународнике, његујући завичајни дух и међусобну солидарност. У својој кући на Топчидерском брду уредио је чувену Херцеговачку собу, аутентичан простор опремљен намјештајем и предметима нарученим из Коњица, желећи да и у срцу престонице сачува успомену на камен, огњиште и традицију свога краја.

Послије Другог свјетског рата, као члан Демократске странке, доживио је судбину многих успјешних привредника тог времена. Нова власт конфисковала је његову имовину – компанију „Ауто Омниа“, куће и другу стечену имовину. За човјека који је читав живот стварао, то је био тежак ударац од којег се никада није у потпуности опоравио. Недуго затим се разболијева и 1957. године умире.

Ипак, његово највеће богатство није нестало. Његова породица сачувала је Херцеговачку собу више од шест деценија, а унук Лазар Б. Милићевић поклонио ју је Музеју Херцеговине у Требињу, гдје се данас чува као драгоцјено свједочанство једног времена, породичне традиције и дубоке љубави према завичају.

Данас, када се говори о успјешним Херцеговцима, име Лазара Милићевића заслужује посебно мјесто. Не само зато што је изградио једно од најзначајнијих привредних предузећа међуратне Југославије, већ зато што никада није заборавио одакле је поникао. Његова животна прича подсјећа да се истинска величина човјека не мјери богатством које је стекао, него добром које је оставио другима.

За Невесиње и Херцеговину, Лазар Милићевић остаје симбол предузетничког духа, родољубља и доброчинства – човјек који је својим радом освојио свијет, али је срце заувијек оставио у завичају.

Драгомир Граховац