Nevesinje
Драго Таминџија из Невесиња пензионерске дане посветио је хобију и изради гусала и других предмета од дрвета.
Жеља да отргне стари занат од заборава и његује наслијеђе које су како каже оставили дјед и отац, Драга Таминџију мотивисали су да пензионерске дане посвети свом великом хобију- дрводељству.
- Одлазећи у пензију имао сам доста слободног времена. А то ме повукло јер сам радио на селу, а знао сам те занате радио отац, дјед, сељаччки живот је такв био да ако си мислио да имаш нешто морао си сам да наравиш . Када сам отишао у пензију имао сам толико слободна времена и покушао сам прво гусле да правим. Довезао ми колега дрво, покушао сам и видим иде. Онда како са дрветом како и које, нисам био упућен. Када се већ чуло за мене онда су ми људи сами догонили јер је то наш крај који хоће да ти учини. Ја сам почео са стрим алатом који је преко 100 година, које ми је стари користио. То сам донио с села и почео с тим. Размишљао сам да купим машине, али знам да би ме то везало за радионицу и не бих излазио а мало бих користи имао јер не можеш продати. А ово сам кренуо да себе испуним, да ли ја могу с тим алатом могу успијевам некако мало сам ситнијега алата узео с тим радим - рекао је Таминџија.
Самоуки дрводеља из Невесиња један је од оних који је своју љубав и хоби преточио у праву малу занатску радионицу. Иако је почео са традиционалним интрументом-гуслама, Драго сада израђује и друге предмете од дрвета, а у скорије вријеме по наруџби и столове у комбинацији епокси смоле и дрвета. Каже да сваки предмет захтијева другачије дрво од кога се израђује.
- Гусле радимо само од јавора. Има неколико врста јавора и оне су само од јавора. Сада у задње вријеме плате за мезу радим од ораха и оне су најчвршће, мање пуцају кашике су специфичне а оно што ни ја нисам знао док ми нису рекли само радим од кљенова дрвета, а то знам од дјетинства јер смо јели дрвеним кашикама. Јер кљен дрво за које бактерија не може. Кудјеље и преслице радим од било чега, у ствари од дрвета које имам - објаснио је Драго.
Драгове гусле и предмети од дрвета красе многе домове не само на нашим просторима, него широм свијета. Ипак, истиче да је данас тешко овакве производе пласирати на тржиште посебно у малом мјесту, као што је Невесиње.
ВИДЕО ЛИНК: https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=654209
РТРС
Млади шахисти из Невесиња остварили су запажен успјех на кадетском шаховском турниру „Стара цеста“, који је одржан у Вишићима код Чапљине, освојивши четири медаље у различитим узрасним категоријама.
Најсјајније одличје припало је Андрији Савићу, који је у конкуренцији дјечака до 14 година освојио побједнички пехар. До првог мјеста стигао је са одличних 6,5 поена из седам одиграних партија, потврдивши сигурну и квалитетну игру током цијелог турнира.
У истој старосној категорији успјешан је био и Александар Буха, који је са шест освојених поена заузео друго мјесто и тако употпунио велики успјех невесињских шахиста.
До сребрне медаље стигла је и Андреа Јонлија у конкуренцији дјевојчица до 12 година, док је Виктор Јонлија освојио друго мјесто у узрасту до осам година.
Турнир у Вишићима још једном је показао да шах није само надметање на црно-бијелим пољима, већ и прилика за стицање нових пријатељстава и лијепих успомена. Након завршетка такмичења, млади шахисти уживали су у дружењу и купању у ријеци Крупи, што је додатно употпунило дан испуњен спортом, игром и добрим расположењем.
Висораван Гвозно и ове године била је поприште надметања снаге, вјештине и витешког духа. На традиционалној манифестацији „Калиновачка олимпијада – Гвозно, моба, озон 2026“ чланови Соколског друштва „Невесињска пушка“ оставили су снажан утисак освојивши чак седам медаља и потврдивши да Невесиње и даље има истинске чуваре народних спортова.
У најатрактивнијој дисциплини – потезању конопа невесињске делије су надјачале снажну екипу Гацка и заслужиле побједнички пехар.
Међу најуспјешнијим такмичарима био је Радован Спремо. У дисциплини скок удаљ надмашио је свог великог ривала Александра Крајишника и освојио златну медаљу. Одличан наступ употпунио је другим мјестом у бацању камена с рамена и трећом позицијом у трци у џаку.
До најсјајнијег одличја у потезању клипа стигао је Душан Савић, док је у истој дисциплини бронзану медаљу освојио Радован Андрић.
Да године нису препрека за врхунске резултате потврдио је и ветеран момачке снаге Данило Ковачевић, који је у боју на греди изборио друго мјесто и још једном показао да искуство и чврст карактер често односе превагу.
Овогодишња Калиновачка олимпијада окупила је бројне такмичаре из Калиновика, Сарајевско-романијске и Дринске регије, Семберије, Крајине, Херцеговине и Србије. Поред витешких игара, одржано је и традиционално такмичење у кошењу траве, чувајући успомену на некадашње мобе које су представљале симбол заједништва и међусобне помоћи.
Програм је почео молитвеним сјећањем на погинуле борце. У Цркви Светих апостола Петра и Павла у Калиновику служен је парастос, а потом је код централног спомен-обиљежја положено цвијеће.
Манифестацију традиционално организују Општина Калиновик и Општинска борачка организација у знак сјећања на мобе из времена Одбрамбено-отаџбинског рата, када су заједничким радом кошене ливаде и обезбјеђивана храна за стоку, која је тада многим породицама представљала једини извор прихода и опстанка.
У конкуренцији витезова из више крајева Републике Српске и Србије, Невесињци су још једном показали да традиција соколства и народних игара у њиховом крају живи пуним плућима. Седам освојених медаља и побједа у најатрактивнијој дисциплини – потезању конопа – најбоља су потврда да су са Гвозна поново понијели епитет једне од најуспјешнијих екипа овогодишње олимпијаде.
Смјех, загрљаји и понека суза радосница испунили су данас учионицу Подручне основне школе у Зовом Долу у којој су се послије 35 година окупили бивши ученици генерације која је основно образовање завршила 1991. године. Од некадашњих 14 малих матураната, на окупљање је дошло њих десеторо. Довољно да се врате три и по деценије уназад, у вријеме безбрижног дјетињства, школских несташлука, првих пријатељстава и лекција које су обиљежиле њихове животе. Њихов разредни старјешина био је Драган Жерајић, а данашње дружење било је прилика да се оживе успомене које вријеме није успјело да избрише.
Посебан тренутак окупљања био је долазак осамдесетчетворогодишњег Чеда Дамјанца, јединог живог наставника који је предавао овој генерацији. Емоције није крио. Готово цијели радни вијек провео је у школама у Зовом Долу, Грабовици, Шипачну, Дрежњу и Невесињу, подучавајући генерације ученика српском језику.
„Били сте букет младости. Свакоме сам могао прићи са разумијевањем и све смо могли договорити. Желио сам да вас наоружам знањем, јер је то највеће богатство које човјек може понијети кроз живот“, казао је Дамјанац.
Глас му је задрхтао док је гледао некадашње ученике, а данас зреле људе.
„Немам ријечи да искажем колико ми значи што сте ме позвали. То је знак да сте ме цијенили и вољели. Докле год будем дисао и ходао, о вама ћу причати само лијепо“, поручио је својим ученицима.
На крају је, у свом препознатљивом духу, измамио осмијехе свима у учионици.
„Ако сам направио неку грешку током вашег школовања, молим вас да ми сада опростите“, нашалио се наставник Чедо, након чега је услиједио дуг аплауз.
Један од иницијатора окупљања био је новинар Миљан Ковач, који каже да га је жеља да поново окупи школске другове пратила годинама.
„Неке од њих нисам видио пуних 35 година. Живот нас је одвео на различите стране, али данас смо поново били она иста дјеца из школских клупа. Надам се да ће још бити оваквих дружења“, рекао је Ковач.
У шали додаје да га наставник Чедо прати и данас.
„Кад год направим неку правописну грешку, сјетим се наставника Чеда Дамјанца“, каже кроз осмијех. Сјећа се да је наставник био ауторитет, али и човјек који је увијек био праведан.
„Никоме се није замјерио, али када је учење било у питању, није било шале. Тада се знао ред. Постојало је велико поштовање према наставницима. Они су живјели са нама у селу и били су примјер свим мјештанима“, нагласио је Ковач.
Да су темељи постављени у малој сеоској школи били чврсти, потврђује и животни пут Весне Бабић. Као најбољи ученик генерације наставила је низати успјехе и током даљег школовања, а данас знање српског језика преноси новим генерацијама као професор у Средњошколском центру у Невесињу.
Неђо Милинић сматра да су се времена промијенила, али да неке вриједности не би смјеле нестати.
„Тада је према наставницима и школским обавезама владало право страхопоштовање. Волио бих да и моја дјеца изграде такав однос према школи, јер се управо ту стичу знање и животне навике“, указује Милинић.
Анђелија Пиљевић и данас памти свакодневни пут до школе. Осам година је пјешачила из Дрежња до Зовог Дола по 14 километара.
„Наставнике памтим по строгоћи, али данас схватам да је то било за наше добро. Били смо фина сеоска дјеца, учтива и понизна. Одрастали смо другачије и учили да поштујемо и старије и школу“, прича Анђелија, коју другови и данас памте као ведру особу, увијек спремну за шалу.
Најдужи пут до родног села превалила је Снежана Ботић Вукоје, која је на окупљање стигла из Зрењанина.
„Увијек се радујем доласку у завичај. Оваква окупљања немају цијену. Она нас подсјећају ко смо и одакле смо потекли“, каже Снежана.
Данашње дружење показало је да вријеме може удаљити људе, али не може избрисати успомене. Из мале школе у Зовом Долу потекли су бројни професори, инжењери, привредници и други угледни људи који су завршили високе школе и факултете, изградили успјешне каријере, али никада нису заборавили прве школске клупе.
Зато ово није била само прослава 35 година матуре. Био је то сусрет генерације која је још једном потврдила да се истинско пријатељство, поштовање према учитељима и љубав према завичају не мјере годинама, већ трају читав живот.