У Невесињу је успомена на Светог Саву вјечна и неизбрисива. Први поуздани историјски податак о овом херцеговачком мјесту налази се у Љетопису Пећке патријаршије у коме се наводи да је Сава Немањић у Невесињу 1219. поставио првог хумског епископа. Неки извори прецизирају да је Хумска епископија основана у селу Залому након чега је невесињски крај још дуго остао земља Немањића. Од тада па до данас Свети Сава пребива у душама и заједничким молитвама свих честитих Невесињаца инспиришући их на увијек нова и племенита прегнућа.

И Дечанска хрисовуља у оригиналном облику чува запис о боравку првог „принца од Херцеговине“ у Невесињу. Растков отац, Стефан Немањић у чувеној Повељи Сплићанима пише: „Ја, велики жупан Немања, дозвољавам Сплићанима да слободно улазе у моју земљу и сина ми Растка у Хумску земљу, да слободно тргују и да им се никакава неправда не догоди“. Црквени историчари тврде да је овај документ из 1190. године писан у Храму Свете Богородице на Залому.

У Невесињу је још увијек живо народно предање о Немањићима, највише о Савиној мисији, његовом ходочашћу и подизању задужбина. Тамо гдје се нису могли саградити камени храмови, подизани су дрвени и усамљени крстови.

На локалитету Ступа, испод села Сопот, налазио се најстарији манастир у Херцеговини – Гомионица. Њега помиње и Свети Сава. Предање каже да је и на уласку у село Будисавље, постојао манастир, кога су Турци запалили и порушили. У овом селу се данас налази Калуђер, извор питке воде који никада не пресушује, а на самој грађевини налазе се уклесане године 1190. и 1191. Према старим причама, Калуђер су управо сазидали калуђери из манастира.

Изнад села Будисавља, у Ступима, у близини Скакала и Овчијег брода, налази се једно узвишење, које је познато по народном називу „Зенска груда“. Предање каже да се ту налази закопана црква што потврђују пронађени остаци крстионице.

Једна легенда говори да је у Постољанима некада постојао манастир посвећен Светом Ђорђу који је посјећивао Свети Сава. У Постољанима се налази и једно узвишење округлог облика са називом „Коло“. Многе приче везивале су се за овај земљишни феномен. Никада се није „дало“ орати, јер би увијек након тога кретало по наопаком.

У апостолској мантији Сава је крстарио Хумском земљом, упућивао народ на правовјерје, помагао сиромашне и чинио друга добра дјела, тако да није случајно први српски епископ постављен у Храму пресвете Богородице у Невесињу.

Како би сачували национални идентитет угледни Срби у Невесињу у посљедњој деценији 19. вијека почели су интензивнији и преданији рад на подизању културне и просвјетне дјелатности. Уточиште Невесињаца у којем су црпили духовну снагу за нова прегнућа постало је Српско пјевачко друштво „Застава“ основано 1891. године. Имало је своју химну „Врела крвца“ коју је на стихове Алекса Шантића компоновао Даворин Јенко. Утемељивач, предсједник и друштвени хоровођа Друштва био је Ристо Пророковић.

„Застава“ је организовала приредбе, забаве, сијела и увијек била у средишту националног живота. Светосавска академија приређена 1892. године била је почетак националне мисије која је трајала деценијама касније. Светосавске забаве биле су извори на којима су се ђаци кријепили вјером и културом. Поред светосавске бесједе, у којој је обично неко од учитеља говорио о великом српском светитељу и просвјетитељу Сави, на програму су биле пјесме, декламације и позоришни комади.

Иако је светосавска свечаност организована прије 132 године у околностима ограничене слободе националног изражавања, Невесињци су припремили богат програм на коме им могу позавидјети садашње генерације:

1. Бесједу је отворио Ристо Пророковић;

2. „Ускликнимо“, пјевају чланови Српског пјевачког друштва „Застава“;

3. „Дижите школе“, декл. Душан С. Зечевић;

4. „Малена сам“, декл. Јока М. Перин;

5. „Бранково коло“, пјевају чланови Српског пјевачког друштва „Застава“;

6. „Мач и перо“, декл. Божидар Л. Ђаић (пјесма Јована Јовановића Змаја);

7. Српске народне пјесме уз гусле пјева Вуле Рњез;

8. „Крст и круна“, драма из прошлости српске у четири слике од др. Јована Суботића;

9. Пјевање српских народних пјесама.

Прослављање Светог Саве у Невесињу, најчешће у организацији Православне цркве, Српског просвјетног и културног друштва «Просвјета» и соколских организација, потрајало је све до Другог свјетског рата. Од 1947. године нова власт у попуности мијења цјелокупну идеологију друштва разрачунавајући се са црквеним коријеном, традицијом и нацијом. Дјело и учење Светог Саве потпуно су истиснути из школских установа, а поприлично и из друштвеног живота. Ипак, култ светитеља остао је да живи у невесињским породицама, у срцима и прегнућима честитих људи.

Деведесетих година прошлог вијека поново се интензивирају светосавска саборовања у Невесињу. Ученици, наставници, духовници и јавни радници за суграђане сваке године организују достојну светосавску приредбу са разноврсним културним и музичким садржајима и духовним поукама. Програм је обично састављен од бесједе о Светом Сави, драмских приказа, етно музицирања, хорског пјевања и других прикладних садржаја посвећених духовном препородитељу српског народа.

У Цркви пресвете Тројице у Кифином Селу традиционално се на Савиндан служи света литургија још од времена Краљевине Југославије. Обичај је да на овај празник дјеца рецитују пјесме и здравице о Светом Сави и да том приликом добију пригодне поклоне у храму. Сваке године се изабере кум из неког села у парохији и то су овијек дјеца из основне школе.

Прича о Светом Сави у Невесињу траје пуних 800 година. Она ни данас не стаје, нити се умара, а култ светитеља и даље трасира путеве образа и савјести, знања и мудрости, а прије свега богочовјечности.

Драгомир Граховац