• Када је 1881. године велики пожар захватио Невесиње, дио становништа је у пећини Новакуши нашао привремени смјештај.

• Поштански службеници у Невесињу 1893. године, поред редовне опреме, задужили су и клизаљке за снијег како би становништву могли пружити услуге у критичним условима.

• Прва вјетрењача у Невесињу направљена је 1899. године. Служила је за погон млина.

• Лоптачки клуб „Невесиње“ формиран је у Београду још 1912. године, 33 године прије Партизана и Црвене звезде. Утакмице је играо на стадиону који се налазио на локалитету данашње Каленић пијаце.

• Група од преко 60 љекара, апотекара и болничара из Београда 1930. године у Невесињу је мјесец дана је бесплатно лијечила сиромашни народ овог краја. Хуману мисију предводио је проф. Ђурица Ђорђевић.

• Љубомир Чокорило из Зовог Дола био је право чудо од дјетета. Када се родио 1933. године био је тежак само један килограм, али је брзо напредовао. Проходао је са шест мјесеци, а са седам година већ је изгледао као зрео младић и почео је да загледа дјевојке. О овом медицинском феномену писала је југословенска, али и европска штампа. Његов отац Обрен са висином од 2,29 м био је један од највиших људи у Југославији.

• Први приватни аутомобил – фијат 850, популарни «фићо», имао је Ђока Мањак, наставник и директор школе у Луци.

• Звук струна гусала шездесетих година прошлог вијека емитован је на фреквенцијама највеће радиодифузне станице на свијету „Би-Би-Си“ и то захваљујући Невесињцу Алекси Ковачевићу који је у Европи био познат као успјешан атлетичар, али је своје гостовање у студију британске станице искористио да покаже умијеће на древном инструменту.

• У Невесињу је 1970. године само 5% становника имало заснован радни однос.

Драгомир Граховац /Радио Невесиње/

У издању Института за српску културу у Никшићу из штампе је недавно изашла књига есеја и огледа «Суочавања» мр Момчила Голијанина.

Неуморни невесињски културни стваралац импресивном књижевном опусу додао је збирку приказа савремених књижевних остварења насталих у посљедњој деценији. Голијанин је испратио српску књижевну и публицистичку продуцију тридесетак аутора из Републике Српске, Србије и Црне Горе, међу којима су и двојица Невесињаца Миро Ковач и Новак Лакета. Прецизно и одмјерено изнио је велики број ставова, судова и закључака, показујући своје анализаторске способности и изражен књижевни укус. У његовом фокусу су се, осим књижевних, нашле и политичке и историјске теме.

Рецензенти књиге су др Будимир Алексић, проф. др Љубомир Милутиновић и др Радисав Маројевић.

Мр Момчило Голијанин објавио је преко 180 приповједака и кратких прича, сакупљених у шест књига. Аутор је и 14 књига есеја и критика и двије породичне монографије„Братство Голијана“.

Приредио је за штампу: Алекса Шантић у књижевној критици, Лирске нежности (живот и дјело Драга Радовића), Изабране пјесме Томислава Шиповца. Коаутор је Сабраних дјела Риста Пророковића.

Заступљен је у Антологији критике и есејистике Републике Српске и члан је редакције у неколико књижевних часописа.

Награђиван је више пута књижевним и друштвеним наградама, међу којима су Златно перо Културног круга Невесиње, Награда за животно дјело Културног круга Невесиње, Лучина повеља, Повеља СПКД Просвјета, Повеља Општине Невесиње.

Добитник је Ордена Немањића, Сребрног грба РС, Октобарске споменице 1991 и Седмојулске награде. Заступљен је у Енциклопедији Републике Српске. Члан је Удружења књижевника Републике Српск и Удружења књижевника Србије.