• Када је 1881. године велики пожар захватио Невесиње, дио становништа је у пећини Новакуши нашао привремени смјештај.

• Поштански службеници у Невесињу 1893. године, поред редовне опреме, задужили су и клизаљке за снијег како би становништву могли пружити услуге у критичним условима.

• Прва вјетрењача у Невесињу направљена је 1899. године. Служила је за погон млина.

• Лоптачки клуб „Невесиње“ формиран је у Београду још 1912. године, 33 године прије Партизана и Црвене звезде. Утакмице је играо на стадиону који се налазио на локалитету данашње Каленић пијаце.

• Група од преко 60 љекара, апотекара и болничара из Београда 1930. године у Невесињу је мјесец дана је бесплатно лијечила сиромашни народ овог краја. Хуману мисију предводио је проф. Ђурица Ђорђевић.

• Љубомир Чокорило из Зовог Дола био је право чудо од дјетета. Када се родио 1933. године био је тежак само један килограм, али је брзо напредовао. Проходао је са шест мјесеци, а са седам година већ је изгледао као зрео младић и почео је да загледа дјевојке. О овом медицинском феномену писала је југословенска, али и европска штампа. Његов отац Обрен са висином од 2,29 м био је један од највиших људи у Југославији.

• Први приватни аутомобил – фијат 850, популарни «фићо», имао је Ђока Мањак, наставник и директор школе у Луци.

• Звук струна гусала шездесетих година прошлог вијека емитован је на фреквенцијама највеће радиодифузне станице на свијету „Би-Би-Си“ и то захваљујући Невесињцу Алекси Ковачевићу који је у Европи био познат као успјешан атлетичар, али је своје гостовање у студију британске станице искористио да покаже умијеће на древном инструменту.

• У Невесињу је 1970. године само 5% становника имало заснован радни однос.

Драгомир Граховац /Радио Невесиње/