У Требињу је данас сахрањен Здравко Кандић, пуковник Војске Републике Српске, официр Мостарске и Невесињске бригаде у Одбрамбено-отаџбинском рату. Сахрани на Градском гробљу у Подгљивљу поред чланова породице и родбине, присуствовали су бивши саборци, представници Општинске борачке организације и Општине Невесиње.

Здравко Кандић је рођен 1957. године у Бијелом Пољу код Мостара. Јавио се у ратну јединицу приликом прве мобилизације Десете моторизоване бригаде у касарну Сјеверни логор у Мостару и постављен је за команданта једног од батаљона бригаде. Након егзодуса из долине Неретве и одласка официра ЈНА обављао је дужност команданта 5. батаљона Невесињске бригаде који је посједао борбене положаје у рејону села Зијемље.

Септембра 1992. године прелази у команду Невесињске бригаде на дужност помоћника начелника штаба за обавјештајне послове и на тој дужности остаје до краја рата. 

Телеграм саучешћа породици, родбини и саборцима поводом смрти Здравка Кандића упутио је бивши командант Невесињске бригаде пуковник Зоран Пурковић.

„У име моје породице и свих припадника Херцеговачког корпуса који се тренутно налазе у Београду исказујем најдубље саучешће и бол што смо изгубили нашег саборца који је у Отаџбинском рату обављао најодговорније дужности и извршавао их професионално, савјесно и дисциплиновано“, навео је Пурковић наглашавајући да је као појединац и штабни официр дао велики допронос у заштити народа и територије Источне Херцеговине.

Пуковник Зоран Јањић, бивши начелник Штаба Невесињске бригаде, током рата је дијелио животни простор и судбину са Здравком Кандићем. Каже да у читавој Невесињској бригади није било старјешине који је био толико посвећен својој дужности као што је то био Канда, како су га сви звали.

„У континуитету је мјесецима био на командном мјесту, без дана одмора, прикупљајући информације о распореду и намјерама непријатеља“, присјетио се Јањић и додао да су све те информације у највећем броју случајева биле пуздане и од велике користи за доношење одлука.

Здравко Кандић пензионисан је у чину пуковника. Посљедњих година са породицом је живио у Требињу.

У Дому младих били смо у прилици да свједочимо још једном оригиналном дјелу, са базично другачијим приступом нашој стварности, донесеним кроз прошлост и минулу нам националну историју под називом „Чатење Пера Тунгуза, ’арамбаше“.

Ријеч је о за цијелу Херцеговину животно важном и преломном времену са краја деветнаестог вијека, времену „Невесињске пушке“ и свехерцеговачког устанка подигнутог 1875. против тадашњег терора Османлија на нашем простору.

Кроз лика ’арамбаше Пера Тунгуза, својеврсну биографску причу човјека великог срца који га је са својом хајдучком дружином заправо и покренуо, сазнајемо многе данас непознате детаље везане како за тај догађај, тако и за то нама сада већ далеко и слабо познато вријеме.

Осим свог сценског карактера, ова монодрама заправо дјелује и едукативно, што је уз зналачки монолошки рукопис у овом нашем времену поремећених друштвених вриједности можда и њен највећи квалитет.

Како сазнајемо од Алхемичара, од самог почетка била је то и интенција за настанак овога монодрамског текста.

„Разговарајући у више прилика са покојним Небојшом Глоговцем, рано преминулим бардом српског филма и позоришта, о томе како што квалитетније представити Херцеговину и Херцеговце на ширем плану, као и како поново оживјети сјећања на то вријеме у оквиру саме Херцеговине, сложили смо се да су наша историја и национална традиција прави извори из којих треба црпити потребно градиво. Већег догађаја од Невесињске пушке у ближој нам прошлости није било, зато смо се сагласили да треба са њим започети“, каже Алхемичар.

Рад на тексту трајао је око годину дана и када је завршен Глоговац га је примио у свој лаптоп да започне рад на њему.

"Било је то некако у вријеме његовог рада на филму 'Устав Републике Хрватске'. Послије тога сарадјивали смо на обиљежавању још једног јавног догађаја у Невесињу и то је, нажалост, било посљедњи пут да смо се видјели. Због свега сам имао моралну обавезу да тај текст некако донесем у јавност и посветим га јединственој фигури српског глумишта Небојши Глоговцу. На почетку извођења текста, на позорници зато најприје палим велику црквену свијећу, за покој душе двојице наших великана, Пера Тунгуза, ’арамбаше и Небојше Глоговца чије дјело ће надрасти вријеме", додао је Алхемичар.

Наша препорука ја да првом идућом приликом погледате „Чатење Пера Тунгуза, ’арамбаше“. Отвара то неке нове видике у сагледавању наше стварности, а кроз призму једног сегмента националне прошлости, овога пута устанка Херцеговаца против тада најмоћније војске Европе и свијета.

TREBINJELIVE

Вјерни народ Мостара и цијеле Херцеговине данас је са владиком захумско-херцеговачким и приморским Димитријем и мостарским и херцеговачким свештенством прославио крсну славу Саборне цркве Свете Тројице – Тројчиндан.

Овај величанствени догађај за све православне Мостара окупио је велики број вјерника.

Владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије поручио је вјерном народу да ће нас Бог препознати као своје кроз нашу милост и љубав, кроз образ и личност.

„Прави хришћански живот и вјера су плод Духа Светога…Када дођемо пред Бога неће нас питати шта смо радили и колико смо успјели, већ гђе нам је дар којим нас је обдарио, а тај дар је наша личност, савјест и образ. То ће нас питати“, поручио је владика Димитрије.

Владика је казао да онај ко хоће да живи прави хришћански живот сто мука види.

„Када видимо свој гријех и спознамо га можемо виђети лице божје и лице љубави. Преко свих наших слабости требамо да гледамо лице Бога које је веће од свих наших слабости и та љубав божија чека да јој се вратимо, она чека“, поручио је владика Димитрије.

Он је поручио вјерном народу да нема ништа љепше од Христа и да је људска душа жељна љубави Божје којој требамо тежити.

„Од љубави божје требамо кренути, од Бога, па човјека и да пробамо преобразити овај свијет“, поручио је владика Димитрије поручивши да само љубав човјека може мијењати свијет, његова добра намјера и љубав према Богу и другом човјеку.

У бесједи је на значај Тројчиндана указао парох благајски Александар Грчић.

На литургији је Богдан Сантрач рукоположен за ђакона, а и обављено је крштење Јанка и Сташе Кулиџан.

Старјешина Саборне цркве Свете Тројице Душко Којић рекао је да је храм био пун људи и данас као и за Васкрс и да се нада да ће ова црква врло скоро бити обновљена. Подсјетио је да су одређена средства прикупљена, али да још много недостаје.

„Осим средстава недостаје нам и подршка. Данас нисмо добили одговоре да се одазову из Федерације и кантона. Надали смо се да ће данас бити са нама и пружити нам подршку. Пуно је догађаја данас али требамо их подсјетити да је Саборна црква важна и да се обнова мора завршити“, поручио је Којић.

Говорећи о обнови подсјећа да је поскупљује чињеница да је национални споменик БиХ и у да се налази у нултој зони заштите УНЕСЦО-а.

„Више милиона је потребно за завршетак обнове храма али нећемо одустати. Није то неки велики новац када би се сви ујединили и препознали важност овога храма како за православне хришћане и Србе у долини Неретве, али и за све друге народе који живе овђе“, поручио је Којић.

Кумови славе били су Мостарци са црногорском адресом Владимир и Бојан Кулиџан.

Владимир Кулиџан каже да увијек носи у свом срцу овај град.

„Мостар је мој дом. Ово је за мене велика радист. Овђе се једино осјећам 100 посто свој и миран. Свугђе друго то није тако. Нада постоји да ће наша генерација обновити цркву. Има много људи који у срцу носе Мостар, цркву и љубав према православљу и овој цркви и надам се да ћемо је успјети обновити“, поручио је Кулиџан.

Литургији је присуствовао велики број грађана Мостара и Херцеговине, као и конзул Републике Србије у Мостару Васо Гујић, народни посланик у Скупштини Српске Илија Таминџија, градоначелник Мостара Марио Кордић, замјеник предсједника Градског вијећа Мостара Велибор Миливојевић, начелник Општине источни Мостар Божо Сјеран, савјетник министра МУП-а ХНК Далибор Дрље и многи други представници власти из Републике Српске.

Саборна црква Свете Тројице у Мостару срце је и симбол српског идентитета, али и вјековног заједничког живота у граду на Неретви.

Тридесет година од рата чека своју потпуну обнову.

ТОП ПОРТАЛ