Пандемија вируса Корона од почетка 2020. године у великој мјери наметнула је човјечанству нова правила којима га је приморала да измијени начин живота како би се сачували милиони људи на које вирус доспије и испољи његова опака својства. Оно што је до јуче било толико уобичајено, нешто што се подразумијевало као саставни дио свакодневице: туристичка путовања до далеких крајева планете, одласци међу десетине хиљада људи који на стадионима и халама присуствују спортским и музичким догађајима, посјете позоришним и биоскопским представама, куповина или провођење слободног времена у великим тржним центрима… у тренутку је постало недопустива и опасна навика. Чак су и ратне трубе утихнуле, а владари земаља и градова, умјесто прибављања и употребе ракета и топова, забавили су се тиме како да збрину обољеле и да измисле оружје неби ли се супротставили непријатељу који у смртоносном походу не бира жртве – са истим циљем и на исти начин напада и цара и чобанина.

Иако је епидемиолошка ситуација у Србији и околним земљама значајно утицала на обим и динамику активности Удружења Невесињаца у Београду, није спријечила да се реализује један од његових основних годишњих задатака – обиљежавање Митровдана. Напротив, ове године митровданске свечаности обогатила је изложба слика Наташе Глигорић.

Ова вриједна жена (иначе праунука знаменитог хајдучког харамбаше Пера Тунгуза, једног од најистакнутијих првака устанка Невесињска пушка) у круговима завичајних удружења Херцеговаца у Србији позната је као истрајан борац за развијање и његовање културе сјећања на све догађаје који се тичу борбе српског народа за слободу. Међутим, због њене скромности тек мањи круг људи знао је да се бави и сликарством. Овога пута одлучила је да изађе из анонимности и да се широј јавности представи првом изложбом својих слика коју је симболично назвала „У сусрет Митровдану“.

Изложба је приређена у Галерији 73 на Бановом Брду у Београду и свечано отворена у петак, 16. октобра 2020. године. Отварању изложбе, поред Наташине породице и пријатеља, присуствовао је знатан број чланова Удружења Невесињаца и осталих херцеговачких удружења у Београду.

Изложбу је отворила директорка Галерије Мирела Пудар. Због своје љубави према умјетности и поштовања према Херцеговини, ова шармантна дама је показала да уважава потребу завичајних удружења да оставе некакав свој печат у културној матрици Београда. Култура и умјетност имају благотворно дејство на човјека и на друштвену заједницу, поготово у кризним временима каква су ова у којима се тренутно налазимо, рекла је Пудар.

Потом је присутне поздравила и ауторка изложбе, која није крила радост због тога што је њен вишегодишњи труд напокон доспио пред лице и суд јавности.

„У свом релативно зрелом добу одлучила сам да услишим вапај своје душе која се гушила у укалупљености и годинама изнова понављаној дневној рутини. Вредности као што су слобода, лични развој, аутентичност, креативност, нису могле бити досегнуте у устајалој води програмиране, једноличне свакодневице једног дипломираног економисте. Тако се вратих својој пасији из младости, цртању и сликању, схвативши да их заправо никад нисам ни напустила“, рекла је Глигорић. Нагласила је да за квалитет својих слика велике заслуге има њен ментор, професор Милован Крзнарић, коме је исказала посебну захвалност, а бесједу је закључила поруком – цитатом теоретичара умјетности Лесинга: „Сликамо очима љубави, па нас стога морају оценити само очи од љубави”.

У име Удружења Невесињаца у Београду присутнима се обратио Зоран Јањић, предсједник Извршног одбора. Говорио је о нужности наше генерације да има знање и свијест о невољама кроз које је прошао српски народ Невесиња и Херцеговине кроз читав 19. и 20. вијек и обавези да та знања пренесемо на млађе нараштаје. Он је похвалио напоре које Наташа испољава у његовању наших традиционалних националних вриједности, а посебно начин на који чува и његује породично и укупно сјећање на њеног знаменитог прадједа.

„Када би сви Срби знали о својим прецима и чували успомену на њих као што то чини Наташа, сигуран сам да би имали далеко снажније утемељење у свом идентитету и не би требало да бринемо за своју будућност“, истакао је Јањић.

Он је најавио да ће се помен погинулим борцима и ове године служити на Митровданске задушнице у цркви Светог Саве на Врачару, као и то да се гради споменик оснивачу и првом команданту Невесињске бригаде, пуковнику Новици Гушићу.

О ујметничким дометима Наташе Глигорић говорио је њен учитељ сликања, професор Милован Крзнарић, који је, између осталог, истакао:

„Изложба госпође Наташе је догађај и освежење јер се враћа вишевековним уметничким поступцима, лепим осећајем за одабране теме, тако драге уметницима прошлих времена, сигурне композиције и владање тонским решењима. Не ретко госпођа Глигорић посеже за композиционим решењима „немих учитеља“, транспонујући их на себи својствен начин“. Сврставајући њен приступ умјетности у „реализам без обала“, Крзнарић је закључио да ће Наташино дјело „протоком времена досећи границе савршеног израза“.

Послије лијепих професорових ријечи изведен је пригодан културни програм у коме су учествовали истакнути умјетници, активни чланови и пријатељи Удружења Невесињаца у Београду. Један од њих је народни гуслар Славко Алексић, који је достигао врхунске домете у вјештини гуслања, али и у интерпретацији и тумачењу наше епске поезије. У првом наступу представио се одломком пјесме „Невесињска пушка“ чији је аутор Боро Граховац, а у другом је пјевао дио народне пјесме „Удаја сестре Душанове“.

Да су Невесињци и Херцеговци уопште обдарени различитим талентима увјерила нас је Биљана Ристић. Ову афирмисану сликарку највише памтимо по изложби слика „Јунаци Херцеговине“, којом је на каменим плочама представила све значајније прваке устанка „Невесињска пушка“. У међувремену се доказала и као успјешан пјесник, а овом приликом одрецитовала је неколико својих пјесама.

Божидар Бјелица Јапан, инжењер електротехнике, освједочени родољуб и заљубљеник у летење, издао је неколико романа и збирки пјесама, а имао је запажену улогу у писању и припреми за штампу монографије Невесиње. Ове вечери рецитовао нам је пјесме из свог родољубивог и љубавног опуса.

Укупном лијепом утиску ове вечери допринио је својим чаробним гласом појац Љуба Манасијевић, који је освједочени пријатељ Удружења.

Све присутне врцавим и увијек занимљивим афоризмима разгалио је афористичар Митар Ђерић Лаки. У професионалној каријери обављао је високе дужности у области безбједности а у књижевности је, по мишљењу већине књижевних критичара, доспио у сами врх српске и европске афористике.

На тај начин је завршено ово лијепо вече које је унијело ведрину у сивило свакодневице оптерећене стрепњом од вируса Корона, те највеће пошасти новијег времена. Завршимо овај извјештај поруком: Наташа Глигорић је учинила оно што је била кадра. Ако свако од нас учини сличан напор у складу са својим талентом, тада можемо казати: има наде за нас и наш народ неће пропасти.

Текст: Зоран Јањић

Фотографије: Сретен Јаковљевић/Стара Херцеговина