Nevesinje
У оквиру обиљежавања великог јубилеја –150 година од Невесињске пушке, у Галерији Центра за културу „Небојша Глоговац“ вечерас je отворена документарна изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“.
Аутор изложбе Наташа Глигорић, која је праунука Пера Тунгуза и секретар Удружења Невесињаца у Београду, каже да кроз овај пројекат његује културу сјећања и афирмише завичајно насљеђе у српској јавности.
– Осјећам се изузетно почаствованом што смо се вечерас сабрали у Невесињу да се подсјетимо слободарских традиција нашег народа и одамо почаст 150. годишњици устанка Невесињска пушка. У Херцеговини, готово у свакој породици је живо предање о неком претку, јунаку који својим дјелима инспирише и подучава будуће нараштаје, а о њиховим подвизима се пјева уз гусле и са поносом бесједи пред народним скуповима – рекла је Глигорић.
Она је додала да је харамбаша Перо Тунгуз имао Божију милост да траје и да се кроз његову биографију преламају историјски догађаји друге половине 19. и почетка 20. вијека, у којима је био директни учесник Невесињске пушке, Улошког устанка и Првог свјетског рата.
– Породично казивање о Перу Тунгузу и времену у ком је живио поткријепљено је књигама као резултатом стваралачког опуса његових синова Радована и Данила, мог дједа, и резултирало је богатом породичном архивом на коју сам се ослањала у припреми ове изложбе. Изложба свједочи о животу и улози појединца у значајним историјским процесима и слободарској идеји која је започела у Херцеговини, а завршена на Солунском фронту – нагласила је Глигорић.
Историчар Ненад Урић говорећи о историјским чињеницама и животу Пера Тунгуза, нагласио је да ова изложба освјетљава живот, војевање и стремљења хајдука, харамбаше и устаничког вође.
Изложбу је отворио предсједник Комисије за његовање слободарских традиција српског народа, историју и документацију Борачке организације РС Војин Гушић. Он је истакао да је увијек, а посебно ових дана када обиљежавамо овај велики јубилеј, поносно бити Невесињац.
− Велика ми је част што отварам ову изложбу, и сматрам да је Перо Тунгуз међу свим нашим јунацима и устаницима које је красило чојство и јунаштво, први међу једнаким – додао је Гушић.
Стихове пјесме „Невесињска пушка“ коју је написао пјесник Боро Граховац, уз гусле је појао народни гуслар Милош Паровић. Невесињска пушка и Перо Тунгуз инспирација су многим ствараоцима, а стихове пјесме „Харамбаша“ говорио је пјесник Јован Братић. У свом препознатљивом стилу, композицију „Захумска“ отпјевао је композитор и кантаутор Горан Дука.
Програм је водила докторанд ликовних умјетности Ангелина Вукосав. Она је истакла да је изложба организована у оквиру пројекта Удружења „Култура без граница“ са Трифком Ћоровићем на челу, који је допринио да изложба у дизајнерском смислу изгледа баш овако.
Изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“ реализована је под покровитељством Представништва Републике Српске у Србији, на челу са директором Млађеном Цицовићем и у сарадњи са Музејем Херцеговине у Требињу, Удружењем ,,Култура без граница" и уз стручну сарадњу историчара Ненада Урића.
Невесињска публика имала је прилику да погледа 27 паноа, на којима је приказан херојски пут овог јунака који је свој живот посветио слободи српског народа, од првих устаничких дана 1875. године до пробоја Солунског фронта 1918.
Изложба у Галерији Центра за културу „Небојша Глоговац“ биће отворена до 18. јула.
Код Понора у Биограду у недјељу, 13. јула, биће одржан помен жртвама комунистичког терора из Другог свјетског рата. На том локалитету су 1942. године припадници Првог херцеговачког партизанског батаљона на свиреп начин убили 11 недужних мјештана села.
Потомци жртава и ове године, на 83. годишњицу, желе да се на достојанствен начин присјете својих предака.
Помен код споменика са именима настрадалих мјештана почиње у 11 часова.
Члан БК „Невесиње“ Ђорђе Андијашевић у саставу Боксерске репрезентације БиХ, учествоваће на Европском јуниорском првенству у боксу, које ће бити одржано у Новом Пазару од 10. до 16. јула.
Андријашевић је као јуниорски првак РС и БиХ запажен на ревијалним и међународним турнирима, након којих се пласирао на Европско првенство, гдје ће снаге одмјерити млада боксерска елита старог континента. Он ће боксовати у категорији до 70 кг која се сматра најборбенијом.
Припреме за овај догађај обављале су се мјесецима на подручју западне Херцеговине, Требиња, Бања Луке и Србије, а посебно у матичном клубу са Новицом Терзићем и Лазаром Бованом.
Мечеве ће директно преносити спортски канал Arena Fight.
У тренерском саставу боксерске репрезентације БИХ подршка и пратња Андријашевићу биће тренер Момир Брењо.
На Првенству ће учествовати око 400 младих боксера у 13 тежинских категорија, у мушкој и женској конкуренцији.
На 25. километру југоисточно од Невесиња према Билећи смјештено је село Лукавац – мјесто чистих извора воде, живописних предјела и вриједних домаћина. Кроз историју је овај крај често помињан као примјер борбе за слободу и достојанство. Од времена Невесињске пушке, па кроз добровољачки покрет у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе, те као активни учесници антифашистичке борбе у Другом свјетском рату Лукавчани су показивали јунаштво и плементитост. Коначно, у посљедњем одбрамбено отаџбинском рату опет су устали да бране свој дом и слободарску традицију предака.
Према предању у овом мјесту, на старом граду Валу, столовао је и Херцег Стјепан Косача. Вал је природно утврђење поред локалног пута Лукавац – Дивин окружено стрмим литицама и необичним рељефним творевинама са свега два могућа прилаза. Остаци зидина и пронађено глинено посуђе и предмети потврђују да је човјек користио овај живописни простор. Према предању, на овом мјесту је било античко насеље. Непосредно испод Вала парцеле земље носе назив Подграднице, а велики дио Лукавачког поља чине Херцегове баре што указује и на постојање старог града и присуство Херцега Шћепана.
У дубровачким списима Лукавац се први пут помиње 1375. године. Данашње лукавачке породице су на простор између Липника и Потруба доселиле почетком 19. вијека. Према подацима Српске православне епархије Захумско – херцеговачке 1890. године у Лукавцу је било 85 кућа са 678 становника. Од тада па све до седамдесетих година прошлог вијека број становника је био у порасту. Основну школу у Лукавцу једном тренутку је похађало близу 200 ученика. Село је сада проријеђено и остарило. Може се набројати свега стотињак становника који живе искључиво од пољопривреде. Некадашњи сточари су нестали, а њихови насљедници као да немају нити времена, нити интереса да раде оно што су радили очеви или дједови. Оно што је остало и што нас подсјећа на старе успомене су чист зрак, мирис богате природе и бистри извори на сваком кораку.
На овом живописном простору расле су генерације Лукавчана који су трагајући за бољим животом населиле све свјетске мердијане. Ипак, завичај и коријене нису заборавили и радо причају о свом селу и интересују се за братственике који још увијек вриједно раде у питомом Лукавачком пољу.
Списак познатих Лукавчана је подугачак и не може стати у један новинарски чланак. Нема тог Херцеговца који није чуо за хуманисту и великог добротвора Михајла Лабала, хајдучког харамбашу Кика Стевановића и прослављене кошаркашке репрезентативце Ратка Радовановића и Ђорђа Андријашевића. Мање је познато да је преко тридесет Лукавчана учествовало у добровољачком покрету у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе (1912 – 1918). Само из породице Вуковић са Рогача било је девет добровољаца, а Коста Стевановић је одликован високим војничким признањем – сребрном медаљом за храброст Милош Обилић. У Другом свјетском рату Лукавчани су дали велики допринос у антифашистичкој борби, а своје опредјељење за слободу и правду показали су и у посљедњем отаџбинском рату у којем су поднијели велику жртву. Потомци хероја, мјештани и поштоваоци подигли су Спомен обиљежје на којем су исписана имена 18 погинулих бораца из Лукавца. Вјера, слобода и храброст били су оличење ових српских јунака. Споменик је саграђен уз благослов Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Из Лукавца поријекло воде универзитетски професори, истакнути друштвени радници, књижевници, спортисти...
Црква светих апостола Петра и Павла
За Петровдан се у Лукавцу традиционално одржава народни сабор којем је некад присуствовало и више хиљада душа. У нешто мањем обиму традиција је сачувана до данашњих дана.
Темељи Цркве светих апостола Петра и Павла освјештани су 17. јула 1903. године, а освећење је извршио протојереј Ристо Кочовић уз саслужење свештеника Николе Која, Петра Говедарице и Душана Гаћиновића. Црква је грађена двије године, а неимар је био Лазар Шушић из Љубиња. Освећење је обавио митрополит Петар Зимоњић.
Уз помоћ великог добротвора Михајла Лабала црква и порта обновљени су 1987. године. Те године за Петровдан, великом народном сабору и богослужењу, присуствовало је неколико хиљада људи.
Уз велики труд мјештана посљедњих година обновљена је Црквена кућа, подигнут је Споменик погинулим борцима, саграђена капела и уређена порта храма, као најљепши примјери вјере, духовности и прегалаштва Лукавчана.
Занимљиво о Лукавцу
- Најстарија легенда везана за село Лукавац говори о закопаном благу на локалитету старог града Вала на којем је према предању посљедњи столовао Херцег Шћепан. Тврди се да негдје у литицама Вала постоји облик од камена који подсјећа на пијетла, а вода која капа са његовог кљуна показује гдје је сакривено благо.
- Лукавачка парохија основана је joш 1839. године и обухватала је села Лукавац, Бежђеђе, Трусину и Подком.
- Најпознатији невесињски пророк Вукеља Стевановић из Лукавца непогрешиво је предвиђао многе важне догађаје у 19. вијеку. Народ прича да је тачно најавио „Улошки устанак“ (1882) и ко ће бити његове вође у тренутку када за тако нешто нико није могао да повјерује.
- Велики хуманиста и добротвор Михајло Лабало у родном Лукавцу остао је упамћен и по томе што је у село довезао први бицикл.
- Научни резултати проф. др Радослава Радовановића, рођеног Лукавчанина, из области заштите од зрачења уграђени су у свјетске прописе Међународне агенције за атомску енергију и Свјетске здравствене организације.
- Владимир Гаћиновић из Лукавца, угледни невесињски љекар и предсједник општине, током студија медицине у Бечу друговао је са најбољим психологом свих времена Сигмундом Фројдом.
- Лукавчанка Љубица Граховац (Вађон) прва је спикерица Телевизије Црне Горе. Учествовала је у реализацији првог Дневника ТВ Титоград 1971. године.
- Михајло и Коса Цвијетић из Лукавца изродили су пет синова и сви су били виши од два метра.
- Никола Граховац из Лукавца, послијератни колониста у Гајдобри, својевремено је имао најјачи стисак руке у СФРЈ.
- Најдуговјечнија становница Лукавца за коју постоје документовани подаци је Мара Гаћиновић. Рођена је 1919, а умрла 2023. године.
Драгомир Граховац
