Мај је мјесец кад се обиљежава један од најважнијих дана у години, Међународни дан породице. Иако се сваког 15. маја указује на то колико је породица важна, наталитет је из године у годину све мањи. Породице које се одлуче да имају више од двоје дјеце све су рјеђа појава. Ипак, тридесетчетверогодишња Мирјана Граховац се одважила да изађе из оквира удобности, ставила је своју породицу на прво мјесто и изабрала да буде поносна мајка петоро дјеце – Милице, Лазара, Дуње, Уроша и Вукашина. Без обзира на све изазове на које наилази свакодневно, увијек зрачи ведрином и ништа јој није тешко кад испред себе види насмијана лица својих малишана.

Мирјана Граховац је рођена у Сарајеву као једино дијете у породици Тодоровић. Још као беба је остала без мајке. Иако јој је отац био велика подршка и, иако јој је остатак живота посветио пружајући јој сву потребну пажњу и љубав, увијек је осјећала да јој нешто недостаје. Одувијек је чезнула да има брата или сестру, свог пријатеља који ће увијек бити ту за игру и несташлуке, али и неког ко ће увијек бити уз њу пружајући јој безусловну љубав какву само браћа и сестре дијеле.  

„Са оцем сам живјела у Бреговима, у дворишту је увијек било пуно дјеце, не могу да кажем да ми је фалило друштво. Међутим, кад бих ушла у кућу, жељела бих да играм не љути се човјече са татом, или бих терала баку да ми чита па је тако она постала непресушни извор прича и пјесмица. Жељела сам да, као друга дјеца, имам неког са ким бих се играла кад је напољу киша. Често бих звала родицу или другарице из зграде да дођу код мене. Истина је да нисам била ускраћена за друштво, али имати пријатеље и брата или сестру су двије потпуно различите ствари“, присјећа се Мирјана свог дјетињства.

Мирјана са посебним жаром прича о својој дјеци и са осмијехом на лицу истиче да је баш ово жељела – велику породицу.

„Мој супруг је из велике породице, има брата и три сестре. Када сам ступила у њихову породицу, примјетила сам како се увијек пазе и помажу и то ме је одушевило. Љубав и подршка коју пружају једни другима оставили су ме без ријечи, а осмијех који не скидају са лица кад су заједно мора у вама да пробуди посебне емоције. У том тренутку сам знала да управо такву породицу желим за своју дјецу и да сам за тим чезнула читаво дјетињство“, прича нам Мирјана којој су, не крије, свекар и свекрва били узор према ком је одлучила да створи, за сада, седмочлану породицу.

Дјеца су највеће богатство

Мирјана је свог супруга Зорана упознала преко заједничких пријатеља и одмах су знали да се више неће раздвајати. Зоран је иначе одличан мајстор за камен, а Мирјана професор енглеског језика и књижевности. Ипак, њихово најљепше звање је родитељи двије дјевојчице и три дјечака.   

Иако се за јединце често везује мишљење да су себични и размажени, Мирјана својим односом према породици показује да је то ипак само стереотип. Несебично ставља потребе своје породице на прво мјесто, жељна да својој дјеци пружи све најбоље, али и да их усмјери на прави пут. Поносно истиче да је одлука коју је донијела нешто што би увијек поновила јер, на крају кад све сагледа, ништа не може да је усрећи као поглед на њих петоро који се, и кад се посвађају и потуку, воле неизмјерно.

Лазар и Дуња

И док јој се по глави преплићу свакодневне догодовштине, кроз осмијех прича да јој је дан толико активан да некад нема времена ни са супругом да размени неколико ријечи. Међутим, кад дјеца заспу, допусти себи да погледа неки филм или прочита неколико страница омиљене књиге јер, истиче, ако је мајка нервозна и незадовољна и дјеца су.

„Сада сам, захваљујући дјеци, много богатија и зрелија. Породица за мене представља мир, сигурност, самопоуздање, подршку и љубав и пресрећна сам кад примјетим задовољство на лицу дјеце. Знам да их васпитавам на прави начин кад видим колико се међусобно воле и штите, срце ми заигра кад чујем да кажу да су богати јер имају једни друге“.

Урош, Милица и Дуња

Иако супруг Зоран ради по цијели дан и дође кући преморен, увијек је ту за њу и њихову дјецу, спреман да помогне у кућним пословима или се поигра са дјецом, одведе их у шетњу или вожњу бициклом. Ипак, са посебном емоцијом помиње своју заову чија им је помоћ била од великог значаја и не зна како би се снашли да им она повремено не помогне нарочито у тренуцима док је била у породилишту или кад је тек дошла кући са бебом.

„Прије него што се родила Милица, мислила сам да сам потпуно спремна на мајчинство. Међутим, када смо је донијели кући била сам у шоку, нисам ни претпостављала шта ме све чека. И уз сву помоћ коју сам имала било ми је тешко. Међутим, са другим дјететом је било много лакше, спремнији сте на све изазове које ће вам наметнути дан. Научите да организујете своје вријеме, али и дјецу, и кад успоставите рутину, постајете све опуштенији и из дана у дан све више уживате да проводите вријеме са тим малим створењима. Мислим да човјек треба да се препусти томе у шта је упловио и да се бори и иде напријед. Сви чекамо прави моменат за битне ствари у животу, а то не постоји“, прича Мирјана коју је, каже, мајчинство учинило много осјећајнијом, стрпљивијом, смиренијом, емпатичнијом и мудријом.

Вукашин, пето дијете у породици Граховац

Дугорочне планове, каже, не прави, једино тежи томе да дјецу васпита на прави начин. Најбитније јој је, као и сваком родитељу, да дјеца буду добра и неискварена, самостална и да увијек помажу једни другима. Иако се труди да их васпитава без гледања у екране, то је, каже, данас заиста тешко. Ипак, довија се на разне начине како да их забави док им уједно указује и на штетност телефона. Циљ јој је, прича, да својој дјеци ништа не брани него да их научи да сами разлуче шта је добро, а шта није.

НАЈСТАРИЈА - НАЈОДГОВОРНИЈА

Мирјана истиче да су јој Милица и Лазо који имају осам и шест година велика помоћ.

„Један дан Милица звони на интерфон и каже да је довела Лазу и Дуњу из вртића. Тај дан је падала киша, али су њих двоје поприлично суви, а Милица потпуно мокра. Питам је зашто је покисла, а она ми каже да је Дуња заборавила кишобран па јој је она, као старија сестра, дала свој да не покисне. Значи, има развијен тај осјећај да заштити млађе, али и да мени увијек помогне и заиста сам поносна на њу“.

„Трудим се да им спорт и неке активности које их не оптерећују буду примарна забава у односу на гледање у екран, а свака ваннаставна активност на коју иду наша дјеца је искључиво њихов избор. Супруг и ја смо увијек ту да их усмјеримо и покажемо им да је то корисно за њих и њихово здраво одрастање. Желим да их научимо шта су праве вредности, да им ништа не забрањујем него да их учим да размишљају рационално. Тако им никад нећу рећи да им забрањујем да гледају у телефон него им указујем на штетност тога за њих како би сами схватили да су довољно користили овај уређај. Такође се трудим да својој дјеци објасним да не морају увијек да се уклапају, већ да буду индивидуе које су прича за себе, са јасним ставовима. Желим да схвате да не треба да маре за туђе мишљење уколико знају да су они у праву па макар се у неком тренутку осјетили одбачено“, прича нам Мирјана о начину на који васпитава своју дјецу и посебно подвлачи да тежи да дјецу изводи у шетње, да возе бицикле или ролере и да их на тај начин удаљава од екрана, а не кроз забране јер се забранама, убјеђена је, ништа не постиже код дјеце.

Дјеца, наводи, уживају у великим породицама, срећни су што имају једни друге. Њима, каже, никада није досадно, увијек имају са ким да причају, да се играју, да се шале, али и да се посвађају и помире у истом сату.

Милица и Дуња, увијек су ту једна за другу

„На примјер, кад ружим Дуњу јер је урадила нешто погрешно, Милица ће увијек скочити да је брани иако зна да је погрешила. Пред тим ја остајем немоћна и не могу ништа више да кажем, јер је управо то оно чему сам жељела да их научим, да увијек буду ту једни за друге“, прича Мирјана док јој глас подрхтава од бујице емоција коју изазива прича о међусобној љубави њене дјеце.

УВИЈЕК СУ ТУ ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ

 „Како је Милица најстарија, све чешће жели да буде као ја и да преузме на себе неке обавезе за које још није спремна. Вукашин је сад једномјесечна беба и јако јој је занимљиво да брине о њему. Тако је, желећи да га пољуби, стала на решетку од кревеца док је он био у њему и читаву је извалила. Срећом, није пала на њега. Сви су то прећутали и наставили да се играју. Кад сам ушла у собу да нахраним Вукашина, имала сам шта да видим“.

Иако јој обавезе око дјеце и куће одузимају доста времена, Мирјана увијек нађе вријеме које ће посветити само себи. Уз добру организацију, каже, све је могуће постићи. Ипак, веома је битно и прилагодити се ситуацији у којој се тренутно налазиш и уживати у ономе што доноси сваки нови дан. И са веома мало слободног времена, Мирјана ипак стигне да уради нешто што јој заиста прија као што је одлазак у куповину или кафа са пријатељицом. 

„У тренуцима кад сам јако нервозна, Милица примакне столицу до мене и почне да ме масира. Останем затечена како то дјелује, осјетим да напетост полако нестаје и чудим се како је успјела да ме смири њеним малим ручицама“, прича Мирјана о својој најстаријој ћерки која јој је велика помоћ.

Не могу да кажем да није тешко, али бих увијек исту одлуку донијела. Данас се млади плаше одговорности и обавеза па тако одлажу и стварање породице, а знамо да је она основна ћелија друштва. Вољела бих да сви, као друштво, схватимо да су нас модерни апарати удаљили једне од других и да ће нам свима бити боље кад се посветимо својој породици и пријатељима.

Извор: Глас Требиња/Радио Требиње

Аутор: Јована Салата

На платоу Центра за културу Мостар одржан је концерт под мотом "Наших 120" у организацији три национална културна друштва, а мостарска публика уживала је у музичко-сценском спектаклу састава Акордион фантази", кроз који их је водио виртуоз на хармоници Душан Секулић са бендом.

Мостарци су синоћ уживали у класици, обрадама познатих свјетских поп и рок композиција, али и народним мелодијама.

Овај концерт су организовали Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" Градски одбор Мостар, Хрватско културно друштво "Напредак" Главна подружница Мостар и Бошњачка заједнице културе- "Препород" Регионални одбор Херцеговина.

Сва три национална културна друштва у 2022. и 2023. години обиљежавају 120 година постојања, а како су навели, жеља је била да заједнички прославе велики јубилеј, као и дугогодишњу сарадњу и пријатељство, те да заједнички концерт буде поклон граду Мостару и свим грађанима.

- Желимо да пошаљемо једну лијепу поруку уважавања и поштивања наших различитости и заједништва, јер је много тога више што нас спаја него што нас раздваја. Нека нас овај концерт подсјети на сарадњу из прошлости, али прерасте и у традицију када је у питању сарадњу у будућности - истакли су организатори.

Предсједник СПКД "Просвјета" ГО Мостар Сања Бјелица Шаговновић рекла је да је овај заједнички концерт три национална друштва лијепа и позитивна прича из Мостара са поруком да култура у Мостару треба бити интегративни фактор, изражавајући наду да да ће у будућности бити још квалитетних заједничких догађаја.

Амир Кадрибеговић из БЗК "Препород" навео је да Мостар и овим догађајем показао да је најизражајнији синоним заједничког живота, те да национална културна друштва желе да дају свој допринос унапређењу квалитета живота у простору у којем заједно живе и дјелују.

Предсједник ХКД "Напредак" Главна подружница Мостар Мирослав Ландека нагласио је да културна национална друштва имају посебну улогу и мисију и да је важно да заједно раде, те да је и овим догађајем послана порука сарадње и уважавања.

Организацију Концерта помогли су и град Мостар, Градско вијеће и Центар за културу Мостар.

Концерту су присуствовали предсједник и замјеник предсједника Градског вијећа Мостара Салем Марић и Велибор Миливојевић, министар образовања и културе ХНК Рашид Хаџовић, министар финансија Аднан Фалаџић, генерални конзул Србије Васо Гујић, генерални конзул Хрватске Марко Бабић, те други представници градске и кантоналне власти.

Концерту су присуствовали и представници града Требиња, вјерских заједница, те бројна позната лица из културног и јавног живота Мостара.

У Манастиру Житомислић, уз присуство вјерника и свештенства, прослављени су данас Свети мученици житомислићки.

Свету литургију служио је архимандрит Нектарије, секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ уз саслужење игумана Пајсија из Манастира Крупе, игумана Данила из Манастира Житомислић, монаха из Манастира Крке и свештенства Епархије захумско-херцеговачке и приморске.

Архимандрит Нектарије је у својој бесједи рекао да су Свети мученици житомислићки свима примјер и подстрек.

„Они који слиједе Христа често су изложени и поругама и страдањима најгоре врсте као што су и Мученици житомислићки, али постоји пут и путоказ како да следујући њихов примјер и мимо мученишта и ми достигнемо благослов Господњи“, рекао је архимандрит Нектарије.

Он је нагласио да се треба уздати у милост Божију у љубав Његову и да ту нађемо милост и утјеху.

„Ове заповијести о љубави су оно што нам даје снагу да послужимо колико можемо својим скромним трудовима Богу у овоме свијету и да постанемо и ми као и ови мученици, свједоци божије спасоносне љубави и побједе“, поручио је архимандрит Нектарије.

Пренио је поздраве патријарха Портфирија прочитавши Грамату о проглашењу Светих мученика житомислићких.

Игуман Манастира Житомислић Данило Павловић наглашава да се ове године други пут слави дан Светих мученика житомислићких који су канонизовани 2005. када је освећен манастир Житомислић.

„Тада су свечано унесени у списак светих али није одређен датум њиховог празновања. Прошле године на архијерејском сабору донесен је одлучено да се 26. јун празнује као њихов датум“, наводи игуман Данило.

Игуман Данило објашњава да је ове године стигла и Грамата о проглашењу мученика са потписом патријарха Портфирија.

„Празник Светих мученика житомислићких је веома значајан јер су то наши небески заштитници. Монаси који су у Другом свјетском рату побијени и бачени у Видоњу јаму“, рекао је игуман Данило.

Након службе у Музеју Житомислић је одржан пригодан програм. У умјетничком дијелу је наступио Милош Ковачић, док је бесједу одржао проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета из Фоче.

Топаловић је рекао да је ово прилика да се сви присјете смисла мучеништва.

“Када год имамо неки обред у цркви у свим тим обредима пјевамо једну величанствену химну која каже “свјати мученици”. Зашто то пјевамо у тим тренуцима?Зато што је мучеништво неодвојиво од саме бити хришћанства. Толико су појам мучеништво и хришћанство спојени да су готово истозначни”, рекао је Топаловић.

Литургији су, поред великог броја вјерника, присуствовали генерални конзул Републике Србије у Мостару Васо Гујић, замјеник предсједника Градског вијећа Мостара .,Велибор Миливојевић, начелници Источног Мостара и Билеће, Божо Сјеран и Веселин Вујовић, представници Оружаних снага БиХ и многи други.

Житомислићки мученици су братство манастира Житомислић и пострадали су у Другог свјетском рату. Са успоставом НДХ братство манастира Житомислић и сви остали били су позвани да се јаве у мјесни уред. Тада је на челу манастира био игуман Константин Вучуровић коме је када је страдао било тек 26 година, јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић. Код њих се тада нашао у гостима и протођакон из Мостара Владимир Чејовић који је дошао из Црне Горе бјежећи од тамошњих ратних дешавања.

Тога дана када су их позвали да се јаве на попис они су то учинили. Сви из манастира су прешли Неретву и јавили се у мјесни уред међутим тамо су их одмах свезали и мучили и одвели на Видоњу јаму изнад Билетић поља гђе су их бацили у јаму и затрпали камењем и сви су скончали у тој јами.

Владимир Чејовић тада је понуђен да оде одатле јер није дио братства, али он није желио да их напусти рекавши да ће до краја остати са братством манастира Житомислић, те је и он са њима пострадао.

Братство манастира је било веома младо и није било ни по чему, осим по своме вјерском опређељењу, пријетња НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије су те године тек били рукоположени, а Обрен Окиљевић је имао свега 18 година.

Братство манастира бачено је у јаму Видоња те 1941., а митрополит Владислав је покушавао шездесетих година да их достојно сахрани, међутим комунистичке власти то никада нису дозволиле. Тек 1991. године су извађени из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве у манастиру Житомислић, но ни тада нису имали мира.

Ратне 1992. године Манастир је разорен и тада су нови мучитељи бацили експлозив у њихову гробницу тако да су они два пута страдали. Данас се у Манастиру Житомислић испред олтара чува само дио њихових моштију. 2005. године проглашени су за мученике јер су два пута страдали и од тада до данас Херцеговци их поштују, пјевају и славе на свакој литургији и моле им се као својим небеским заштитницима.