Region

 На састанку Центра за координацију и подршку инвалидним лицима источне Херцеговине, који је одржан у Требињу, одлука Владе РС о примјени права на личну инвалиднину оцијењена је као велики помак у области социјалне заштите.

Бранимир Таминџија, предсједник центра за координацију и подршку инвалидним лицима источне Херцеговине, која окупља 13 организација и 2.500 особа са инвалидитетом, похвалио је ову одлуку Владе, јер је ово први пут у историји РС да се доноси одлука о праву на личну инвалиднину, која ће од 1. јула бити у примјени.

„Право на личну инвалиднину представља круну досадашњег залагања да буде обезбијеђен минимум социјалне сигурности и први корак гдје се обезбјеђују конкретна средства за конкретну помоћ крајњим корисницима, лицима са инвалидитетом са најтежим степеном инвалидности, која до сада то право нису имала“, рекао је Таминџија.

Он је прецизирао да овом одлуком нису обухваћени параплегичали, обољели од мултипласклерозе и дистрофичари.

Према његовим ријечима одлучено је да се упути захтјев Влади РС да се формира јединствена комисија за процјену инвалидитета.

Богат културно-забавни програм, увијек насмијани домаћин Божидар Пашајлић, цицвара мајке Анђе од 80 љета и двије оперске диве из Београда обиљежили су 14.вече Херцеговине у хотелу Србија у Граду под Кулом, 22. јуна ове године, а у освит највећег националног празника Видовдана. „Видовдане мој очињи виде-тобом видим што други не виде.“

Иако је ријеч -искушење коме Херцеговци тешко могу одољети, овогодишњи програм почео је етно пјесмом „Колико снаге Хумска земља има“, аутора владике Григорија у извођењу женске пјевачке групе из Београда, коју води познати етномузиколог Бојана Николић. Настављено је игром и пјесмом из Херцеговине КУД „Алат Swisslion“ из Требиња, иза којих стоји традиција од 62 године.

vršac 1

Потом су млади требињски аматери направили шпалир и украсили сцену, на којој је умјетничка слика аутора Зорана Станковића из Београда уручена легендарном команданту Невесињске бригаде ВРС пуковнику Новици Гушићу. Ова слика је дар младих Херцеговаца из Београда и пријатеља из главног града,за родољубље и патриотизам. У име младих који су рођени у слободи на камену херецеговачком и генерација које расту у миру, слику за вјечност, у име свих завичајних удружења и дародаваца, уручио је домаћин вечери Божидар Пашајлић.

-На овај начин симболично одајемо почаст и поштовање свим браниоцима и ствараоцима Републике Српске и учесницима отаџбинско-одбрамбеног рата-рекао је Пашајлић.

„Сједокоси диригент“ пуковник Гушић се топло захвалио на изненадном поклону,истакавиши да је у рату често сједио на том великом камену пред Командом бригаде на Пријеким Грмима,а иза њега Невесиње и српска Херцеговина, за коју су гинули и да је тај ратни детаљ умјетник на лијеп начин дочарао на композицији.

vršac 3

Након ријечи добродошлице домаћина Божа Пашајлића, поздрав у име Херцеговине пренио је начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, подсјећајући да ће догодине у Херцеговини на свечан начин бити обижељено осам вијекова од оснивања Хумске Епископије,када ће се први пут након 27 година, огласити и звона Саборне цркве Свете Тројице у Мостару.

Сабрање су благословили ђакон Бранислав Рајковић из Мостара, пренијевши хришћанску поруку љубави из Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске и свештеник Владимир Симеуновић, парох вршачки у име Епархије Банатске.

vršac 4

У богатом програму, свако на свој умјетнички начин, дио народне традиције пренијели су-гуслар Петар Шишовић из ГД „Никола Тесла „ из Обреновца, здравичар Вукојица Сандић, етно појац Марија Сандић, етно група Бојане Николић из Београда, КУД „Алат Swisslion“ са још једном кореографијом са југа Србије, за пјесму и забаву веома расположен бенд „Боја ноћи“, док је специјални гост музичког дијела вечери Нешо Лутовац даровао руковет изворних народних пјесама.

vršac 5

Врхунац програма означио је наступ оперске диве Бисерке Величковић,као и сталне чланице Опере Народног позоришта из Београда Мирјане Бегенишић,а ову врсту музичке умјетности Херцеговци могу да чују једино у Вршцу код домаћина Божидара Пашајлића!

диве

Приређена је и томбола са богатим награда,па ће захваљујући игрању томболе, неки од „сијелџија“ путовати у Грчку 10 дана, други на викенд на Копаоник, трећи на Моско код Аћимовића, уз друге пригодне награде.

У културном кутку наступио је поета Божидар Глоговац, док су Јованка Иванишевић из Новог Сада и Милан Бели Бјелогрлић, у име СПКД „Просвјета“ представили ново издање „Нове Зоре“ и апеловали на већи брпј претплатника на овај једини часопис српске Херцеговине.

И једна занимљивост – кад је усаглашаван програм вечери, позваних учесника било је толико да се водитељ нашалио питањем –Је ли ово за двије вечери?, на што је домаћин Пашајлић, сасвим озбиљно, одговорио: „Једна, али вриједна“.

Да не заборавимо и цицвару мајке Анђе од 80 љета, јер цицвара као традиционално јело херцеговачко најављују вечеру. Како је Сабор у Вршцу одржан у вријеме утакмице Србија-Швајцарска на Свјетском првенству у фудбалу, на почетку програма је бурно поздрављено вођство српске репрезентације, док је каснији пораз прећутно потиснут у други план, па су посјетиоци пуног срца могли да наставе Људовање, Друговање, Херцеговање…

 

 

Миливоје Бештић

slobodnahercegovina.com

Најновији стрип албум „Понори зла“ Јована Братића из Невесиња,  на 205 страна и 1.050 кадрова, представљен је синоћ у Kултурном центру, а  говори о  страдању становништва источне Херцеговине у Другом свјетском рату.

Жеља аутора је да кроз измишљене ликове говори о истинитим и стварним догађајима.

Главни јунак у стрипу је Алекса Војиновић, представник патријархалне, хришћанске, патриотске, хумане породице који је у једну руку и свједок и учесник трагедија и злочина који су се десила његовој породици и народу.

„У лику Алексе Војиновића, налази се симбиоза многобројних родољуба који су се борили против фашизма, а због идеолошких разлога завршетак рата дочекали су као народни непријатељи“, каже аутор Јован Братић.

Према Братићевим ријечима, сам наслов „Понори зла“ асоцирају на херцеговачке јаме које су познате по злу, јер је у њих бачено на десетине хиљада невине ђеце, жена и мушкараца.

„Ову причу сам дуго носио у себи, а од живих свједока сам слушао, читао и емотивно доживљавао трагедије људи и породица. Те приче се разликују суштински много од онога што смо учили у школи, а ја сам желио да из објективног сагледавања трагична дешавања ставим у овај историјски стрип“, рекао је Братић

Ово је, заправо, и Братићев допринос сазнавању истине о трагедији његовог народа, јер доста људи веома мало зна страдању Херцеговаца у протеклом вијеку, али и жеља да сачува сјећање на предтке.

Jovo trebinje 2

Стрип умјетник и пријатељ Јована Братића, Горан Лојпур, у стрипу „Понори зла“ не види ни вријеме ни мјесто догађаја, ни главне ни споредне ликове, већ само људско зло које највише метастазира у вријеме ратних сукоба.

„Ово је антиратна прича о људском злу, а главна идеја стрипа је патња и страдање невиног и недужног народа и накарадне идеологије које натјерају да брат на брата дигне руку. Најбитније је да је рат једно велико зло у коме нема побједника, већ само гомила губитника“, истакао је Лојпур.

Милан Младић и Предраг Иконић помогли су свом колеги Братићу у припреми дизајна и штампе, а својим донацијама и прилозима Јованови пријатељи, фирме, приватници су омогућили штампу у издању стрип удружења „Девета димензија“.

На промоцији су још говорили новинар Ратомир Мијановић, историчар Милан Никчевић и пјесник Новица Телебак.

Радио Требиње

У једну кратку реченицу Ивa Андрића, с почетка оног чувеног писма пријатељу из 1920. године, чини ми се, стала је дуга историја ове земље. Босна (и Херцеговина), написао је тада Нобеловац, земља је мржње и страха.

Да ли је она то остала и до данас; да ли је икада била ишта друго доли „земља мржње и страха“; и, ако она то заиста јесте, који град је њена престоница – престоница мржње и страха? Можда онај, ироније ради, најљепши – Мостар?

„Уз Неретву, доле, бехар се разгроздо,

Пун фењера стари Мостар трепти оздо…“

Колико год нама било тешко да то прихватимо – стари Мостар више не постоји! Ако је некада и био, а био је, симбол и оличење мултикултура- лности, суживота и заједништва, данас је то један од најподјељенијих градова на „брдовитом Балкану“. Руку на срце, и такав Мостар има неки, само њему својствен, шарм којим и даље успјешно привлачи многобројне туристе из цијелог свијета и пуне утисака их испраћа ка неким јужнијим, приморским дестинацијама.

Али туриста, свакако, не може да примијети оно што и наш обичан, домаћи човјек: јако наелектрисану атмосферу, нетрпељивост и нетранспарентност Неретвом подијељеног града, не само на различите народе, него и на непомирљиве навике, културе, цивилизацијске доскоке и осјећање слободе, гдје људи још увијек живе у подједнако трагичној прошлости. Готово опипљива негативна енергија и тако очигледан набој између двије, углавном двије, нације и вјере на једном мјесту, засигурно није најпожељнији простор за живот.

Шантић је имао ту срећу да живи у оном старом Мостару, достојном његовог пера. Срођени један с другим заједно су расли и срасли у синониме љепоте и достојанства. Али гдје је данас тај исти Шантић у том, не могу рећи истом, Мостару? Па, ту је… упркос свему. Мада, није овај и овакав одговор онај на који бисмо требали бити поносни.

„И кад нам мушке узмете животе

Гробови наши бориће се с вама.“

Град који на тако свиреп начин, у пуном смислу те ријечи, убије највећег свог сина, оног који га је винуо у небеса овјековјечивши га у непролазним стиховима, у које је уткао сву љепоту смарагдно-зелене Неретве, младе Емине, Старог моста, преплетених судбина обичних малих људи и занатлија који по њему и око њега пролазе, камена и сунца тог поднебља, никада у мени неће моћи изазвати ону унутрашњу вибрацију, коју родни град обично носи са собом и на сам помен његовог имена. Град у којем нема мјеста за Алексу Шантића, у пуном капацитету, бојим се да шаље довољно јасну поруку и свим његовим саплеменицима.

Дозволило је себи, то објективно лијепо мјесто, да прогласи сувишним и непотребним постојање било чега што евоцира успомену на име овог великог пјесника, истинског космополиту и доказаног родољуба. Њему таквом један гријех никако нису могли да опросте. Очигледност ме спутава да кажем који.

То се и не мора изговорити. И мртав је некоме сметао, пуцају по њему и као таквом. Његов скромни надгробни споменик надомак Цркве Свете Тројице, некада једног од љепших и већих архитектонских здања у региону, наравно до темеља срушене и спаљене у истом периоду када и моја кућа, са чијег су се балкона, неких неповратних недјеља, могла слушати њена громогласна звона, као свједочанство људске безумности и сопственог неразумијевања, носи на себи ожиљке гелера оних истих граната које су средином јуна 1992. године сравниле са земљом стари православни Храм. Али, упркос томе, он и даље стоји вичан и прав. Ћути и опомиње.

Једна таква величина која нас је задужила својим дјелом, која нам је свима показала прстом на пут гдје се све разлике препознају у сличностима и јединству, која нас је суптилно наговарала на љубав и разумијевање, премошћавање противрјечности заједничким интересима, дала примјер, а све то дивним језиком самих богова, разумљивим и вјечним, у томе граду нема ни улицу, (симболике ради, само трећи дио оне предратне Шантићеве улице задржао је овај назив), ни школу, (мостарска Гимназија више се не зове по њему), ни трг који носе његово прослављено име, име за понос. Ништа од оног што је прије тог несретног рата, када су страсти подивљале и прокључала зла крв у нама, некако опстајало. Ништа осим оног наново постављеног споменика на мјесто старог, стријељаног, срушеног и баченог у ледене таласе кривудаве Неретве, одакле поново може, бронзано замишљен и сјетан, да гледа према висовима Вележи планине, испод које лежи равно и, како је и сам наговијестио, пусто Невесиње.

„Пусто ли ћеш бити Невесиње равно

Расадниче Српства, колијевко лава…“

У том граду којем се цијелога живота радо враћао замјењујући спарна мостарска љета пријатном свјежином невесињских, гдје је, у свом љетниковцу, написао гро својих пјесама, (О, класје моје, Остајте овдје, Сеоба, итд.), нашао је он и данас свој мир. Ту је, сигуран сам, његов дух најспокојнији. Ако је доле убијен, па још и мртав рањаван и понижаван, онда је овдје, у колијевци лава и расаднику Српства, на радост свих нас, васкрсао.

Ова славна и устаничка варош знала је како да му се одужи, како да отргне од заборава његово име и дјело. То се, наравно, не мјери само тргом и школом, који се потписују са „Алекса Шантић“, он је ту на један други начин много присутнији. Са идентичном судбином свога народа – да буду страдалници – изабрао је баш ово мјесто гдје се то страдање кроз историју толико пута изнова морало потврђивати, јер је душманин увијек остајао жедан српске крви, како би и сам ушао у њу; изабрао је Невесиње, град о чијим житељима, у писму из 1904. године, које из Бојишта шаље Марку Цару у Херцег Нови, између осталог пише и ово:

„Твоје ме писмо затекло, ево, у Невесињу, гдје се бавим има већ три седмице. У овом лијепом српском крају, гдје су ми увијек почивале жеље, угодно се осјећам. Народ је красан, разборит и поштен, пун свијетлих идеала, пун вјере у будућност, пун истрајности покрај свих невоља и злих година које га глађу море. Од како сам боље упознао овај поштени, искрени, српски народ у Невесињу, ја сам се утјешио и вјерујем још у васкрс домовине.“

Традиционалним вечерима поезије „На путу Богочовјека“ у Невесињу и Мостару, чувамо од заборава нашег великана мисли „ненадмашне лепоте у карактеру и достојанству“, како је о њему говорио Дучић. Тужно је, можда, једино то што је тај посао на себе преузео само српски народ, јер он је, прије свега, био „наш“ пјесник.

У данима када обиљежавамо 150 година од његовог рођења, Шантић нам се открива као никад живљи и актуелнији, никад потребнији. Свједоци смо да се поново буди, устаје наочиглед свих у свом раскошу и сјају, баш у тренутку када су помислили да су му затрли име и траг. Пут је увијек јаснији и дуговјечнији од пролазних трагова малих, приземних духова, а он је ишао управо тим путем, путем Богочовјека, постојаним и вјечним као његова слава, или њихова срамота.

Враћајући се Шантићу разбијамо оквире предрасуда и противрјечности. Неком неисказивом магијом он нам и даље доказује да све наше разлике могу да превагну оне, свакако малобројније, сличности и заједничке слутње зато што се налазе ближе истини, ближе животу, те су стога и теже у значају и вриједности.

Сада се поставља питање да ли смо у стању демантовати Андрића?! Да ли је судбина ове земље, њен усуд и њено проклетство, заиста да буде „земља мржње и страха?“ Наше разлике су, ваљда, исувише сличне да би их опростили једни другима. С друге стране, плашимо се да остваримо њихов пуни потенцијал. Гледајући данашњи Мостар можемо да видимо један свијет у малом, са свим оним особеностима које срећемо на глобалном нивоу. Ту је на снази сукоб цивилизација, култура, сукоб Истока и Запада. Трагика је еквивалентна глобалној. Кроз читаву историју испаштамо само због радикалне привржености неким симболима, грбовима, знаковима. Та вјештачка обиљежја су, на крају крајева, једино по чему се истински разликујемо.

Стога смо ми (кад кажем ми, мислим ми), као легитимни насљедни ци Шантићевог наука, дужни да проносимо његов глас и ослушкујемо његов ехо кроз недаће овог турбулентног доба гдје, од буке и журбе за временом, готово да не чујемо ни онај свој унутрашњи глас, који нам до изнемоглости говори и виче да застанемо на часак и преиспитамо себе и пут којим смо кренули. Шантић нас позива, на само њему својствен начин, на пут Богочовјека. Примијетићемо да на томе путу нема неке нарочите гужве и промета, да они ријетки који њим ходе не трче за временом, него су стопљени са њим и у њему. Примијетићемо да су довољно вични да чују, не само свој глас, него и глас великог Шантића, али и самог Богочовјека Христа.

 

 

 

Огњен Кандић

 

ЈУ Центар за информисање и културу
Радио Невесиње

Kontakt info

Немањића бб,88280 Невесиње
Република Српска

Tel: 059 601 394, Fax: 059 601 455
E-mail: nevradio@teol.net

ID PDV

Матични број: 01805053
Рј. суда: RU-1-264-00
ИД број : 4401396050004

Žiro Računi

Рачун јавних прихода: 5520060001233609

Врста прихода: 722591

Буџетска организација:0069520