Мај је мјесец кад се обиљежава један од најважнијих дана у години, Међународни дан породице. Иако се сваког 15. маја указује на то колико је породица важна, наталитет је из године у годину све мањи. Породице које се одлуче да имају више од двоје дјеце све су рјеђа појава. Ипак, тридесетчетверогодишња Мирјана Граховац се одважила да изађе из оквира удобности, ставила је своју породицу на прво мјесто и изабрала да буде поносна мајка петоро дјеце – Милице, Лазара, Дуње, Уроша и Вукашина. Без обзира на све изазове на које наилази свакодневно, увијек зрачи ведрином и ништа јој није тешко кад испред себе види насмијана лица својих малишана.

Мирјана Граховац је рођена у Сарајеву као једино дијете у породици Тодоровић. Још као беба је остала без мајке. Иако јој је отац био велика подршка и, иако јој је остатак живота посветио пружајући јој сву потребну пажњу и љубав, увијек је осјећала да јој нешто недостаје. Одувијек је чезнула да има брата или сестру, свог пријатеља који ће увијек бити ту за игру и несташлуке, али и неког ко ће увијек бити уз њу пружајући јој безусловну љубав какву само браћа и сестре дијеле.  

„Са оцем сам живјела у Бреговима, у дворишту је увијек било пуно дјеце, не могу да кажем да ми је фалило друштво. Међутим, кад бих ушла у кућу, жељела бих да играм не љути се човјече са татом, или бих терала баку да ми чита па је тако она постала непресушни извор прича и пјесмица. Жељела сам да, као друга дјеца, имам неког са ким бих се играла кад је напољу киша. Често бих звала родицу или другарице из зграде да дођу код мене. Истина је да нисам била ускраћена за друштво, али имати пријатеље и брата или сестру су двије потпуно различите ствари“, присјећа се Мирјана свог дјетињства.

Мирјана са посебним жаром прича о својој дјеци и са осмијехом на лицу истиче да је баш ово жељела – велику породицу.

„Мој супруг је из велике породице, има брата и три сестре. Када сам ступила у њихову породицу, примјетила сам како се увијек пазе и помажу и то ме је одушевило. Љубав и подршка коју пружају једни другима оставили су ме без ријечи, а осмијех који не скидају са лица кад су заједно мора у вама да пробуди посебне емоције. У том тренутку сам знала да управо такву породицу желим за своју дјецу и да сам за тим чезнула читаво дјетињство“, прича нам Мирјана којој су, не крије, свекар и свекрва били узор према ком је одлучила да створи, за сада, седмочлану породицу.

Дјеца су највеће богатство

Мирјана је свог супруга Зорана упознала преко заједничких пријатеља и одмах су знали да се више неће раздвајати. Зоран је иначе одличан мајстор за камен, а Мирјана професор енглеског језика и књижевности. Ипак, њихово најљепше звање је родитељи двије дјевојчице и три дјечака.   

Иако се за јединце често везује мишљење да су себични и размажени, Мирјана својим односом према породици показује да је то ипак само стереотип. Несебично ставља потребе своје породице на прво мјесто, жељна да својој дјеци пружи све најбоље, али и да их усмјери на прави пут. Поносно истиче да је одлука коју је донијела нешто што би увијек поновила јер, на крају кад све сагледа, ништа не може да је усрећи као поглед на њих петоро који се, и кад се посвађају и потуку, воле неизмјерно.

Лазар и Дуња

И док јој се по глави преплићу свакодневне догодовштине, кроз осмијех прича да јој је дан толико активан да некад нема времена ни са супругом да размени неколико ријечи. Међутим, кад дјеца заспу, допусти себи да погледа неки филм или прочита неколико страница омиљене књиге јер, истиче, ако је мајка нервозна и незадовољна и дјеца су.

„Сада сам, захваљујући дјеци, много богатија и зрелија. Породица за мене представља мир, сигурност, самопоуздање, подршку и љубав и пресрећна сам кад примјетим задовољство на лицу дјеце. Знам да их васпитавам на прави начин кад видим колико се међусобно воле и штите, срце ми заигра кад чујем да кажу да су богати јер имају једни друге“.

Урош, Милица и Дуња

Иако супруг Зоран ради по цијели дан и дође кући преморен, увијек је ту за њу и њихову дјецу, спреман да помогне у кућним пословима или се поигра са дјецом, одведе их у шетњу или вожњу бициклом. Ипак, са посебном емоцијом помиње своју заову чија им је помоћ била од великог значаја и не зна како би се снашли да им она повремено не помогне нарочито у тренуцима док је била у породилишту или кад је тек дошла кући са бебом.

„Прије него што се родила Милица, мислила сам да сам потпуно спремна на мајчинство. Међутим, када смо је донијели кући била сам у шоку, нисам ни претпостављала шта ме све чека. И уз сву помоћ коју сам имала било ми је тешко. Међутим, са другим дјететом је било много лакше, спремнији сте на све изазове које ће вам наметнути дан. Научите да организујете своје вријеме, али и дјецу, и кад успоставите рутину, постајете све опуштенији и из дана у дан све више уживате да проводите вријеме са тим малим створењима. Мислим да човјек треба да се препусти томе у шта је упловио и да се бори и иде напријед. Сви чекамо прави моменат за битне ствари у животу, а то не постоји“, прича Мирјана коју је, каже, мајчинство учинило много осјећајнијом, стрпљивијом, смиренијом, емпатичнијом и мудријом.

Вукашин, пето дијете у породици Граховац

Дугорочне планове, каже, не прави, једино тежи томе да дјецу васпита на прави начин. Најбитније јој је, као и сваком родитељу, да дјеца буду добра и неискварена, самостална и да увијек помажу једни другима. Иако се труди да их васпитава без гледања у екране, то је, каже, данас заиста тешко. Ипак, довија се на разне начине како да их забави док им уједно указује и на штетност телефона. Циљ јој је, прича, да својој дјеци ништа не брани него да их научи да сами разлуче шта је добро, а шта није.

НАЈСТАРИЈА - НАЈОДГОВОРНИЈА

Мирјана истиче да су јој Милица и Лазо који имају осам и шест година велика помоћ.

„Један дан Милица звони на интерфон и каже да је довела Лазу и Дуњу из вртића. Тај дан је падала киша, али су њих двоје поприлично суви, а Милица потпуно мокра. Питам је зашто је покисла, а она ми каже да је Дуња заборавила кишобран па јој је она, као старија сестра, дала свој да не покисне. Значи, има развијен тај осјећај да заштити млађе, али и да мени увијек помогне и заиста сам поносна на њу“.

„Трудим се да им спорт и неке активности које их не оптерећују буду примарна забава у односу на гледање у екран, а свака ваннаставна активност на коју иду наша дјеца је искључиво њихов избор. Супруг и ја смо увијек ту да их усмјеримо и покажемо им да је то корисно за њих и њихово здраво одрастање. Желим да их научимо шта су праве вредности, да им ништа не забрањујем него да их учим да размишљају рационално. Тако им никад нећу рећи да им забрањујем да гледају у телефон него им указујем на штетност тога за њих како би сами схватили да су довољно користили овај уређај. Такође се трудим да својој дјеци објасним да не морају увијек да се уклапају, већ да буду индивидуе које су прича за себе, са јасним ставовима. Желим да схвате да не треба да маре за туђе мишљење уколико знају да су они у праву па макар се у неком тренутку осјетили одбачено“, прича нам Мирјана о начину на који васпитава своју дјецу и посебно подвлачи да тежи да дјецу изводи у шетње, да возе бицикле или ролере и да их на тај начин удаљава од екрана, а не кроз забране јер се забранама, убјеђена је, ништа не постиже код дјеце.

Дјеца, наводи, уживају у великим породицама, срећни су што имају једни друге. Њима, каже, никада није досадно, увијек имају са ким да причају, да се играју, да се шале, али и да се посвађају и помире у истом сату.

Милица и Дуња, увијек су ту једна за другу

„На примјер, кад ружим Дуњу јер је урадила нешто погрешно, Милица ће увијек скочити да је брани иако зна да је погрешила. Пред тим ја остајем немоћна и не могу ништа више да кажем, јер је управо то оно чему сам жељела да их научим, да увијек буду ту једни за друге“, прича Мирјана док јој глас подрхтава од бујице емоција коју изазива прича о међусобној љубави њене дјеце.

УВИЈЕК СУ ТУ ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ

 „Како је Милица најстарија, све чешће жели да буде као ја и да преузме на себе неке обавезе за које још није спремна. Вукашин је сад једномјесечна беба и јако јој је занимљиво да брине о њему. Тако је, желећи да га пољуби, стала на решетку од кревеца док је он био у њему и читаву је извалила. Срећом, није пала на њега. Сви су то прећутали и наставили да се играју. Кад сам ушла у собу да нахраним Вукашина, имала сам шта да видим“.

Иако јој обавезе око дјеце и куће одузимају доста времена, Мирјана увијек нађе вријеме које ће посветити само себи. Уз добру организацију, каже, све је могуће постићи. Ипак, веома је битно и прилагодити се ситуацији у којој се тренутно налазиш и уживати у ономе што доноси сваки нови дан. И са веома мало слободног времена, Мирјана ипак стигне да уради нешто што јој заиста прија као што је одлазак у куповину или кафа са пријатељицом. 

„У тренуцима кад сам јако нервозна, Милица примакне столицу до мене и почне да ме масира. Останем затечена како то дјелује, осјетим да напетост полако нестаје и чудим се како је успјела да ме смири њеним малим ручицама“, прича Мирјана о својој најстаријој ћерки која јој је велика помоћ.

Не могу да кажем да није тешко, али бих увијек исту одлуку донијела. Данас се млади плаше одговорности и обавеза па тако одлажу и стварање породице, а знамо да је она основна ћелија друштва. Вољела бих да сви, као друштво, схватимо да су нас модерни апарати удаљили једне од других и да ће нам свима бити боље кад се посветимо својој породици и пријатељима.

Извор: Глас Требиња/Радио Требиње

Аутор: Јована Салата