У Манастиру Житомислић, уз присуство вјерника и свештенства, прослављени су данас Свети мученици житомислићки.

Свету литургију служио је архимандрит Нектарије, секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ уз саслужење игумана Пајсија из Манастира Крупе, игумана Данила из Манастира Житомислић, монаха из Манастира Крке и свештенства Епархије захумско-херцеговачке и приморске.

Архимандрит Нектарије је у својој бесједи рекао да су Свети мученици житомислићки свима примјер и подстрек.

„Они који слиједе Христа често су изложени и поругама и страдањима најгоре врсте као што су и Мученици житомислићки, али постоји пут и путоказ како да следујући њихов примјер и мимо мученишта и ми достигнемо благослов Господњи“, рекао је архимандрит Нектарије.

Он је нагласио да се треба уздати у милост Божију у љубав Његову и да ту нађемо милост и утјеху.

„Ове заповијести о љубави су оно што нам даје снагу да послужимо колико можемо својим скромним трудовима Богу у овоме свијету и да постанемо и ми као и ови мученици, свједоци божије спасоносне љубави и побједе“, поручио је архимандрит Нектарије.

Пренио је поздраве патријарха Портфирија прочитавши Грамату о проглашењу Светих мученика житомислићких.

Игуман Манастира Житомислић Данило Павловић наглашава да се ове године други пут слави дан Светих мученика житомислићких који су канонизовани 2005. када је освећен манастир Житомислић.

„Тада су свечано унесени у списак светих али није одређен датум њиховог празновања. Прошле године на архијерејском сабору донесен је одлучено да се 26. јун празнује као њихов датум“, наводи игуман Данило.

Игуман Данило објашњава да је ове године стигла и Грамата о проглашењу мученика са потписом патријарха Портфирија.

„Празник Светих мученика житомислићких је веома значајан јер су то наши небески заштитници. Монаси који су у Другом свјетском рату побијени и бачени у Видоњу јаму“, рекао је игуман Данило.

Након службе у Музеју Житомислић је одржан пригодан програм. У умјетничком дијелу је наступио Милош Ковачић, док је бесједу одржао проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета из Фоче.

Топаловић је рекао да је ово прилика да се сви присјете смисла мучеништва.

“Када год имамо неки обред у цркви у свим тим обредима пјевамо једну величанствену химну која каже “свјати мученици”. Зашто то пјевамо у тим тренуцима?Зато што је мучеништво неодвојиво од саме бити хришћанства. Толико су појам мучеништво и хришћанство спојени да су готово истозначни”, рекао је Топаловић.

Литургији су, поред великог броја вјерника, присуствовали генерални конзул Републике Србије у Мостару Васо Гујић, замјеник предсједника Градског вијећа Мостара .,Велибор Миливојевић, начелници Источног Мостара и Билеће, Божо Сјеран и Веселин Вујовић, представници Оружаних снага БиХ и многи други.

Житомислићки мученици су братство манастира Житомислић и пострадали су у Другог свјетском рату. Са успоставом НДХ братство манастира Житомислић и сви остали били су позвани да се јаве у мјесни уред. Тада је на челу манастира био игуман Константин Вучуровић коме је када је страдао било тек 26 година, јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеник Младен Шаран, искушеник Обрен Окиљевић, богослов Марко Продановић и богослов Бранко Билановић. Код њих се тада нашао у гостима и протођакон из Мостара Владимир Чејовић који је дошао из Црне Горе бјежећи од тамошњих ратних дешавања.

Тога дана када су их позвали да се јаве на попис они су то учинили. Сви из манастира су прешли Неретву и јавили се у мјесни уред међутим тамо су их одмах свезали и мучили и одвели на Видоњу јаму изнад Билетић поља гђе су их бацили у јаму и затрпали камењем и сви су скончали у тој јами.

Владимир Чејовић тада је понуђен да оде одатле јер није дио братства, али он није желио да их напусти рекавши да ће до краја остати са братством манастира Житомислић, те је и он са њима пострадао.

Братство манастира је било веома младо и није било ни по чему, осим по своме вјерском опређељењу, пријетња НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије су те године тек били рукоположени, а Обрен Окиљевић је имао свега 18 година.

Братство манастира бачено је у јаму Видоња те 1941., а митрополит Владислав је покушавао шездесетих година да их достојно сахрани, међутим комунистичке власти то никада нису дозволиле. Тек 1991. године су извађени из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве у манастиру Житомислић, но ни тада нису имали мира.

Ратне 1992. године Манастир је разорен и тада су нови мучитељи бацили експлозив у њихову гробницу тако да су они два пута страдали. Данас се у Манастиру Житомислић испред олтара чува само дио њихових моштију. 2005. године проглашени су за мученике јер су два пута страдали и од тада до данас Херцеговци их поштују, пјевају и славе на свакој литургији и моле им се као својим небеским заштитницима.