Јуни је мјесец у коме се сваке године присјећамо трагичних догађаја који су у том мјесецу 1992. године задесили српски народ у Мостару и осталим крајевима долине Неретве. Како се ове године навршава 30 година од тих догађаја, период у коме се родила и стасала читава једна генерација, прилика је да се подсјетимо на околности које су довеле до тога да безмало комплетно српско становништво тог дијела Херцеговине буде протјерано са својих огњишта. Важно је напоменути да је на попису становништва који је спроведен годину дана раније у општинама средњег и доњег тока Неретве живјело око 40.000 становника који су се изјашњавали као Срби. Ако имамо податак да сада у Мостару и његовој околини живи око 5.000 Срба, а да је у осталим мјестима њихово присуство готово занемарљиво, поставља се питање шта се то десило да толики број људи нестане са тог простора и зашто се тако мали број њих вратио на своја огњишта након завршетка рата. Одговоре на ова питања није лако дати и они се засигурно не могу посматрати и тумачити по једноставном принципу црно-бијело. До данас је на тему ратних дешавања у Херцеговини издато неколико публикација које су написали представници све три зараћене стране, а значајан број докумената угледао је свјетлост дана током процеса који су се водили пред Хашким трибуналом. То ће сигурно послужити да се у неком непристрасном приступу јасније сагледа то вријеме и да се догађајима у њему да објективна историјска оцјена. У овом кратком осврту с поводом покушаћу да представим доживљај тог периода из угла српске стране.
Рат за разбијање Југославије, први након завршетка Хладног рата
У послијератном наративу одомаћили су се многи термини међу којима је, макар у српском медијском простору, најчешће коришћен: ратови деведесетих. Под њим се подразумијевају парцијални оружани сукоби на територији СФРЈ, почев од оног у Словенији, па преко Хрватске и Босне и Херцеговине до Србије и Црне Горе. Са временске дистанце од 30 година и онога што се на геополитичкој сцени у међувремену десило, укључујући и актуелни оружани сукоб на територији Украјине, можемо закључити да је то био један рат за разбијање Југославије и за њено територијално и правно-политичко насљеђе. Он је отпочео на сјеверозападним границама те државе, а заустављен је на њеном југоистоку, на граници са сусједном Албанијом. На основу тока простирања и динамике сукоба може се доћи до закључка гдје се налази извор и која сила и моћ му дају правац и снагу. Цијенећи логику иницијатора и инспиратора сукоба можемо, нажалост, казати да је рат заустављен привремено. Ово због тога што су у мировним рјешењима остављене одређене недоумице које у повољном историјском тренутку могу прерасти у озбиљне сукобе.
Догађаји који су претходили самом почетку рата у Босни и Херцеговини захтијевају свестрану елаборацију која се не може написати у тек неколико новинских стубаца. Стога ћу се за потребе овог прилога фокусирати на заоштравање сукоба који су од појединачних инцидената прерасли у прави рат. А рат у БиХ је отпочео као етапа, управо онда када је привремено замрзнута она која је претходно вођена на простору Хрватске. Дакле, када су се стекли услови да они који вуку конце могу да се у потпуности фокусирају на сужени простор те централне југословенске републике.
Када је ријеч о српском елементу у југословенском, односно босанскохерцеговачком сукобу, он је у општем посматрању био у дефанзиви. Србија и Црна Гора су донијеле одлуку да остану у заједничкој држави која ће бити федерација те двије републике. Она је озваничена 27. априла 1992. године усвајањем устава, а 4. маја донесена је одлука да се у року од петнаест дана све јединице ЈНА извуку на територију нове државе. Та одлука је у потпуности реализована и већ 19. маја је посљедњи војник напустио територију БиХ. Тиме је јасно стављено до знања, како својим сусједима тако и актерима у међународној заједници, да Србија и Црна Гора немају претензије да се шире ван својих граница. У политичком погледу наглашено је да се народима у БиХ оставља да се на миран начин договоре о будућем устројству те државе. Тиме су требали да се избију аргументи онима који су у својој пропаганди представљали да Срби воде политику и рат за стварање такозване Велике Србије. Међутим, потези српске стране имали су одјека само у оквиру српског националног корпуса, а Срби у БиХ су постали свјесни тога да се сопственим снагама морају изборити за своју даљу судбину. Супротна страна је јахала по већ утабаним пропагандним стазама, упорно понављајући синтагму великосрпска агресија.
Пропаганда као важан елемент у рату за разбијање Југославије доживјела је свој максимум. Јединице српске војске најчешће се називају четници. Име четник је након Другог свјетског рата, дејством пропаганде комунистичке Југославије, идентификовано са највећим злочином и омражено до те мјере да су хрватски и муслимански пропагандисти практично узјахали на оседлана коња и само наставили тамо гдје су стали комунисти. Посљедице те пропаганде су такве да су непријатељски војници и њихово јавно мњење у цјелини припремљени на то да је безмало света дужност убити четника – забога, па то је злочинац! и да никакав гријех на души не носи онај ко то дјело изврши. У овоме рату српски војници, а често и Срби у цјелини, од стране непријатеља су названи именом четници, те их, без разлике, треба убијати без милости и без гријеха!?[1]
Стратегија Хрватског политичког и војног руководства
Насупрот српској стратегијској дефанзиви сила ратног процеса настављала је свој ток са запада на исток, а матицу тог тока чинила је Хрватска војска. Руководство Хрватске је већ у рано прољеће 1992. године засигурно имало информације о намјерама руководстава Србије и Црне Горе. Идући у сусрет догађајима, Хрватска је почетком априла отпочела са концентрацијом трупа у доњем току Неретве и у ширем рејону Неума, како би створила основицу за свој снажнији наступ у рјешавању кризе у Босни и Херцеговини. За остварење тих циљева, предсједник Хрватске Фрањо Туђман је 10. априла 1992. године донио наредбу којом је за команданта свих јединица од Сплита до Дубровника именовао генерала збора Јанка Бобетка. Случајно или не, наредба је издата баш на дан формирања НДХ 1941. године. Потребу за таквим обједињавањем Туђман образлаже констатацијом да су наступиле „...изванредне прилике у свези ескалације рата у Босни и Херцеговини, што угрожава и гранична подручја Републике Хрватске...“[2]
Међутим, догађаји на терену су говорили сасвим супротно. У Хрватској је већ почео да се примјењује Венсов план, чиме су се прекинула борбена дејства и отворила врата мирном рјешењу сукоба између Хрвата и Срба. И у Босни и Херцеговини је у току био процес којим се настојало доћи до мирног рјешења кризе, а било је потпуно јасно да Срби из БиХ немају претензије да на било какав начин угрозе територијални интегритет Хрватске. То су чињенице које иду у прилог тврдњи да је у питању била својеврсна деескалација, а никако не ескалација рата, како је констатовао Туђман.
Ту се очигледно радило о настојању да се остваре хрватски циљеви, не само у границама већ међународно признате државе Хрватске, него и у самој Босни и Херцеговини. Један од циљева је био да се и та бивша југословенска република одвоји од Србије и постане самостална држава. Након тога ће се већ ломити копља за рјешавање њене судбине, а за јачи утицај на коначно рјешење најбоље ће бити да Хрватска у старту заузме што боље позиције. За заузимање таквих позиција није јој била довољна само њена територија, него је добрано загазила и у туђе двориште. То је почетком марта већ учинила у Посавини, окупацијом Босанског Брода и Шамца, а сада се припремала за нешто слично и у Херцеговини.
Груписање снага Хрватске војске и извођење операције Чагаљ
Генерал Бобетко је већ сутрадан допутовао у Плоче гдје је оформио командно мјесто за извођење операција у Херцеговини и у околини Дубровника. Одмах је кренуо на терен и уз помоћ политичких и војних руководилаца Хрватске Републике Херцег Босне организовао два истурена командна мјеста, у Грудама и у Дувну. Издао је наређења за груписање снага за напад са циљем ослобађања десне и лијеве обале Неретве, од Коњица до Пребиловаца. За то је издао наређења да се са простора Хрватске доведу јединице и распореде у рејонима Метковића, Чапљине, Читлука, Купреса, Ливна, Дувна, а на челу јединица су били све сами потоњи команданти и значајни руководиоци у Хрватској војсци као што су Анте Готовина, Дамир Крстичевић, Анте Росо и други. Груписање снага за напад је завршено таман када је посљедњи војник ЈНА напустио територију БиХ а на простору Херцеговине остало локално српско становништво са сопственом војском у формирању. Био је то за хрватске команданте идеалан моменат за отпочињање нападне операције коју је Бобетко назвао Чагаљ, по крволочној звијери сличној вуку чије је станиште јужна Херцеговина и Далмација.
Нападна операција отпочела је 7. јуна 1992. године, а најснажња дејства испољена су по Пребиловцима, Клепцима и Тасовчићима. Убаченим диверзантским групама јачине 20-40 бораца нападнути су најважнији објекти у дубини одбране српске војске, потом су једновременим нападима са фронта, бокова и позадине српским снагама наношени значајни губици и изазивана паника, што је за резултат имало њихово потискивање са одбрамбених положаја. Операција је трајала до 26. јуна када је у хрватске руке пао репетитор на Вележи. У међувремену су потиснуте српске јединице из Мостара и Бијелог Поља, а са војском је протјерано безмало комплетно цивилно становништво.
У накнадним анализама, алудирајући на прогон Срба из Републике Српске Крајине 1995. године, неки хрватски извори операцију Чагаљ називају Херцеговачка олуја. Дакле, Чагаљ је био генерална проба спроведена над Србима из долине Неретве за оно што ће се примијенити три године доцније над Србима из Крајине. У овој олуји остварили су се злокобни усташки циљеви из Другог свјетског рата: у Столачкој и Чапљинској регији више није било Срба, а порушена је, попаљена и опљачкана сва њихова имовина. Посматрајући олују са друге стране, сада знамо како је гласила извршна наредба за етничко чишћење Срба у Крајини. Ту монструозну наредбу издао је потчињеним министрима и генералима на Брионима, 31. јула 1995. године, предсједник Хрватске Фрањо Туђман, гдје је, између осталог, наредио: „...Ово бисмо морали ријешити, и југ и сјевер. Ријешити на који начин, то је тема наше данашње расправе: да нанесемо такве ударце, да Срби практично нестану!“[3]
Наредба је, нажалост, досљедно реализована. Још увијек немамо доказа да је три године раније генерал Јанко Бобетко примио исту такву наредбу од свог „поглавника“, али по посљедицама можемо са великим процентом сирурности тврдити да јесте. Јер, у долини Неретве, у операцији Чагаљ, Србима су нанесени такви удари, да их тамо више нема. Ту претпоставку потврђује и Бобетко када каже: „Поносан сам што смо сачували тај дио хрватског простора, мислим на дио гдје живи хрватски народ. Јер, ако се осврнемо, дилема је била очита: што би се догодило с Херцеговином да су четници остали на лијевој обали Неретве, са својим снагама у Тасовчићима, Пребиловцима и Клепцима, као у једном чиру који је дубоко продирао у национално ткиво хрватског народа (назначио З.Ј.).“[4] Догађаји који су услиједили потврдили су да је хрватско руководство, без икакве сумње, све територије на којима су у већини живјели Срби сматрало чиром који по сваку цијену треба уклонити из националног ткива хрватског народа.
Побједнички поход снага Хрватске војске и Хрватског вијећа обране заустављен је 16. јуна на Чобановом пољу. Избјегло цивилно становништво је збринуто, а од јединица српске војске које су потиснуте из долине Неретве формирана је Невесињска бригада која је храбро и одлучно стала на браник остатка српске Херцеговине. Остало вријеме до завршетка рата је историја славне и часне борбе српског народа у Босни и Херцеговини за опстанак и слободу.
Зоран Јањић