Музеј Житомислић био je премали да прими све оне који су дошли чути свједочење о херојству Диане Будисављевић која је током Другог свјетског рата из логора смрти спасила око 10 хиљада српске ђеце.

Након трибине под називом “Диана Будисављевић, заборављена хероина” присутни су имали прилику погледати и изложбу “Мученици Јасеновачки у свјетлу Васкрсења” које су дјело сестара манастира Јасеновац.

Херојство и племенитост Диане Будисављевић годинама су били гурнути под тепих, а њезин лик оживио је издавањем књиге „Диана Будисављевић Прешућена хероина Другог свјетског рата“ од Наташе Матаушић.

Матаушић каже да је ова тема била дуго година занемарена или интерпретирана на начин како је то одговарало тадашњим владајућим структурама и да се коначно задњих година почело говорити о Диани на основу докумената и свједочења.

Матаушић прича да јој је када је завршила књигу најдраже било што је Диани вратила признање које уствари никада није ни добила за свој хуманитарни рад.

„Нисам ја била прва која је открила Диану, али сам покушала открити мјеста на којима је била, њезин рад и људе који су радили са њом и жртвовали се, а били су потпуно избрисани из историје. Много љекара који су са њом радили из њихових биографија било је потпуно избрисано раздобље од 1941. до 1945. године и лавоски посао је био то све истражити и прикупити“, прича Матаушић.

Управо обимна грађа која је прикупљена могла би бити објављена у наставку рада Наташе Матаушић о овој теми. Наглашава да је током рада на књизи прикупила велики број фотографија и докумената.

„Покушат ћу причу о Диани испричати темељем тих фотографија и докумената. Да они говоре сами о себи“, рекла је Матаушић додајући да је врло радо дошла у Мостар јер су прве жене са ђецом које су биле у логору Логорград у коме је ђеловала Диана биле жене из Мостара.

Модератор на трибини теологиња Миља Тупањанин наглашава да је књига занимљива са више аспеката, првенствено што освјетљава један тежак период историје и говори о хуманим дјелима једне жене која нису заслужила да буду заборављена.

„О њој у задњих двадесет година шира јавност скоро ништа није знала. Са друге стране је занимљиво то што ова књига говори о једној жени која није била војник а јесте била херој и жртвовала је све за друге“, прча Тупањанин.

Наглашава да се ради о причи која је вриједна да се чује па чак да се изузме из контекста о коме народу и којим догађајима се ради јер је то универзална људска вриједност.

„За нас конкретно Србе ова књига има вишеструку вриједност и свакоме би препоручила да се упозна са ликом Диане Будисављевић“, каже Тупањанин.

Кустос Музеја Житомислић Милош Јањић наглашава да је поставка „Јасеновачки мученици у свјетлости Васкрсења „ дјело сестара из Манастира Јасеновац и да су на сликама мотиви страдања и мучеништва људи који су пострадали у логорима.

„Специфичан је начин сликања. Оне су жељеле да на свој начин прикажу то страдање и прелазак из смрти у живот“, каже Јањић додајући да ће поставка бити у Манастиру Житомислић у наредним мјесец дана и да сви требају доћи и погледати је јер сви требају бити поносни на јасеновачке страдалнике.

Подсјетимо да је Диана Будисављевић била хуманитарка аустријског поријекла удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу који је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених за време НДХ.

Током Другог свјетског рата, Независна Држава Хрватска, која је била савезница нацистичке Њемачке, започела је геноцидну кампању против Срба, Јевреја и Рома, успостављајући бројне концентрационе логоре у Хрватској.

Након што је сазнала за дјецу која су држана у логорима а чији родитељи су или убијени или слани на принудан рад у Њемачку крајем 1941. године, заједно са низом сарадника, Диана је покренула кампању помоћи под називом „Акција Диана Будисављевић”. Акција се бринула углавном о српској деци, али и женама које су држане у разним концентрационим логорима, укључујући логор смрти Јасеновац.

Њен тим је слао лијекове, одјећу, обућу и храну у логоре, а почетком јула 1942., уз помоћ њемачког официра Густава фон Коцијана, добила је писмено одобрење да одведе дјецу из концентрационог логора Стара Градишка. Уз помоћ Министарства за социјална питања, посебно проф. Камила Бреслера, успела је да премјести дјецу затворенике из логора у Загреб, Јастребарско, а касније и у Сисак.

Након напора за спашавање логораша у Старој Градишки, Будисављевић је у униформи медицинске сестре Црвеног крста учествовала у превозу дјеце са Млаке, Јабланца и Кошутарице. Више од 6.000 дјеце пресељено је из тих логора у јулу и августу 1942. године.

Бројну дјецу смјестила је на чување у породице широм Хрватске, али Будисављевић се залагала за то да та дјеца не изгубе свој идентитет и да када порасту знају ко су и одакле потичу, као и да бројне породице које су биле послане на принудан рад у Њемачку могу наћи своју дјецу ако се врате живи.

Тако је направљена збирка података о деци на основу спискова превоза и извора из различитих институција које су водиле сопствене спискове. На крају рата досијеи су садржавали информације о приближно 12.000 дјеце. За бројну дјецу није се знало ни ко су ни одакле долазе јер је међу њима био велики број оних који још нису ни знали причати. Ипак постојале су фотографије и трагови на основу којих би родитељи познали дјецу.

Крајем маја 1945. агенти ОЗНЕ односе албуме са фотографијама дјеце. По налогу Министарства социјалне политике Хрватске 28. маја 1945. од Диане Будисављевић је узета и цјелокупна картотека дјеце.

После Другог свјетског рата вратила се да живи повучена и заборављена у Инзбрук. Више није говорила о свом раду за време рата и до смрти се није опоравила од посљедица обиласка логора и прележаних болести. Тек након смрти њезина унука проналази дневник који је Диана водила и у коме је свакодневно биљежила све што се дешавало. Дуга шутња о добрим дјелима ове хуманитарке ипак је прекинута и након тога је објављен низ књига о Диани Будисављевић, као и филмови.

Златном медаљом „Милош Обилић” за испољену храброст и дјела личног херојства одликовала је Република Србија, а она је и носилац одликовања Српске православне цркве „Царица Милица” за племенитост и хуманитарни рад. У родном Инзбруку 2011. додијељен јој је Орден II реда.

У Београду, Козарској Дубици, Приједору и Градишци добила је улице, а у Градишци је подигнута и спомен чесма са њеним именоМ. Диани Будисављевић у част су названа три парка у Загребу, Сиску и Бечу.