Дан је био баш овакав, натмурен, кишовит, када је тог 2./15. јуна 1910. године на сарајевској Царевој ћуприји мученик херој испалио пет хитаца на представника окупационе власти у Босни и Херцеговини, а шестим уснио сном праведника и винуо се у вјечност.

Дан прије свог чина, у радњи Паје Марковића купио је нову кошуљу јер је ,,хтио да има чисту кошуљу кад умре”. Том приликом на улици је срео и Варешанина који је био у цивилном одјелу. Није хтио да пуца, ако је са собом и имао оружје, јер Жерајић није био прост убица, злочинац. Знао је да његово дјело има смисла ако свој наум оствари управо на дан када је Варешанин имао да прочита царево писаније првог дана отворења Сабора.

Претходно је покушао да подмити послужитеља на улазу у босански Сабор и унутра оствари свој наум, али му то није пошло за руком. Мало касније, пуцао је на Варешанинов фијакер који је тог дана управо због кише био затворен. Постоје свједочанства да је Варешанин, након што се кочија зауставила, пришао мртвом Жерајићу и ударивши га ногом рекао: “Ђубре”. И није то једино оскврнуће тијела мученика. Двије године касније, озлоглашени чиновник криминалистичке полиције Виктор Ивасиук, Богданову лобању држао је као тинтарницу на столу свог кабинета.

Зашто је пуцао Жерајић? Можемо га замислити да нам он сам на то питање одговара оним Шантићевим стихом: “Мене све ране мога рода боле…”

Слава Богдану Жерајићу!

ФИЛТЕР