У једну кратку реченицу Ивa Андрића, с почетка оног чувеног писма пријатељу из 1920. године, чини ми се, стала је дуга историја ове земље. Босна (и Херцеговина), написао је тада Нобеловац, земља је мржње и страха.
Да ли је она то остала и до данас; да ли је икада била ишта друго доли „земља мржње и страха“; и, ако она то заиста јесте, који град је њена престоница – престоница мржње и страха? Можда онај, ироније ради, најљепши – Мостар?
„Уз Неретву, доле, бехар се разгроздо,
Пун фењера стари Мостар трепти оздо…“
Колико год нама било тешко да то прихватимо – стари Мостар више не постоји! Ако је некада и био, а био је, симбол и оличење мултикултура- лности, суживота и заједништва, данас је то један од најподјељенијих градова на „брдовитом Балкану“. Руку на срце, и такав Мостар има неки, само њему својствен, шарм којим и даље успјешно привлачи многобројне туристе из цијелог свијета и пуне утисака их испраћа ка неким јужнијим, приморским дестинацијама.
Али туриста, свакако, не може да примијети оно што и наш обичан, домаћи човјек: јако наелектрисану атмосферу, нетрпељивост и нетранспарентност Неретвом подијељеног града, не само на различите народе, него и на непомирљиве навике, културе, цивилизацијске доскоке и осјећање слободе, гдје људи још увијек живе у подједнако трагичној прошлости. Готово опипљива негативна енергија и тако очигледан набој између двије, углавном двије, нације и вјере на једном мјесту, засигурно није најпожељнији простор за живот.
Шантић је имао ту срећу да живи у оном старом Мостару, достојном његовог пера. Срођени један с другим заједно су расли и срасли у синониме љепоте и достојанства. Али гдје је данас тај исти Шантић у том, не могу рећи истом, Мостару? Па, ту је… упркос свему. Мада, није овај и овакав одговор онај на који бисмо требали бити поносни.
„И кад нам мушке узмете животе
Гробови наши бориће се с вама.“
Град који на тако свиреп начин, у пуном смислу те ријечи, убије највећег свог сина, оног који га је винуо у небеса овјековјечивши га у непролазним стиховима, у које је уткао сву љепоту смарагдно-зелене Неретве, младе Емине, Старог моста, преплетених судбина обичних малих људи и занатлија који по њему и око њега пролазе, камена и сунца тог поднебља, никада у мени неће моћи изазвати ону унутрашњу вибрацију, коју родни град обично носи са собом и на сам помен његовог имена. Град у којем нема мјеста за Алексу Шантића, у пуном капацитету, бојим се да шаље довољно јасну поруку и свим његовим саплеменицима.
Дозволило је себи, то објективно лијепо мјесто, да прогласи сувишним и непотребним постојање било чега што евоцира успомену на име овог великог пјесника, истинског космополиту и доказаног родољуба. Њему таквом један гријех никако нису могли да опросте. Очигледност ме спутава да кажем који.
То се и не мора изговорити. И мртав је некоме сметао, пуцају по њему и као таквом. Његов скромни надгробни споменик надомак Цркве Свете Тројице, некада једног од љепших и већих архитектонских здања у региону, наравно до темеља срушене и спаљене у истом периоду када и моја кућа, са чијег су се балкона, неких неповратних недјеља, могла слушати њена громогласна звона, као свједочанство људске безумности и сопственог неразумијевања, носи на себи ожиљке гелера оних истих граната које су средином јуна 1992. године сравниле са земљом стари православни Храм. Али, упркос томе, он и даље стоји вичан и прав. Ћути и опомиње.
Једна таква величина која нас је задужила својим дјелом, која нам је свима показала прстом на пут гдје се све разлике препознају у сличностима и јединству, која нас је суптилно наговарала на љубав и разумијевање, премошћавање противрјечности заједничким интересима, дала примјер, а све то дивним језиком самих богова, разумљивим и вјечним, у томе граду нема ни улицу, (симболике ради, само трећи дио оне предратне Шантићеве улице задржао је овај назив), ни школу, (мостарска Гимназија више се не зове по њему), ни трг који носе његово прослављено име, име за понос. Ништа од оног што је прије тог несретног рата, када су страсти подивљале и прокључала зла крв у нама, некако опстајало. Ништа осим оног наново постављеног споменика на мјесто старог, стријељаног, срушеног и баченог у ледене таласе кривудаве Неретве, одакле поново може, бронзано замишљен и сјетан, да гледа према висовима Вележи планине, испод које лежи равно и, како је и сам наговијестио, пусто Невесиње.
„Пусто ли ћеш бити Невесиње равно
Расадниче Српства, колијевко лава…“
У том граду којем се цијелога живота радо враћао замјењујући спарна мостарска љета пријатном свјежином невесињских, гдје је, у свом љетниковцу, написао гро својих пјесама, (О, класје моје, Остајте овдје, Сеоба, итд.), нашао је он и данас свој мир. Ту је, сигуран сам, његов дух најспокојнији. Ако је доле убијен, па још и мртав рањаван и понижаван, онда је овдје, у колијевци лава и расаднику Српства, на радост свих нас, васкрсао.
Ова славна и устаничка варош знала је како да му се одужи, како да отргне од заборава његово име и дјело. То се, наравно, не мјери само тргом и школом, који се потписују са „Алекса Шантић“, он је ту на један други начин много присутнији. Са идентичном судбином свога народа – да буду страдалници – изабрао је баш ово мјесто гдје се то страдање кроз историју толико пута изнова морало потврђивати, јер је душманин увијек остајао жедан српске крви, како би и сам ушао у њу; изабрао је Невесиње, град о чијим житељима, у писму из 1904. године, које из Бојишта шаље Марку Цару у Херцег Нови, између осталог пише и ово:
„Твоје ме писмо затекло, ево, у Невесињу, гдје се бавим има већ три седмице. У овом лијепом српском крају, гдје су ми увијек почивале жеље, угодно се осјећам. Народ је красан, разборит и поштен, пун свијетлих идеала, пун вјере у будућност, пун истрајности покрај свих невоља и злих година које га глађу море. Од како сам боље упознао овај поштени, искрени, српски народ у Невесињу, ја сам се утјешио и вјерујем још у васкрс домовине.“
Традиционалним вечерима поезије „На путу Богочовјека“ у Невесињу и Мостару, чувамо од заборава нашег великана мисли „ненадмашне лепоте у карактеру и достојанству“, како је о њему говорио Дучић. Тужно је, можда, једино то што је тај посао на себе преузео само српски народ, јер он је, прије свега, био „наш“ пјесник.
У данима када обиљежавамо 150 година од његовог рођења, Шантић нам се открива као никад живљи и актуелнији, никад потребнији. Свједоци смо да се поново буди, устаје наочиглед свих у свом раскошу и сјају, баш у тренутку када су помислили да су му затрли име и траг. Пут је увијек јаснији и дуговјечнији од пролазних трагова малих, приземних духова, а он је ишао управо тим путем, путем Богочовјека, постојаним и вјечним као његова слава, или њихова срамота.
Враћајући се Шантићу разбијамо оквире предрасуда и противрјечности. Неком неисказивом магијом он нам и даље доказује да све наше разлике могу да превагну оне, свакако малобројније, сличности и заједничке слутње зато што се налазе ближе истини, ближе животу, те су стога и теже у значају и вриједности.
Сада се поставља питање да ли смо у стању демантовати Андрића?! Да ли је судбина ове земље, њен усуд и њено проклетство, заиста да буде „земља мржње и страха?“ Наше разлике су, ваљда, исувише сличне да би их опростили једни другима. С друге стране, плашимо се да остваримо њихов пуни потенцијал. Гледајући данашњи Мостар можемо да видимо један свијет у малом, са свим оним особеностима које срећемо на глобалном нивоу. Ту је на снази сукоб цивилизација, култура, сукоб Истока и Запада. Трагика је еквивалентна глобалној. Кроз читаву историју испаштамо само због радикалне привржености неким симболима, грбовима, знаковима. Та вјештачка обиљежја су, на крају крајева, једино по чему се истински разликујемо.
Стога смо ми (кад кажем ми, мислим ми), као легитимни насљедни ци Шантићевог наука, дужни да проносимо његов глас и ослушкујемо његов ехо кроз недаће овог турбулентног доба гдје, од буке и журбе за временом, готово да не чујемо ни онај свој унутрашњи глас, који нам до изнемоглости говори и виче да застанемо на часак и преиспитамо себе и пут којим смо кренули. Шантић нас позива, на само њему својствен начин, на пут Богочовјека. Примијетићемо да на томе путу нема неке нарочите гужве и промета, да они ријетки који њим ходе не трче за временом, него су стопљени са њим и у њему. Примијетићемо да су довољно вични да чују, не само свој глас, него и глас великог Шантића, али и самог Богочовјека Христа.
Огњен Кандић