Четири имена, различити животни путеви, једна завичајна нит

На музичкој мапи Сарајева, града који је осамдесетих година прошлог вијека важио за центар југословенског рокенрола дубок траг су оставила четири музичара поријеклом из Невесиња – Младен Војичић Тифа, Горан Ковачевић, Изудин Колечић и Аљоша Буха. Херцеговачка чврстина, специфичан сензибилитет и дубока емоција савршено су се уклопили у сарајевски спој музике, хумора и забаве. Невесиње им је дало коријен, а Сарајево крила. Музика коју су стварали није била пролазна, остала је дио идентитета једног града.

Младен Војичић Тифа – глас који носи немир епохе

Младен Војичић Тифа, без сумње је један је од најупечатљивијих вокала које је Сарајево имало. Његов глас није само био технички препознатљив, већ емотивно разоран – храпав, снажан, пун унутрашње напетости. Поријекло из херцеговачког краја дало је његовој интерпретацији додатну чврстину и пркос који су се савршено уклопили у урбани сарајевски сензибилитет осамдесетих.

Славу и популарност стекао је својим краткотрајним, али врло успјешним боравком у групи Бијело дугме. Пјесме „Липе цвату“, „Падају звиједе“, „Лажеш злато“ остали су свевременски хитови. Пјевао је у бројним бендовима попут Тешке индустрије, Ватреног пољупца и Дивљих јагода, а имао је и завидну соло каријеру. Тифина импулсивна личност и ирационални карактер често су му стајали на путу да постигне још већи успјех.

Тифин отац Бранко, рођени Невесињац, био је прави интелектуалац, угледни инжењер геодезије. Имао је велику жељу да сина усмјери у науку. Истина, уписивао је Тифа грађевину, машинство, геодезију, али је било очигледно да је створен да буде музичар.

Горан Ковачевић – тихи градитељ звука

Горан Ковачевић је одрастао у Невесињу и већ са десет година је словио за врсног имитатора познатих пјевача. Заједно са гитаристом Миливојем Граховцем и бубњаром Шекијем Пејичићем 1967. године основао је прву невесињску рок групу «Вис Амори». Забављали су млађу рају и организовали игранке са живом свирком. Преласком у Сарајево на студије 1973. године Горан је озбиљније запливао у музичке воде. Основао је групу «Чисти зрак», а потом кратко прешао у «Амбасадоре». Када је Сеид Мемић Вајта напустио «Тешку индустрију» умјесто планиране соло каријере заузео је његово мјесто првог вокала.На текст Душка Трифуновића перфектно је отпјевао пјесму «Никола Тесла» која је постала велики хит. Радо су се пјевушиле и пјесме «Марија», «Алај ми је вечерас по вољи» и друге. Писао је и за друге рок групе и сарађивао са врхунским музичарима тог времена. Са музичке сцене је отишао 1984. године, а преминуо је 2014. године у музичком свијету помало и заборављен.

Изудин Колечић – ритам који носи причу

Изудин Изо Колечић, један од оснивача поп-рок групе Хари Мара Хари, рођени је Невесињац. Његови бубњеви нису били само ритмичка подлога већ покретачка снага пјесама које су освојиле публику широм региона. Одрастао је у средини гдје су породичне вриједности имале посебно мјесто. Његови коријени воде до невесињског села Хрушта, одакле потиче његов отац Хусо. Крајем шезесетих година породица се сели у Сарајево гдје се Изудин музички обликовао. И његова сестра Маида је завршила музичку академију чиме се потврђује да је умјетнички дар био дио шире породичне традиције. Са групом Хари Мата Хари одржао је преко 1000 концерата. Десетине љубавних балада постигле су изузетан комерцијални успех и остале евергрин хитови. У музичкој биографији овог Невесињца посебно мјесто заузима наступ на Пјесми Евровизије 2006. године и освојено треће мјесто са пјесмом „Лејла“.

Аљоша Буха – инструменталиста који није тражио пажњу

Аљоша Буха је био умјетничка душа, изузетан музичар, талентовани пјесник и преводилац. Рођен је у Зеници гдје је њехов отац Крсто пронашао запослење након одласка из Невесиња и завршеног студија металургије у Љубљани.

Свирао је бас гитару у сарајевским групама, а популарност је стекао у групи Конгрес на чијем репертоару су биле пјесме са социјалном тематиком.

За исконско доживљавање властитог поријекла пресудна је била прва посјета очевом родном мјесту Балабанима, уз понорницу Заломку, гдје је живот одувијек био суров и тегобан. Иако је очев завичај први пут посјетио 1985. године, поносно је изјавио: „Сад знам ко сам и одакле сам“.

Вртоглав музички успон у бенду Црвена јабука прекинула је страшна трагедија. На врхунцу славе Аљоша је настрадало у саобраћајној несрећи на путу Јабланица-Мостар путујући на концерт на мостарском стадиону Кантаревац.

Иако их живот и каријере нису водили истим правцима сву четворицу музичара повезује Невесиње које је у њиховим биографијама остало симбол чврстине, упорности и аутентичности – особина које су уткали у музичку историју Сарајева.

Њихова музика и данас траје, одзвања и подсјећа одакле долази снага правог звука.

Драгомир Граховац (Глас Требиња/Радио Невесиње)