Видовдан. Дан кад се кроз вијекове сабирају жртва, част, отпор и молитва. Дан кад се небо нагиње земљи, а потомци тихо, али постојано, стају у строј с прецима.

И баш тог дана, у граду сунца, камена и тишине – у Требињу, окупила се опет Прва класа Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске. Они који су на Видовдан 1992. обукли војничке униформе као дјечаци, положили заклетву, па кренули на пут без мапе – пут части.

Након Билеће и Љубиња, ово сабрање било је треће по реду – али у срцу, као да је прво. Сретање погледа, осмијеси кроз сузе, тиха имена што се изговарају уз шапат – иако их више нема, осјећају се као да стоје с њима у реду, у братском кругу.

Света литургија ујутру, у храму гдје молитве стижу до неба. Потом полагање цвијећа на Споменик браниоцима Требиња – мјесто гдје се и камен присјећа. Ломљење славског колача, док срца ломе тишину. И онда, онај ручак, гдје се више слуша него што се прича – јер свако има нешто у грудима што је теже од ријечи.

Приче су поново оживјеле – ровови, сњегови, прве страже, она писања кући која су се завршавала са „не брините, све је добро“. Прва другарства, прва рањавања, и прва погинућа – што никада не престају да боле.

Али у том болу било је и нечег великог – нечег што објашњава зашто су и данас ту. Не због обавезе. Због љубави.

Ове године, њихово сабрање добило је и другу димензију – хуману. За дјецу њиховог саборца, Ољега Куљића, који је трагично страдао, прикупљен је велики износ новца. Јер, како су рекли: „Нико од нас није сам, ни кад живот удари најјаче.“

То је та нит која их везује и данас – није то више само застава или униформа. То је срце које не заборавља, рука која пружа и онда кад се ништа не тражи. Били су војници, али су остали људи – у пуном, најдубљем значењу те ријечи.

На ручку им се обратише и двојица чија ријеч носи тежину искуства – Радан Остојић, предсједник БОРС-а, и Мићо Краљевић, ратни командант из Бирча. Њихове ријечи нису биле само поздравне – биле су то ријечи захвалности, подсјећања и поноса.

„Ваша борба није била узалудна. Ваш пут је био тежак, али је водио ка слободи. А слобода се не мјери ријечима, већ жртвом коју сте положили“, поручио је Краљевић.

И већ је договорено – 2026. године, сабрање ће се одржати у Невесињу. Граду гдје је храброст увијек имала своје мјесто, а ровови били школа зрелости. Тамо ће поново стати раме уз раме, уз здравицу и сјећање, уз поглед који говори: „Ево нас, браћо – још смо ту, због њих који нису.“

Прва класа Херцеговачког корпуса ВРС није статистика, није број у архиви. То је жива меморија народа. То су дјечаци што су одрастали преко ноћи, стасавали у хероје, гинули у тишини и живјели у успомени.

Они су темељ. Они су одговор свима који питају шта је то Република Српска. Она је њихова рамена, њихова јутра без сна, њихови заклетвом ојачани кораци.

И кад год зазвони Видовдан – он не зове само на славу. Он зове на сабрање, на поклоњење, на завјет. Да се не заборави. Да се не изда.

А у Требињу, тог Видовдана 2025, у сваком погледу, у свакој причи, у свакој здравици, одзвајала је једна једина истина:

Није вријеме избрисало што је срце записало.

И неће. Док има Видовдана. И док има нас.

Радио Требиње