У Цркви Светог Саве на Врачару поводом Митровдана и сјећања на славне битке Невесињске бригаде 1992. и 1994. године, служен је помен за борце Невесињске бригаде и осталих јединица Војске Републике Српске који су погинули у Одбрамбено-отаџбинском рату. Помену су присуствовали свједоци тих догађаја, припадници Невесињске бригаде, а међу њима и пуковник Зоран Пурковић, командант бригаде у вријеме Друге митровданске битке.

Пуковник Зоран Пурковић, командант Невесињске бригаде у вријеме Друге митровданске битке је у разговору за Слободну Херцеговину, истакао да временски период од тридесет година није мали, али да учесници Oдбрамбено-отаџбинског рата добро памте дане у којима је исписана историја и створена Република Српска.

– Тридесет година је наизглед дуг период. Рецимо, 30 година по завршетку Другог свјетског рата ја сам пошао у средњу школу. Међутим, за нас који смо учествовали у Митровданским биткама, то је као да се јуче десило, а за оне који нису – то је вјечност. Српски народ на простору Херцеговине и долине Неретве организован у Невесињској бригади дао је велике жртве за слободу источне Херцеговине, велике жртве за слободу и очување Невесиња и за стварање Републике Српске. У цијелом рату више од 470 бораца је дало животе, док је више од 1.000 бораца што лакше, што теже рањено. Они су најзаслужнији што данас имамо Републику Српску и уживамо у слободи без обзира што она није потпуна.

Пурковић је рекао да јутро кад је почела друга Митровданска офанзива није наговјештавао крајњи исход. Непријатељске снаге су биле много бројније.

– У почетку није дјеловало да ће се све баш добро завршити. Непријатељ је напао све елементе борбеног распореда бригаде, али иако малобројнији, борци наше бригаде су се одважно борили. Након сат времена смо знали да ће исход наше борбе позитиван и да је непријатељ српскога народа на простору источне Херцеговине поражен. Докази за то су биле непријатељске колоне које су бјежале уз брдо Мукињицу. Била је то велика и важна побједа.

Пурковић дубоко вјерује да је три деценије касније и даље жив слободарски дух српске Херцеговине.

– Нажалост, нисам дуго времена био у Херцеговини, али кад видим неке младе људе, међу њима и моју дјецу и дјецу мојих сабораца, вјерујем да би и они били спремни да у случају потребе на исти начин бране своја огњишта, као што смо то и ми чинили.

Капетан Ранко Шиљеговић, командант хаубичког артиљеријског дивизиона у Невесињској бригади је у разговору за Слободну Херцеговину истакао да се Митровданске битке не могу посматрати издвојено, већ се мора имати у виду шира слика и узроци тих офанзива.

– Наш народ је још 1992. године са десне обале Неретве, односно из западне Херцеговине, чак и Имотске Крајине, иако је било малобројан тамо, морао да напусти своја огњишта и смјестио се у Мостар, долину Неретве гдје је било много више српскога становништва у нади да ће рат стати. Међутим, већ у јуну мјесецу 1991. године морали су бјежати из долине Неретве у источну Херцеговину. Највећи дио њих је дошао у Невесиње. Борци наше бригаде су имали свијест да осим што бране положаје, бране и велики број нејачи што је значајно утицало на висок морал у коме су многи били спремни да положе живот. И управо та спремност на жртву је одредила исход битака. мада је бурна историја ових наших простора, надам се да нам се тако нешто више никада неће поновити.

Драгољуб Голијанин, командир прве хаубичке батерије у саставу артиљеријског дивизиона каже да са ове временске дистанце ни сам нема одговор како се као двадесетдвогодишњак носио са собом у тим ратним околностима.

– Нестварно је шта смо урадили. Тешко да би садашње генерације уопште могле вјеровати шта смо проживјели и са каквим смо се изазовима носили. Бојим се да је слобода у којој данас живимо само привидна. Свакодневно се можемо увјерити да наш народ муче исте или сличне муке. Надам се да ћемо одољети притисцима. Желим да вјерујем да потомци неће бити приморани да воде исте борбе.

 Извор : Слободна Херцеговина

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић