„Велики број младих љекара је добио специјализације и очекујем од њих, у првом реду, да ће сви да раде свој посао добро. Али и мимо тога увијек неко искорачи даље. То је обично онај ко има посебан ентузијазам, ко буде имао велику енергију, страст, ко буде хтио да учи. Свима њима ћу лично ја доводити стручњаке из других центара да могу од њих да уче. Већ сада имам све области покривене стручњацима који су спремни да дођу у Требиње да помогну. Тако да ће сваки специјализант добити прилику у требињској болници да себе испрофилише у изврсног љекара.“

Одлука да се прихвати посла око успостављања и организације рада болнице у Невесињу за академика проф. др Предрага Пешка значила је својеврсни повратак Херцеговини. Повратак који је битно измијенио природу самог односа са завичајем: он више није био тек необавезујуће личан и у сфери емоционалног - постао је дубљи, захтјевнији, подразумијевао високу професионалну и људску одговорност.

Добра искуства око посла у Невесињу, који осим брига на почетку није много обећавао, била су и охрабрење за нови изазов - да десетак година касније преузме исти терет обавеза када је на ред дошла изградња нове болнице у Требињу.

У оба случаја, каже нам академик Пешко, ипак није било лако преломити. У првом реду, због големог ризика и одговорности коју овако захтјевни подухвати у малим срединама подразумијевају.

Болница у Невесињу ове године обиљежила је прву деценију рада. О њој се данас углавном похвално и говори и пише. Током ове деценије, кажу, успјели су да обезбиједе својим пацијентима услуге најеминентнијих стручњака из области хирургије и гинекологије, уведу нове дијагностичке и терапијске процедуре, раде и најзахтјевније операције из неких медицинских области. Наравно, у овом контексту, као најзаслужније, помиње се име академика Пешка.

Наш саговорник нам казује како је све почело. Велики задужбинар из Америке Михајло Лабало није дочекао да види крај свом племенитом науму - да свом завичају дарује болницу. Радови су пред завршетак објекта стали и нико није знао шта с тим даље да се ради. Академик Пешко напомиње да га је тадашњи владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије први наговарао да се прихвати овог посла. Најприје дозирано и изокола - како и тиха вода брегове ваља. На прву, признаје академик Пешко, замисао да се поред свих обавеза прихвати и ангажмана у Невесињу - није га нимало одушевила.

- Али и владика је био упоран. Гледао сам ту зграду, онако окружену шумом, и мислио како изгледа дивно као Шварцвалд клиника. Знао сам опет да је то велики ризик. Моја хирургија је тешка, није за мало мјесто. С друге стране, стално сам размишљао и о томе да је ево већ неколико година најбоља болница на свијету - Мејо клиника (Рочестер, САД) направљена на кукурузишту. И почео сам да попуштам полако. Из Владе Републике Српске су обећали да би они тај објекат завршили и опремили како је хоћу. Био је тамо и Родољуб Драшковић који је у Невесињу хтио да направи фабрику. У једном тренутку сам му пружио руку и рекао: 'Ако ћеш ти људима направити фабрику, ја ћу болницу'. И више није могло назад. Недуго послије ме на конгресу у Мостару проф. Бакула, чувени загребачки хирург, пита: 'Је ли могуће да хоћеш да радиш грудну хирургију у Невесињу'. Кажем – 'ево, изгледа да хоћу'. 'Нека ти је Бог на помоћи'. Није то рекао без разлога.

И тако је све почело...

- Јесте. Кренуо сам да окупљам екипу. Тражио сам да прво буде урађено породилиште. И да породилиште буде најопремљеније јер је оно и најважније. То је и урађено. Питао сам тамошње гинекологе кога би они жељели да им долази у помоћ, а они су тражили доктора Луку Анђелића. Позвао сам га и прихватио је. Опремљења је дијагностика. Позвао сам и професора Кецмановића, који ради са мном на клиници и који је један од наших водећих хирурга за дебело цријево. Ја сам имао екипу од шест људи. Али сам и тамо у Невесињу, то морам да кажем, наишао на дивне и поштене људе, који су заиста жељели да та болница функционише. Онда су и пацијенти почели долазити. Сад кад моја екипа тамо дође буде од 12 до 20 операција. Радимо три дана без престанка, дан и ноћ. Ови људи у Невесињу су научили да прате пацијенте, да их припремају за операцију, све што треба. Мој услов је био – да резултати не буду слабији ни за један промил него кад би се ти пацијенти оперисали у Београду. Да оперишем некога и да му не понудимо све што и на другим мјестима – то није етички у реду. И ми заиста немамо ни за један промил слабије резултате. Невесиње је, морам то рећи, једна заиста успјешна прича. Догађало ми се у Сарајеву, а недавно и овдје на пијаци, да људи кажу - доктор Пешко из Невесиња. Почели су да ме препознавају као невесињског љекара.

Као специјализована медицинска установа, болница у Невесињу прерасла је оквире локалног...

- У невесињску болницу данас долазе пацијенти из цијелог региона. Недавно смо имали пацијенткињу из Задра, долазили су из Дубровника, из цијеле Федерације БиХ, чак и из Македоније. Специјализована је за дигестивну хирургију и гинекологију. Нама упућују те пацијенте. Таква хирургија и не треба да се развија у више мјеста. Резултати једне установе су увијек у строгој корелацији са бројем операција које се у њој изврше. Мало искуство - слабији резултати. Не треба бити сваштар. За болести које нису са великом инциденцом довољна је једна болница у региону. Морате имати довољан број пацијената да би се стицало искуство. То у Београду имамо, а и у Невесињу је такође „моба“. У западним земљама вас прате годишње, ако имате мање операција од неког броја утврђеног за неку област хирургије – за сљедећу годину немате више право да оперишете.

Услиједио је нови изазов - ангажман на изградњи нове болнице у Требињу. Ту смо већ код теме која, вјерујем, највише интересује наше читаоце. За почетак, како сте уопште постали дио ове приче?

- Ако се сјећате, најприје је била актуелна идеја о реновирању старе болнице. И тада сам ја - као искусан љекар који је прошао свијет, али без икакавих права осим оног што себе сматрам грађанином овог града - изашао са једним, посве необавезним ставом: да то није паметно. Треба да будемо захвални и тој згради и људима који су у њој све ове деценије радили – али је та зграда одрадила свој посао и одавно је превазиђена. Нема ту велике користи од реновирања. Инфекције уђу у зидове, а те споре и бактерије не можете никад очистити. У Јапану данас сваку болницу стару више од тридесет година руше. И кад догодине будем опет ишао тамо, знам да неће бити ниједна она болница у којој сам био на специјализацији. Мој савјет је био, дакле, да се то не прихвати. Уосталом, у свим другим мјестима у Републици Српској праве се нове болнице. Требиње ако жели да буде то што жели – мора да гради нову болницу. Овакве, каква је наша стара, данас више нема нигђе. А нема добре болнице у свијету у којој нисам био. Погледајте около и виђећете да се и по Требињу возе модерна аута као и по најбољим градовима свијета. А када је болница у питању, не пратимо ни близу. Сматрао сам - као неко ко се више осјећа Требињцем него Београђанином - да имам право да то кажем. Уосталом, водим болницу у Невесињу и знам колики су новац уштеђели јер пацијенте не морају да шаљу у Београд. Предсједник Додик је онда рекао да ће се он потрудити да убиједи Владу ако се ја прихватим посла око те нове болнице. Ипак је он искусан политичар. Довео ме је у ситуацију да нисам могао да одбијем. Солиш памет како нешто не ваља, а онда бјежиш кад ти се пружи прилика да урадиш како ти мислиш да треба. Каже ми још - биће ти драго једног дана. Хоће, али треба дочекати тај дан. Ипак носим велики ризик. И онда је то кренуло...

Колико сте задовољни оним што данас видите на градилишту у Придворцима?

- За сада сам врло задовољан и темпом и квалитетом радова. „Херц градња“ и њихови кооперанти раде веома добар посао. Сви који виде и нешто се разумију могу да потврде да је ријеч о врло квалитетној градњи. Гради се без кашњења и не сумњам да ће радови бити приведени крају на вријеме. Битно је и за нас да на вријеме кренемо са отварањем болнице и успостављањем система рада, за који ће свакако требати неколико мјесеци уходавања. Слиједе и заиста захтјевни послови око уградње опреме. Велики су и до сада захтјеви били око климатизације и развода гасова, гдје су такође планирана технолошки најсавременија рјешења. Корона вирус је донио нове захтјеве када је у питању вентилација оваквих објеката. Инсистирали смо да те осјетљиве ствари раде најбоље компаније у региону, оне са највише искуства у овом послу. Иначе, градња болнице један је од најтежих грађевинских изазова који постоје. Неупоредиво је тежи него, рецимо, градња зграде за становање.

Каква је ваша визија нове болнице у погледу опремљености?

- Ако се проведе све што је договорено, мислим да ће болница имати најбољу опрему што данас постоји у свијету. У томе сам био одлучан. У свакој врсти опреме имате три-четири најбоље фирме, између којих су мале разлике. Највиша класа се зна. Испод тога ја не пристајем. И није то никакво извољевање ако, рецимо, кажем да магнетна резонанца треба да буде 'Сименс' или 'Џенерал електрик'. Нити смо шта радили што је нерационално. Рецимо, за магнет смо рачунали да нам не треба онај од 3 тесле, већ да је довољан од једне и по. Онај од 3 тесле ће вам двапут годишње затребати а такве пацијенте можете послати у Бањалуку. Данас вам је тај 128-слајсни скенер норма ако хоћемо да радимо коронарографије. То је данас стандард, нема ту ништа преко. Испод тога не можете ни добити дијагнозу. Дакле, на овоме инсистирам. Моја позиција је независна - нисам дио никакве државне структуре и могу мирне савјести да изађем из ове приче ако се не буде поштовало договорено.

Колико сам упознат, у новој болници планиране су и услуге које нису уобичајне за здравствену установу овог реда?

- Закон не предвиђа да установе секундарне здравствене заштите имају ангио-салу. Али пошто је Требиње географски издвојено и није близу централних болница – сматрали смо да наша болница мора да има ангио-салу. Добили смо и подршку предсједника Републике, који је рекао да поштује моје захтјеве, а то су прихватили и у министарству здравља. На основу података које сам добио од др Аца Радановића – у Требињу годишње буде 120 до 140 инфаркта. То је озбиљан број. Велики дио ових пацијената захтијева ургентно снимање крвих судова срца, евентуално дилатацију и стентирање. У путу до других центара изгуби се драгоцјено вријеме а не може ни хеликоптер увијек да их вози. Тако да ће овдје, у новој болници бити најбољи апарат за катетеризацију срца и крвих судова. Још једна важна ствар на којој смо инсистирали је апарат за мамографију – за рано откривање тумора дојке, који се у посљедње вријеме заиста у значајном броју дијагностификује. Наш план је да овдје направимо услове за скрининг – дакле, рано откривање болести. Тако да ће све жене из Херцеговине у новој требињској болници моћи да раде превентивне мамографске прегледе, што је данас у развијеном свијету нормална пракса.

Је ли можда планирано да наша нова болница, попут оне у Невесињу, буде специјализована за одређене области медицине?

- Ми идемо на то да буде све заступљено. А вријеме ће показати које ће области „искочити“ у први план. То се увијек деси. Нама је важно да то буде регионална болница која може да покрије све области – од хирургије, интерне медицине, инфективних болести, педијатрије..Све што закон о здравственој заштити прописује да мора да има једна општа регионална болница. Услови ће бити за све регуларне процедуре, а биће и услови да неке области могу да „искоче“ као што је то случај у Невесињу. Шта ће то бити, тешко је сада предвиђети. Али нико њој неће бранити да прави искораке. Ми ћемо имати и услове за искораке. Надам се, и људе. Данас је нормално у свијету да постоји та флуктуација кадрова. Ниједна болница нија баш у свакој области подједнако добра.

Чини се, дакле, да је стручни кадар тај који ће временом да профилише болницу..

- Тако је. Велики број младих љекара је добио специјализације и очекујем од њих, у првом реду, да ће сви да раде свој посао добро. Што би рекао мој пријатељ Марко Бихлер, директор клинике у Хајделбергу и најбољи хирург за панкреас на свијету – хирург мора да буде добар. Хирургија не трпи да си лош или осредњи. Немаш ти право да будеш хирург ако то не радиш добро. Али и мимо тога увијек неко искорачи даље. То је обично онај ко има посебан ентузијазам, ко буде имао велику енергију, страст, ко буде хтио да учи. Свима њима ћу лично ја доводити стручњаке из других центара да могу од њих да уче. Већ сада имам све области покривене стручњацима који су спремни да дођу у Требиње да помогну. Тако да ће сваки специјализант добити прилику у требињској болници да себе испрофилише у изврсног љекара.

Зграду није тешко изградити, па и опрема се може купити – али болницу у првом реду чини кадар, а за кадар који данас недостаје, чини се, треба вријеме?

- Требаће вријеме. Ја морам да вјерујем у те људе. Што су уписали медицину и студирали шест година? Па још толико на специјализацији? Морао би да даш све од себе - ако ништа, барем да би показао мало поштовања према својој младости коју си дао и посветио учењу. Упознао сам те младе људе и прилично сам задовољан њима. Биће ту посла, али као и код сваког другог посла - ако почнемо данас, завршићемо дан прије него ако почнемо сутра. Можда неће сви бити на највишем нивоу, то никад и не бива да су сви - али је важно да буде већина. Да она креира радну атмосферу. Велике болнице на Западу имају нека другачија правила - и то је добра особина капитализма - да нема уговора о послу за вијек вијекова. Тако штите себе. Рекао бих да су зато и осуђени на успјех. Али наши закони су другачији и ми то не можемо да имамо у нашим државним болницама. Чини ми си, такође, да млади људи данас немају толико прилика да се негдје усавршавају, да друштво не води довољно рачуна о овој потреби као што је био случај некад раније.

Нека то буде шлагворт за моје посљедње питање а оно се тиче једног вашег друштвеног ангажмана у Требињу који није уско везан за медицину. На челу сте управног одбора једне фондације, која носи име нашег знаменитог задужбинара Луке Ћеловића, а која је управо основана са циљем да помогне нашим талентованим и амбициозним студентима. Можете ли нам рећи нешто више о овој замисли?

- Ми смо за двије године дали већ око 50 стипендија. Стипендије су биле за бруцоше, за које смо сматрали да им треба помоћи, с обзиром на мјесто гдје студирају и водећи рачуна да то буду стручни профили који су донекле дефицитарни. Прошле године смо најбоље студенте са прве године наставили да стипендирамо и на другој. Хоћемо сад то да проширимо, да укључимо што више људи из нашег краја, да повећамо и број студената. За фондацију новац обезбјеђују људи добре воље. Понајвише из Требиња. А циљ је да им покажемо да се на њих мислило. Наша је велика жеља да се они сутра врате у свој град. Неки су нам говорили да то буде и обавезујући услов за стипендију. Али, нити су стипендије велике да би ми те младе људе неким уговорима везивали, а опет ко смо ми, као група грађана, да им сутра овдје можемо гарантовати посао. Вратиће се ко ће се вратити, али ћемо их све замолити једну ствар: једног дана када почну да раде, ма гдје то било, да сарађују са фондацијом и да они наставе да буду њени приложници. То је ваљда минимум који би требало да ураде у знак захвалности.

Радио Требиње