Nevesinje
У општини Невесиње у току је насипање локалних путева. Планом санације обухваћене су све мјесне заједнице, саопштено је из локалне управе.
Поправљање путне инфраструктуре обавља се механизацијом ХЕТ-а и општине Невесиње. До сада је вршено насипање у Лукавцу, Оџаку, Слату, Риљима, Колешку, Грабовици, Постољанима и Удрежњу. За сутра су најављени радови у Биограду, а наредних дана у Зовом Долу, Братачу, Залому и осталим мјесним заједницама. Из општинске управе су потврдили да ће интервенисати на свим локалним саобраћајницама гдје то буде потребно.
За одржавање макадамских путева у општинском буџету планирана су средства од 80.000 КМ.
Обавјештавају се корисници хуманитарне помоћи да је подјела италијанских пакета за два и више чланова почела данас.
Моле се корисници да са собом понесу социјални картон и личну карту.
У Галерији Центра за културу "Небојша Глоговац" синоћ је отворена самостална изложба академског вајара из Требиња Теофила Окиљевића, под називом "Склуптуре и цртежи инспирисани временом и простором".
Овај млади умјетник кроз склуптуре и цртеже настоји да сачува традицију Херцеговине.
"У свим мојим радовима присутан је мотив Херцеговине, јер ту сам се родио и одрастао. Кроз камен, дрво, метал и донекле пластику преносим своје импресије из Херцеговине на радове", рекао је Окиљевић.
Изложбу је отворила магистар сликарства и графичког дизајна Ангелина Вукосав.
"Компатибилност времена и просторa најочигледнија је у цитатности материјала какви су камен и дрво. Сама суштина умјетности огледа се у спајању традиционалног, личног и оног савременог. Баш то традиционално, савремено и лично код Теофила постају заокружени у једну цјелину, склуптуру која комуницира са посматрачем", истакла је Вукосав.
Она је позвала невесињске љубитеље ликовних умјетности да посјете изложбу овог младог, талентованог и често награђиваног вајара, која остаје отворена до 1. октобра.
Теофил Окиљевић рођен је 1995. године у Требињу. Средњу ликовну школу "Петар Лубарда" завршиo је на Цетињу. Основне и мастер студије завршио је на Академији ликовних умјетности у Требињу. Тренутно је студент докторских студија Академије уметности у Новом Саду.
Добитник је више награда и признања у Србији, Црној Гори, Хрватској, Пољској и Словенији. До сада је имао седам самосталних и више колективних изложби.
Извор: Слободна Херцеговина
„Брка из Невесиња“, Саша Радојичић одлучио је да српску заставу са натписом „Невесиње“ са којом је бодрио наше кошаркаше у Манили, и на коју су се потписали Богдановић, Милутинов и Никола Јовић, понуди на аукцијску продају како би помогао лијечење невесињских дјевојчица Слободе и Вјере Вукосав.
Најмаркантнији навијач српске кошаркашке репрезентације на Свјетском првенству у Манили, без сумње, је био Брка из Невесиња, како су новинари и шира јавност описали Сашу Радојичића, који скоро читаву деценију одлази на велика такмичења како би дао подршку спортистима своје земље и промовисао свој град – Невесиње.
Велику пажњу је изазвала и његова објава на друштвеним мрежама да на аукцијску продају даје заставу са којом је обишао пола свијета, а коју су потписали Богдан Богдановић, Никола Милутинов и Никола Јовић. Сав приход од аукције уплатиће за лијечење невесињских дјевојчица Слободе и Вјере Вукосав.
У разговору за Слободну Херцеговину Радојичић каже како је до ове акције дошло потпуно непланирано и спонтано.
– Од ЕП у Берлину 2015. године са групом својих пријатеља из Новог Сада идем на завршне турнире у којима учествује наша репрезентација. За одлазак у Берлин одлучио сам се дан уочи поласка, када ме је позвао колега из фирме – прича Радојичић и објашњава да је кошаркашка публика специфична.
– Ту долазе веома нормални људи да навијају за своје репрезентације и да се друже. Навијање на трибинама поприма облик карневала и нема бојазни да ће доћи до неких немилих сцена.
За разлику од Берлина гдје се за мање од 24 сата обрео на трибинама, пут на Филипине је захтјевао мало сложенију организацију.
– Већ сам имао искуства са одласком у Азију, јер сам са пријатељима и 2019. године био на СП У Кини. Чим смо сазнали да се репрезентација пласирала на завршни турнир СП у Манили кренуло се са планирањем пута. Да би посјетили Филипине неопходно је добити визу коју издаје конзулат на Новом Београду. Након тога слиједи резервација авионских карата и хотела.
Радојичић каже да се на пут за Филипине путници из Србије морају наоружати стрпљењем.
– Одлазак и није био тако компликован. Стигли смо на Филипине преко Абу Дабија, у коме смо чекали неких 4-5 сати за лет до Маниле. Међутим, повратак је био много компликованији. Путовали смо најприје у Гуангџоу, па у Дубаи, Абу Даби и тек онда за Београд. На свим тим аеродромима имали смо велика чекања, па је пут до Новог Сада у повратку трајао читавих 42 сата.
Радојичић је Филипине описао као класичну земљу трећег свијета.
– Центар Маниле и пословни дио изгледају толико урбано да би им на томе позавидјеле и неке европске престонице, али свега стотињак метара даље су фавеле у којима живи јако сиромашан народ. Првих дана сам имао осјећај несигурности и избјегавао сам да одем до продавнице која је била на свега педесетак метара од хотела.
Ипак, Радојичићева искуства говоре да су Филипинци веома поштен народ.
– Један од наших навијача је изгубио новчаник са документима. Онако како га је изгубио био је и враћен и чекао га је на рецепцији хотела. Био сам присутан на базену када је неко изгубио сат који је потом уручен портиру.
Радојичић је истакао да је велика мана што Манила, као град који има више од 11 милиона становника, нема метро, али је зато аутобуски јавни превоз скоро бесплатан.
– Ишли смо до града удаљеног 70 километара. Насосам за такси превоз у два аутомила платили смо око 14.000 динара. Вратили смо се истом релацијом аутобусом и осам карата је коштало свега 300 динара.
Филипини као платно средство користе пезос који има исту вриједност као КМ – вриједи 60 динара.
Према Радојичићевим ријечима цијене су значајно ниже, а кафићи отприлике упола јефтинији у односу на Србију.
– У разговору са домаћим становницима запазио сам да су веома наклоњени Американцима које доживљавају као своје ослободиоце. О Србији не знају скоро ништа, док им је Југославија ближа, вјероватно због чињенице што је 1978. године тадашња репрезентација управо у Манили освојила СП.
Радојичић је за свако такмичење куповао нову заставу Србије, тако је било и овога пута.
– Натпис „Невесиње“ на застави исписао сам оне ноћи кад је Новак Ђоковић освојио турнир у Синсинатију. Имао сам неки добар осјећај док је трајао тај меч да ће и наши кошаркаши стићи далеко. Они су заиста оставили феноменалан утисак, не само на терену, већ и ван њега. Имали су веома коректан однос према навијачима. Нико од њих се није понашао као нека недодирљива звијезда, већ су дјеловали као компактна група. Био сам у Кини на светском првенству и тада је била специфична ситуација, јер је Васи Мицићу преминула мајка, а он је остао са екипом, али ми се чини да је ситуација са Боришом некако ову екипу направила чвршћом. Видјело се да кипте од енергије и жао ми је што су у финалу домаћи навијачи углавном навијали за Њемачку. Објашњење за то је можда у чињеници да је за Њемачку играо већи број НБА играча, као и да су добили велики публицитет након што су из борбе за злато елиминисали америчку репрезентацију.
Објашњавајући како је дошло до идеје да преко навијачког реквизита направи хуманитарну акцију Радојичић каже да је за то био важан сусрет са словеначком кошаркашком легендом Петером Вилфаном.
– У Новом Саду смо одштампали мајицу која је била подсјећање на златну медаљу који је на СП 1978. у Манили освојила Југославија. На мајици смо најавили и 2023. године са надом да ће и Србија стићи до злата. Вилфан је управо у Манили дебитовао за репрезентацију и освојио злато и та мајица му се јако допала. Њему сам једну поклонио, а другу ми је потписао. Тада сам дошао на идеју да ми се на ту мајицу потпишу сви играчи. а да је потом ставим на аукцију. Да не би сметао играчима и реметио њихов мир замолио сам једног новинара да прикупи њихове потписе. Нажалост, иако је знао да је у питању хуманитарна акција, обећање није испунио.
Радојичић је из тог разлога одлучио да на аукцију постави заставу Србије са натписом „Невесиње“.
– На утакмици против Доминиканске Републике био сам у друштву нашег навијача из Аустралије који је, такође, имао заставу на коју су му се потписали сви наши играчи. Тада сам и ја добио на мојој застави потписе Богдановића, Милутинова и Николе Јовића. И ма колико ми је драга та застава одлучио сам да је ставим на аукцију. Док сам био у Манили нисам знао коме ће тачно акција бити намијењена, али сам имао замисао да то буде за неку невесињску дјецу. Када сам се вратио у Србију и распитивао коме би ова помоћ била најпотребнија сазнао сам за судбину Слободе и Вјере Вукосав и тако сам одлучио да акција буде посвећена њима.
Сви који желе могу да помогни и учесвују у аукцији могу да оставе јавну понуду на ФБ профилу Саше Радојичића.
– Многи учесници аукције су ми рекли да ће новац уплатити без обзира на то да ли ће на крају имати највећу понуду. Жеља ми је да се што више људи јави и учествује у овој акцији. Свако дијете заслужује срећу, а надам се да ће је добити Слобода и Вјера, као и њихови родитељи који се годинама боре за њихово здравље – поручује Радојичић и додаје да је СП у Манили промјенило свијест спортске јавности у Србији.
ЗАХВАЛНОСТ УДРУЖЕЊУ ХЕРЦЕГОВАЦА
Радојичић нам је открио да је херцеговачку ношњу узео на реверс и уз пуну подршку и разумијевање Удружења Херцеговаца из Новог Сада.
– Људи који површно прате фолклор често мијешају херцеговачку и црногорску ношњу. За мене је херцеговачка ношња светиња коју сам брижно чувао, а планирам да и убудуће пратим велика такмичења у њој. Захвалан сам и свом драгом пријатељу и земљаку Бојану Миленићу који ми је указао коме би ова помоћ била најпотребнија.