Nevesinje
Трећу ратну годину каректерише завршетак рата између Хрвата и Муслимана у БиХ који је окончан Вашингтонским споразумом потписаним 18. марта 1994. године, када је од територија под хрватском и муслиманском контролом створена Федерација Босне и Херцеговине.
Након тога у Сплиту је потписан споразум те Федерације и Републике Хрватске који је успоставио федерално/конфедерални однос између ових заједница. Догађаји који су се десили након тога указују да је све то учињено како би се припремио терен за завршетак рата и потписивање Дејтонског мировног споразума. Удруженим оружаним ефективима Хрвата и Муслимана, уз свеобухватну политичку и војну помоћ НАТО пакта и САД, отпочеле су опсежне операције против Српске војске Крајине и Војске Републике Српске. Муслиманске оружане формације кренуле су са операцијама за „ослобађање окупираних подручја“, како су називали територију под контролом Војске Републике Српске (ВРС).
Команда такозване Армије РБиХ је усвојила директиву за борбена дејства у 1994. години, у којој је за њихов Четврти корпус у Херцеговини предвиђено да „…ослободи шири рејон села Борци, Подвележје, Вележ… и настави дејства према Невесињу и Билећи…“
За реализацију задатака из директиве команда Четвртог корпуса испланирала је и реализовала двије нападне операције. Прва је изведена на борбене положаје Друге лаке бригаде и означена је називом Језеро 94. Циљ операције је био да диверзантским јединицама убаченим у борбени распоред бригаде непријатељ овлада виталним објектима по дубини и тако изазове панику у одбрани, а потом нападом снага с фронта на изабраним правцима разбије снаге бригаде и избије у Невесињско поље.
За извршење задатка непријатељ је изабрао два правца и то: Коњиц – Борци – село Лука као главни и Бјелимићи – Главатичево – Ћесим као помоћни правац напада. Носилац извршења задатка биле су муслиманске јединице из Коњица, Бјелимића, Јабланице и Бутуровић Поља. Подршку нападу пружала је и једна бојна ХВО која је имала распоред у рејону села Забрђе, Засливље и Турија југозападно од Коњица. Борци те бојне нису учествовали у пјешадијским дејствима, али су пустили муслиманске јединице да прелазе преко њихових положаја и пружали су им артиљеријску ватрену подршку у фази напада.
Насупрот њима, на одбрамбеним положајима у рејону села Бијела и на објекту Љубина налазили су се борци Трећег батаљона Друге лаке бригаде. На положајима на десној обали Неретве налазили су се борци Првог батаљона бригаде.
Мајор Боро Антељ, командант Друге лаке бригаде
Убацивање диверзантских група на главном правцу напада извршено је у рејону објекта Љубина (тт 1247) и Врабач. На помоћном правцу напада диверзантске групе убачене су у рејону села Главатичево. Непријатељ је опредијелио снаге за једновремени напад и на положаје десног крила Петог батаљона Невесињске бригаде у рејону села Зијемље.
Напад је почео у 06.00 часова 12. септембра 1994. године. Јединице Друге лаке бригаде су прихватиле борбу, али је однос снага био на страни непријатеља. Борце бригаде је изненадила јачина убачених непријатељских група и начин извршења њихових напада. Наиме, диверзантске групе су током ноћи пришле врло близу објектима дејства, а почетком напада једновремено су отворили снажну ватру из пушака, уз масовно коришћење бомби и ручних ракетних бацача. Ватрено дејство пратила је изузетно јака галама непријатељских војника уз обавезно често узвикивање „Аллаху екбер“, позиве на предају, различите псовке и увреде на рачун српских бораца. У саставу муслиманских јединица било је више муџахедина из исламских земаља који су одјевени у црне униформе са црним марамама повезаним око главе. Све наведено имало је негативног утицаја на борце бригаде, што је довело до пада појединих објеката у руке непријатеља. Првог дана операције непријатељ је на главном правцу напада заузео дио положаја на објекту Врабач и објекат Љубина.
Новонастала ситуација захтијевала је хитно реаговање, што је довело до мобилизације свих расположивих снага у Невесињу. Борци Друге лаке бригаде који по било ком основу нису били на положају хитно су упућени у своје јединице. Интервентна јединица бригаде успјела је да поврати изгубљене положаје и стабилизује одбрану на објекту Врабач, што је утицало на стабилизацију одбране на лијевом крилу бригаде. Невесињска бригада је формирала борбену групу јачине ојачане пјешадијске чете и упутила је у испомоћ на правцу село Лука – село Главатичево. Мобилисана је чета радне обавезе и упућена на борбене положаје у рејону Крња раван, чиме је ојачано десно крило бригаде.
На лијевом крилу бригаде ситуација се компликовала. Падом објекта Љубина непријатељ је стекао значајну тактичку предност што је у великој мјери угрожавало одбрану села Бијела. Напад јачих непријатељских снага са фронта, из правца Коњица, уз сазнање да су убачене диверзантске групе овладале објектима на њиховом боку и у позадини, утицали су на команду Трећег батаљона да донесе одлуку о извлачењу из села. Са борцима се евакуисало и преостало цивилно становништво, тако да је непријатељ потпуно овладао селом у току 13. септембра 1994. године.
Команда Херцеговачког корпуса реаговала је тако што је мобилисала Гатачку бригаду и упутила је у испомоћ Другој лакој бригади. То је утицало да се већ 14. септембра укупна ситуација у бригади стабилизује и да се зауставе почетни негативни процеси. Нови положаји за одбрану на лијевом крилу бригаде заузети су на линији: Букове главе (тт 1030) – Врабач – Борашница (тт 1886) и на тим положајима бригада је остала до завршетка рата.
У току битке погинулo је седам бораца бригаде, а више њих је рањено. Подаци о губицима непријатеља нису познати.
Значај битке
Значај битке за одбрану положаја Друге лаке бригаде у операцији Језеро 94 огледа се у томе што је бригада, уз помоћ осталих јединица Херцеговачког корпуса, успјела да осујети остварење радикалних циљева муслиманског Четвртог корпуса, који су подразумијевали брзи излазак на сјеверозападни обод Невесињског поља и заузимање Невесиња. Губитак објекта Љубина и села Бијела највећи је губитак бригаде од њеног формирања. Након те битке Гатачкој бригади је додијељена зона одговорности у рејону Црно поље на планини Прењ, чиме је дјелимично посједнут простор између Друге лаке и Невесињске бригаде, што је утицало на повећање сигурности у одбрани Невесиња. Но, тиме је Гатачка бригада престала да има улогу основне маневарске јединице Херцеговачког корпуса, што се, у крајњем, одразило на слабљење његових ударних и маневарских способности.
Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА
Аутор: Зоран Јањић
https://slobodnahercegovina.com/zoran-janjic-u-susret-mitrovdanu-2-operacija-jezero-94/
Зараза вирусом корона у протекла 24 часа у Републици Српској потврђена је код 500 људи, а Институту за јавно здравство Републике Српске пријављена су 23 смртна случаја.
У данашњем извјештају нема нових случајева из Невесиња. У Хигијенско-епидемиолошкој служби Дома здравља јуче је узето 46 узорака за лабораторијску анализу тако да се наредних дана може очекивати још новозаражених.
На Ковид одјељењу Болнице Невесиње сви капацитети су попуњени. Већина хоспитализованих пацијената има лошију клиничку слику и подвргнути су кисеоничкој терапији.
Иначе посљедњих дана у Невесињу је повећан број пацијената са респираторним проблемима и повишеном температуром што говори о интензивној трансмисији вируса у заједници.
Општински Штаба за ванредне ситуације након данашње сједнице упутио је апел грађанима да у околностима погоршаних епидемиолошких прилика покажу још већу одговорност, поштују здравствене мјере и тако заштите своје породице и помогну здравственим радницима. Сугерише се да се приватна окупљања и славља сведу на минимум, а да се крсне славе обиљеже у кругу породице у складу са препорукама Епархије захумско-херцеговачке и приморске.
Општински штаб сматра да је тренутна ситуација у образовним установама још увијек добра и да нема трансмисије вируса унутар школа тако да наставу не треба прекидати. Наводи се да су дјеца управо у школским објектима најбезбједнија са епидемиолошког становишта.
И поред велике пожртвованости љекара и медицинског особља потенцијално постоји опасност да се пацијентима не буде могла пружити адекватна здравствена заштита и њега . Зато је веома важно да се сви грађани понашају савјесно и дисциплиновано и да поштују епидемиолошке мјере, поручено је са данашњег састанка.
Општински штаб је заузео став да се максимално појачају инспекцијске и полицијске контроле у складу са усвојеним закључцима и одлукама надлежних органа.
Након што су, током маја и јуна 1992. године, етнички очистили од Срба простор од Брадине понад Коњица све до Пребиловаца, нови господари долине Неретве дуго нису били организационо и логистички спремни да контролишу пространу територију испражњених српских села и крајева. На том простору налазио се читави галиматијас војних и паравојних јединица, а за команду над њима и за планирање и извођење војних операција водио се тихи рат између муслиманског и хрватског војног и политичког руководства.
Почетком новембра извршена је реорганизација непријатељских јединица којом су од бојни (батаљона) и сатнија (чета) формиране бригаде. Тако су од Рошце планине на обронцима Прења на сјеверу до ријеке Брегаве на југу борбене положаје наспрам Невесињске бригаде запосјеле четири непријатељске бригаде. Иако су главне полуге командовања још увијек биле у рукама Хрватског вијећа обране (ХВО), све што се дешавало у долини Неретве било је под будним оком политичког и војног руководства Хрватске, а њена команда Јужног војишта је учествовала у планирању и реализацији свих војних операција на том подручју.
Та команда је, 9. октобра 1992. године, издала наредбу за припрему нападне операције на мостарско-невесињском правцу. Циљ операције је био да се у првој етапи јаком артиљеријском ватром Невесињској бригади нанесу што већи губици у људству и борбеној техници, поремети систем командовања и веза, те унесе дезорганизација у борбени поредак бригаде. Потом би слиједили фронтални пјешадијски напади на изабраним правцима да се разбије прва линија одбране бригаде, а затим, увођењем свјежих пјешадијских и оклопно-механизованих јединица, настави напад и заузме линија: Мала Вележ – Гребак – Фатњача – Снијежница – Хргуд. У другој етапи, у случају повољног развоја борбене ситуације, непријатељ би наставио гоњење јединица бригаде до границе са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ). Операција је добила тајни назив Бура.
Стање Невесињске бригаде уочи битке
Након стабилизације и учвршћивања положаја Невесињске бригаде у Подвележју, у јулу 1992. године, дошло је и до својеврсне стабилизације саме бригаде. Избјеглички талас из долине Неретве се донекле примирио, људи су нашли какав – такав смјештај за своје породице и могли су са мање проблема да се посвете одбрани преостале територије и да буду спремни за евентуални повратак на своја тек напуштена огњишта.
Треба нагласити да је прије почетка операције Команда бригаде располагала информацијама о припремама непријатеља за напад. Различитим методама прикупљања обавјештајних података дошло се до сазнања о циљевима, покрету и груписању његових снага.
Пуковник Новица Гушић, командант Невесињске бригаде
Кретање становништва утицало је и на промјене бројног стања бригаде, које се до јесени прилично стабилизовало и износило око 3.500 људи. Ако се има у виду да је дио бројног стања отпадао на јединице које нису биле у непосредном додиру с непријатељем, да је око половине људства било на одмарању код куће, процјена је да је у јединицама на првој борбеној линији у тренутку напада било око 1.500 бораца.
Почетак и ток битке
За почетак операције непријатељ је изабрао недјељу, Митровдан, 8. новембар 1992. године, празник који један дио српских породица слави као своју крсну славу. Артиљеријска припрема напада отпочела је у 5.55 часова дејством по свим важнијим циљевима у зони одбране бригаде, као и по цивилним објектима у граду Невесињу. Цијени се да је за вријеме операције на положаје бригаде пало између 15 и 20 хиљада артиљеријских пројектила. Таква силина удара, посматрана бројем испаљених пројектила и трајањем саме артиљеријске ватре, није забиљежена у Херцеговини прије, а ни послије те операције.
Око 10.00 часова интензитет непријатељских удара је смањен, поготово по циљевима на предњем крају одбране, а отпочели су пјешадијски напади.
Најинтензивнији напад је био у рејону одбране 4. моторизованог батаљона у рејону села Горњи Врањевићи. Јаки пјешадијски напади отпочели су и на другим правцима и то у рејону одбране Првог батаљона на Доњем Брштанику, гдје је непријатељ потиснуо дио одбране на Коташници и са коте 690; у рејону одбране Другог батаљона у Подвележју, гдје је непријатељ успио заузети објекат Шиповац и у рејону одбране Трећег батаљона у рејону Равница и Гњилог брда.
Око поднева су почели пристизати борци који су били на одсуству, али и појачања од сусједних јединица. Најприје је дошла помоћ из Друге лаке бригаде и јединица МУП из Невесиња. То је за све био изузетно позитиван знак, који је давао гаранције да ће бригада успјети у одбрани својих положаја. Пристигли борци, поред појачања, пренијели су борцима на фронту атмосферу из Невесиња која се једноставно могла сажети у неколике ријечи: све се дигло на ноге, и старо и младо хоће да пружи свој допринос одбрани бригаде и Невесиња.
У смирај првог дана битке смирила су се и обострана дејства. Тај предах је искоришћен да се сведу резултати борбе, да се изврши попуна муницијом и другим потребним средствима и спремно дочека наставак операције.
Напади нису престајали наредних пет дана. Њихов интензитет није био једнак ономе који је испољен првог дана, али је сво вријеме трајања операције одржавана борбена тензија која није дозвољавала ни тренутак опуштености. Непријатељ је на разне начине покушавао да промијени ситуацију у своју корист: покретао је тенковске јединице ка предњем крају одбране бригаде, нападао са фронта на различитим правцима, убацивао диверзантске групе у борбени распоред, ометао радио везе, испољавао различита психолошко-пропагандна дејства преко својих средстава информисања, али се све то показало безуспјешним.
Поред Друге лаке бригаде и Станице јавне безбједности из Невесиња, помоћ бригади је стигла и из других јединица Херцеговачког корпуса. Незамјењиву улогу у неутралисању непријатељских артиљеријских јединица имао је 13. мап. Треба истаћи помоћ у људству коју је на Врањевиће упутила Станица јавне безбједности из Гацка.
Што се тиче приштапских јединица Херцеговачког корпуса, помоћ бригади је пристигла од стране Извиђачко-диверзантског одреда, Батаљона војне полиције и Батаљона везе.
Изузетно корисно садејство остварено је са Билећком бригадом и њеним артиљеријским јединицама које су ватрене положаје имале на планини Хргуд.
Непријатељ је претрпио потпуни пораз!
Бригада је успјешно одбранила своје положаје, а враћени су они који су изгубљени првог дана. Сви, осим коте 690, која је враћена под контролу бригаде почетком фебруара 1993. године.
У току битке погинула су 42 српска борца. Теже и лакше је рањено око 100 бораца.
Подаци о губицима непријатеља нису прецизни. Незванични подаци од појединих припадника непријатељских снага који су објављени у књигама, фељтонима штампаних медија, на интернет страницама… говоре да су њихови губици били велики. Погинула су два официра ХВО високог ранга, пуковници Божан Шимовић и Перо Далматин.
Значај битке
Важност битке се огледа у томе што је стављена на пробу снага комплетне Невесињске бригаде, први пут након њеног формирања. По броју и јачини ангажованих снага непријатеља, посебно када се гледа количина испаљених артиљеријских пројектила, ова битка спада у ред најопсежнијих које су вођене на простору Херцеговине током читавог рата.
У току ове битке у пуној мјери дошло је до изражаја јединство народа и његове војске на овом дијелу ратишта, које може послужити као позитиван примјер у анализама у којима се цијени спремност једног народа да брани своју слободу.
Колико је показала снагу и јединство српског народа у Невесињу, ова битка је на површину избацила суштинску неискреност хрватско-муслиманске коалиције. Наиме, њихов међусобни рат, који је отпочео непосредно након митровданског пораза, ставио је до знања да Хрвате и Муслимане једино може удружити оружана борба против Срба.
Било је великих битака које су вођене и прије и послије Митровданске, али је она по стварним размјерама и у свијести народа и бораца Невесиња и Херцеговине постала и остала мјера и „мајка“ свих битака. Захваљујући блиставој побједи над вишеструко јачим непријатељем, Невесињска бригада је о Видовдану 1993. године одликована орденом Немањића, међу првим јединицама које су то признање добиле у Војсци Републике Српске.
Зоран Јањић / Слободна Херцеговина