Професор историје и публициста Никола Лакета с времена на вријеме, лијепим причама подсјети на некадашњи живот у Невесињу. У редакцију Радио Невесиња из Аустралије гдје проводи пензионерске дане, стигао је занимљив запис о невесињским занатлијама и трговцима. Прикупио је податке из периода између два свјетска рата, а шездесете и седамдесете године описао је на основу личних сјећања. Још једном је потврдио да је срцем и душом стално у Невесињу и Херцеговини.

                                        ЗАНАТЛИЈЕ И ТРГОВЦИ У НЕВЕСИЊУ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

       Занатлије и трговци имали су важну улогу у привреди града Невесиња. Узмеђу два свјетска рата познати трговци мјешовитом и колонијалном робом били су: Милан Колак, Данило Лажетић, Илија Салатић, Драго Вуковић,Ђоко Аћимовић, Марко Поповић, Милан Ракић. Познати месар био је Љубо Вуковић. Пекари су били Зовко и Требовић. Познате невесињке кафане држали су: Васо Сладоје, Петар Савић, Јово Гудељ, Јово Кљакић и Ђорђо Прека. Познати и чувени хотелијер био је Милсо Глоговац који је држао хотел Невесиње, који је подигнут крајем 19. вијекa. Хотел је био познат по официрским баловима јер су се у Невесињу као ваздушној бањи лијечили аустроугарски официри. Познате ашчије у граду су били Вилић и Тодор Бјелица – Јапан. Сајџија је био Гојко Унковић, а фотограф Зијо Колаковић. Јозо Гермек је први отворио столарску радионицу. Све је то било прије избијања Другог свјетског рата.
Тада је Невесиски срез имао висок наталитет и у њему је живјело 24.000 Срба, 7.000 Муслимана и око 1.300 Хрвата.

                                    ЗАНАТСКЕ РАДЊЕ У НЕВЕСИЊУ ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

         Послије завршетка Другог свјетског рата 1945. године, настале су корјените промјене у слабо развијеној привреди Невесиња. Извршена је колективизација свих привредних субјеката у граду Невесињу. Само је остао мали број слободних приватних занатлија као што су ковачи, кројачи, обућари, фризери, фотографи, вуновлачари и бојаџије вунених тканина.       

     У граду Невесињу радиле су двије ковачке радње које су држали Хусо Пилавџић и Бећир Бркић. За живот невесињских сељака били су важни добри ковачи. Код њих се ковала и оштрила гвожђарија: лемеши, цртала, сјекире, косијери, крампе, мотике и ситније алатке. Прије самог ковања ваљало је набавити и спалити ћумур. Ћумур су традиционално правили и палили становници села Биограда па су их због тога називали у шали називали ”ћумураши”.

Вуновлачарску радњу држао је неки Србијанац, а касније је тај посао и вуновлачару преузео Радован Вујадиновић. Временом је тај занат нестао у Невесињу. Бојаџијске радње за бојење вуне и вунених тканина држали су Игњат Капор и Јуса Бајгорић. Најпознатији бојаџија био је Игњат Капор чија се радња налазила код нове поште у Невесињу. Био је велики господин, увијек уредно и чисто обучен и обријан. Робу је примао за једним већим радним столом који је био пресвучен линолеумом. Бојаџијска радња Јуса Бајгорића се налазила код градске пијаце. Ту се предавала и преузимала роба. Бојење је вршено код куће на излазу према Мостару.

     Кројачке радње држали су: Васо Зубац, Војко Чабрило и син Гојко и стари Казазић с Једреша и његов син Ено. Сви кројачи шили су мушка и женска одијела и друге одјевне предмете.
Када се распала занатска задруга Развитак која је окупљала обућаре, молере и столаре све додадашње занатли почеле свој самостални рад. Познати обућари били су Мишо Перишић, Свето Грујичић и Бајро Штукан. Најпознатији овућар у обућарској задрузи био је Ђорђо Беслема који је сваки дан с бициклом долазио на посао из Кифина Села и никада за читав радни вијек није изостао с посла. Био је висок растом, кошчаст са јаким и истуреним јагодицама.
Бицикло је држао увијек уредно и чисто са исправним кочницама, динамом и свјетлом напријед. Задовољство је било возити бицикло за лијепа времена, али Ђорђо није одустајао ни по киши и снијегу, јер је имао прописну опрему.

     Молерске послове обавља су браћа Ћупине, Хамић, Чојек и Пићан. Столари су били Хусо Ништовић, Ибро Фочић и Данило Пекез.
Сајџија је био Милован Цвијетић. Најпознатију невесињски фотограф био је Сено Дугалић. Најинтересантни је био пано са сликама његових муштерија. Нарочито су били интересантни матурантски панои економске школе и гимназије. Фризерко-бријачке радње држали су Мухамед и Дика Ћишић и нешто касније њихов син Есо и жена Јелена, Мехо Зачина, Ђоко Тодоровић, Ћамил Хазнадаревић и Јука Хрњичић.
Браварско-лимарске радње држали су Ђорђо Ковачевић и браћа Млађо и Весо Васиљевић.
Содаџија је био Геџо који је правио сода-воду, кабезу и разне врсте сокова. Пекаре, сластичарне и ћевабџинице држали су Албанци.

                                                       ТРГОВАЧКА ПРЕДУЗЕЋА У НЕВЕСИЊУ

         Трговачке послове у Невесињу обављала су два предузећа: Вележ и Развитак. Приватне трговачке радње почеле су се отварати тек послије 1985. године. Самостално је радила продавница обуће Борово чија се радња дуго времена налазила на дну чаршије све док нису прешли на нову локацију.
У Невесињу су биле двије трговачке радње у којима се продавала метална роба и народ их је звао гвожђаре. Једну је држао Радован Пудар, а другу Радован Вујадиновић. Прије градње Робне куће ту се налазила велика продавница ЗЕМА − земаљски магацин са разноврсном робом. Ту је била и књижара у којој су ђаци куповали књиге, свеске и остали школски прибор.
У ЗЕМИ и новој Робној кући радили су трговци: Љубо Тодоровић, Момо Жерајић, Софија Илић и Вида Пудар.
До ЗЕМЕ је била зеленара и трговац Хамза Казазић. Продавницу прехрамбене робе држали су трговци: Мевка Дервишкадић у Чизмића кући на дну чаршије, Јово Вучетић у Колаковој кући, а Ненад Ђерић је држао Здрављак поред Сахат куле. Седамдесетих година 20. вијека направљена је модерна Робна кућа са великим избором разноврсне робе. Одмах до ње, испод стамбене зграде, отворена је самопослуга и нова зеленара. На лијевој страни биле су продавнице Развитка, галантеријска радња коју је држао Радован Појужина и Здрављак који су држали трговци Шпиро Радан и Лазо Граховац. У кући Пера Васиљевића радњу је држао трговац Свето Гутић. Осим главне улице трговачу радњу у споредној улици држала је Сека Пејовић.
       Познати невесињски месар био је Осман Кљако, често у сукобу са женама, најчешћим муштеријама, око избора комада меса и цијена. У споредној улици Развиткову продавници намјештаја држао је Новак Дрвенџија и Слатки Драговић. Нешто касније, Развитак је отворио продавницу грађевинског материјала коју је држао Гојко Пикула. Сеоске продавнице биле су у Кифину Селу, Риљима, Оџаку, Луци, Зовом Долу и Лукавцу.

       Нагли развој индустрије и бржи развој привреде наметнуо је потребу за аутомобилима. Отварају се продавнице ауто-дијелова и прве ауто-механичарске радионице. Прву Развиткову продавницу ауто дијелова држао је Лазар Буха у главној улици. У једној згради војног логора отвара се прва ауто-механичарска радња и сервис коју је држао Хако Халил Мутиловић.

     Невесиње и Невесињци не могу се замислити без својих таксиста који су им пружали услуге. То су у почетку били: Реџо Требовић, Љубо Кљакић, Мићо Кешељ, Судо Бојичић, Никола Гудељ, Војо Мањак и Анђелко Лакета. Касније се њима прикључила читава плејада младих таксиста и ауто-превозника. Новчани и финасијски послови обављали су се преко Југобанке, Привредне банке, Пошта и Службе друштвеног књиговодства.

За крај, Лакета наводи да је запазио тројицу Невесињаца који су у том времену носили лептир машне. То су били пјесник и интелектуалац Драгутин Драго Радовић, обућар Свето Грујичић и лимар Ђорђо Ковачевић.

Никола Лакета