Када се 2018. из Женеве вратила на имање свог оца, Лоренс Лола Милинић, физиотерапеуткиња рођена у Паризу, затекла је само трошну шталу и кућу, зарасле у коров и шибље. Данас је ово мјесто недалеко од Невесиња прави мали рај на земљи, са базеном, сауном и салоном за масажу.

И то није све. У обновљеној штали станују њене козе, коке и коњ Индијанац, звани Инди, који, како Лола каже у шали “разумије само француски”. Уз обновљену и дограђену стару кућу, подигла је и једну нову, са собама за госте. Цвијеће, сунцокрети, травњаци, све је дотјерано под конац.

Тотална промјена

Кроз имање тече поточић, а окружује га шума. У тишини се, с времена на вријеме, чује само звонце, којим се оглашавају Лолине козице.

– Козе музем, имам свјеже домаће млијеко и сир; одрасла сам у Француској, много волим сиреве. Од кока имам домаћа јаја, а коњ Инди на имању нема никаквог посла. Он ми је само за задовољство и забаву – прича Лола, док уз чашу вина испраћа још један дан.

Сви су јој дани овдје, каже, чаробни, иако је у претходних 50 и кусур година живјела сасвим другачији живот. Каријера, брак, троје дјеце, ваљало је све то стизати, и то у темпу који намеће Запад.

Није, каже, вјеровала да ће дочекати да живи без сталног гледања у сат и роковник. А данас, у свом новом дому у селу Зови До у источној Херцеговини, живи управо тако.

– Хоћете ли да вам кажем колико је сати? Ево, сад је 15 до седам, сунце управо залази иза шуме. Вријеме је да намирим своје животиње – рече Лола.

Погодила је, у минут.

Лола рано иде на спавање. И устаје рано, прије шест сати. Прије прве јутарње кафе, коју пије у миру, натенане, нахрани своје благо.

– Ово имање назвала сам “Извор”, или на мом матерњем, француском језику, “Ле сурс”. Ово је мени извор живота, мој рај и мој дом – каже Лола.

Татин завичај

Али, како је уопште Лоренс Милинић, рођена Парижанка, коју комшије зову Лола, доспјела у Зови До, заселак Пирагићи, општина Невесиње?

Њен отац, чије презиме и данас носи, овдје је рођен, али је још прије Лолиног рођења одселио у Француску и оженио се Францускињом. Тако је Лола рођена у Граду свјетлости, али је у детињству и дјевојаштву често походила татин завичај.

– Одувијек сам вољела ово село. Сањала сам да овдје направим викендицу и да се ту скрасим кад одем у пензију. Али, живот је другачије намјестио – каже Лола.

А намјестио је овако: Лола је била успјешна физиотерапеуткиња, радила је у родном Паризу, а потом се преселила у Женеву у Швајцарској и ту развила мали бизнис. Дјеца су расла и стасавала, све је ишло како треба, а онда се – закомпликовало.

– У Швајцарској је било све теже радити и опстати. Порези су расли, конкуренција је бивала све жешћа, а контроле све учесталије. Дошла сам у ситуацију стани-пани – описује Лола своје пословне невоље на врло добром српском.

Развод

А онда су се на пословне накалемили и приватни проблеми. Криза у браку, па – развод. Није то био само емотивни, него и финансијски изазов.

– Продали смо кућу, подијелили новац и ја сам се нашла пред одлуком: шта сад с тим новцем и како живот наставити даље. За нови почетак у Швајцарској, па чак и у Француској, било је то премало новца – признаје Лола.

Размишљала је, думала, и на свој 50. рођендан донијела одлуку: селим се у Зови До. За посве.

– Ипак, није то била коначна одлука. Хтјела сам да чујем шта о томе мисле моја дјеца. Одрасла сам, сама одлучујем, али не бих била спокојна да ме ђеца нису подржала. Вјерујем да све мајке размишљају на сличан начин – каже Лола.

Али, њена дјеца су углас рекла: иди, маман, у свој Зови До, и нек’ ти је са срећом.

Пао јој је камен са срца, али камење друге врсте, па шибље, коров и неред дочекали су је кад је, прије четири године, дошла на запуштено имање за које је одлучила да ће бити њен нови дом.

– Шта да вам кажем; било је тешко, претешко. Једва сам нашла раднике који су ми помогли да све то раскрчим и колико-толико доведем у ред. Прву ноћ сам провела у мраку, без струје, иза врата која нису могла ни да се затворе како треба, а камоли да се закључају – присјећа се Лола.

Права домаћа атмосфера

Колико је труда, рада, преданости и креативности, и колико новца, од те прве вечери, уложила у свој “Извор”… Ех, дуга је то прича.

Тек, данас је све скоцкано и уређено, као у каталогу. А опет, све одише топлином правог сеоског газдинства.

Госте дочекује козји сир, загријана сауна, спреман базен, мирисним уљима опремљен салон за масажу. А на тријему, на столу, у знак добродошлице, хладна херцеговачка вода и сласне швајцарске чоколадице.

– Кад сам им прије четири године рекла куда селим и са каквим плановима, моји пријатељи из Швајцарске су говорили: вратићеш се ти за шест мјесеци. Али, нисам се вратила, а они сада долазе мени, на одмор и на масажу. И многи од њих кажу да се у животу нигдје нису тако слатко наспавали као код мене у “Извору” – поносно прича Лола.

Гости дођу и оду, а Лола остаје, да ужива у самоћи.

– Нису ми јасни људи које не умију да живе сами и који мене сажаљевају. Нисам ја усамљена, имам троје дјеце и једно малено унуче, а биће их, ако бог да, још. Нисам, дакле, усамљена, само уживам у привилегији да живим сама и да ме нико не узнемирава – вели Лола.

Њена дјеца живе у Лијежу и у Швајцарској, близу француске границе. Блиски су међу собом и често посјећују мајку. Живе активно и срећни су.

– Често планинаре; моја кћерка је ишла на планину и кад је била трудна. И сад ми каже: “маман, чим моја беба мало порасте, ја је доведем код тебе у Зови До да је чуваш, а ја одох у акцију”. Нека је доведе, чуваћу је, баке и служе за то – каже Лола.

Енергију, преданост и предузимљивост Лоренс Милинић препознали су и у Фондацији “Фридрих Еберт” у БиХ, па су је уврстили у пројекат “Звијезде Херцеговине”. Кроз овај пројекат Фондација промовише жене из Херцеговине које су искорачиле из стереотипа и показале да су промјене могуће, јер вјерују да ће њихове животне приче послужити као примјер и другим женама у БиХ.

Зимска идила

Лола живи скромно и у складу с природом. Добра је домаћица, па се на вријеме спремила за зиму. Што је најбитније, има довољно дрва, па ће уживати уз ватрицу.

– Зими је овдје права идила. Интернет конекција је добра, комшије имају трактор са грном, тако да је пут, кад падне снијег, увијек прочишћен. Нисмо изоловани – каже Лола.

Жали што више нема оних некадашњих љутих зима, са пуно снијега. Посљедњи пут је то доживјела своје прве зиме у Зовом Долу. Тада је на скијама шетала по снијегу, који је нападао пола метра.

Регистрација

Лоренс Милинић каже да је крајем 2019. први пут поднијела захтјев за регистрацију туристичког пољопривредног газдинства, али кад је избила корона пандемија, све је стало, па су истекли рокови.

– Поново сам скупила документацију и покренула поступак, али све иде некако споро. Као да ником у овој држави није стало да плаћам порез – каже Лола.

Момачко и дјевојачко вече, никад више!

На Лолино имање су већ долазили гости, али онако, више на пријатељској основи. “Извор” се прочуо и као добро мјесто за организовање дјевојачких и момачких вечери. Лола је покушала с тим, али је брзо одустала.

– Никад више. Нема тих пара за које бих опет пристала да млади овдје славе. Направе прави крш и лом, данима сам, након њихових журки, по травњацима скупљала стакло и пикавце. Не могу дозволити да неко кога лијепо угостим уништава моје имање – каже Лола.

Кухиња у комшилуку

Ако ми нешто затреба, увијек могу позвати комшије у помоћ; добри су то и срдачни људи, никад ми ништа нису одбили, каже Лола.

И она је спремна да помогне комшијама. Ето, кад њено туристичко сеоско газдинство коначно заживи како доликује, биће то и комшијама прилика да нешто зараде. Моћи ће туристима продавати своје поврће, воће, ракију, сир… А моћи ће им и спремати храну.

– И сад, кад имам госте, замолим комшинице да спреме храну. Ја, искрено, нит сам бог зна каква куварица, нити волим да кувам. Ја ћу госте да масирам, да им будем собарица и домаћица, а за храну ће се побринути комшилук. Нек свако ради оно што зна – каже Лола.

СРПСКА ИНФО