Постоје у Херцеговини мјеста чија историја не стаје у обичне књиге, већ се преноси кроз гене, памћење и ђачке дневнике. Једно од таквих мјеста је Кифино Село код Невесиња. Његова школа, која данас ради као поносно подручно одјељење Основне школе „Ристо Пророковић“, крије причу о народном пркосу и љубави према књизи, која је повезала највеће устанке са модерном херцеговачком културом.
Све је почело давне 1905. године. Тадашња аустроугарска окупациона власт понудила је да изгради школску зграду у Кифину Селу. Мјештани су, међутим, препознали намјеру туђина да кроз образовање контролише национални идентитет, па су понуду одлучно одбили. Одлучили су: школу ће градити сами! Својим средствима и добровољним прилозима који су стизали са свих страна, па чак и из Краљевине Србије, подигли су објекат под именом „Српска православна основна школа“.
Први који је стао пред тадашње ђаке био је поп Михајло Радовић, који је служио у локалној Цркви Свете Тројице на Дреновику. Поп Михајло је у себи носио најбољи херцеговачки ген – био је директан унук попа и војводе Петра Радовића, једног од главних вођа легендарне Невесињске пушке из 1875. године. Тако је лоза која је пушком бранила слободу, крстом и кредом започела борбу за писменост. Уз њега је тада радио и учитељ Петар Божић, а школа је непрекидно образовала дјецу све до 1941. године.
У вртлогу Другог свјетског рата, тачније 1943. године, италијански војници су запалили ову народну школу. Иако су зидови били оштећени, жеља за знањем није могла бити спржена. Како послије рата није било праве зграде, настава је обновљена у привременим, скромним просторијама Задружног дома на Вознику.
Крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог вијека, на Вознику се дешава задивљујући историјски круг. На чело школе долази Бошко Ђоговић, који је био директан унук попа Михајла Радовића (син његове кћерке). Бошко је постао права „школа у једном човјеку“ – истовремено је обављао дужности директора, учитеља и наставника математике. У тим тешким условима импровизације и немаштине, његов главни ослонац била је пожртвована учитељица Зора Џелетовић.
У ову привремену школу на Вознику слијевала се сва младост овог краја. Дјеца су масовно пјешачила километрима из околних села, а нарочито из Братача и Крекова. Тамо су, наиме, радиле четворогодишње школе, па су сви свршени ученици морали долазити у Кифино Село да наставе своје даље образовање. Један од главних стубова тог времена и чувар описмењавања у Крековима био је и чувени сеоски учитељ Светко Дабарчић.
Велики прелазни период завршен је 1964. године када је у Кифину Селу коначно свечано отворена нова, модерна намјенска школска зграда. Бошко Ђоговић природно постаје њен први директор, преносећи на генерације ђака своју љубав према математици.
У новој згради формиран је наставни колектив који данас има статус легенде. То су били учитељица Дара Јелачић, наставник српског језика Благота Копривица, наставник руског језика Сандић, те млади наставнички пар – Слободан Човило и Радојка Беслема.
Просвјетни рад и заједнички дани у школитолико су зближили Слободана и Радојку да су убрзо ступили у брак. Када се Бошко Ђоговић 1970. године повукао са мјеста директора, његов дугогодишњи колега Слободан Човило именован је за новог директора, чиме је школа добила породичну сигурност и континуитет.
Да су задружни дом на Вознику, четворогодишње школе у Крековима и Братачу, те нова зграда из 1964. дали изузетан плод, најбоље показују генерације ђака које су сједиле у тим скромним сеоским клупама. Из те заједничке матице, учећи од Бошка, Благоте, Даре и осталих, потекао је и Ђока (Ђорђе) Дабарчић, који ће касније постати уважени и омиљени професор српског језика, пјесник, књижевни критичар и писац. Он је живи доказ да строги, али праведни херцеговачки просвјетари нису само преносили лекције, већ су у дјеци будили љубав према језику и умјетности која их је касније прославила широм регије.
Данас, Основна школа у Кифину Селу и даље стоји као свјетионик. Кроз њено трајање — од војводе Петра Радовића, преко попа Михајла, директора Бошка Ђоговића и Слободана Човила, па све до њихових великих ђака попут професора Ђоке Дабарчића — исписана је најљепша лекција о томе како један народ чува своју културу, коријене и своју херцеговачку земљу.
Милимир Ђоговић