Данас, у недјељу пред Невесињску олимпијаду, у храму Светих Кирила и Методија у селу Оџак, окупили су се мјештани, завичајци и вјерници. Литургија је била прилика за молитву, сусрет и повратак коријенима, али и подсјетник на значај очувања вјере, традиције и обичаја.

За многе који данас живе далеко од Невесиња, повратак у завичај уочи Олимпијаде постао је породична традиција.

Ксенија Дука, која са породицом живи у Њемачкој, каже да се сваког љета труде да дођу у свој крај.

„Сваке године се трудимо да дођемо пред Олимпијаду. Сада имамо и дијете и желимо да га учимо нашој традицији и обичајима. Долазак у цркву нас испуњава и доноси нам спокој и мир“, каже Ксенија.

Међу завичајцима који се враћају Оџаку је и Раденко Чоловић, чији су преци са ових простора. Посебно истиче значај људи, који су заслужни за изградњу храма.

„Моје је поријекло овдје, ту су ми преци. Посебно бих похвалио све људе који су били активни да се црква сагради и обнови хришћанско присуство на овим просторима. То је велики подвиг“, истакао је Чоловић, који данас живи и ради у Београду.

За њега црква Светих Кирила и Методија представља драгоцјен дио села.

„Кад изађем из куће, прво видим цркву. Сјећам се времена кад је није било. Данас је све другачије, посебно кад се чују звона“, додао је он.

Посебну животну причу носи Будо Настић, који је током живота живио и радио у Београду, Канади и Америци, али је љубав према родном Оџаку понио са собом.

„Цијели свијет сам прошао, али своје село највише волим. Поносан сам на Оџак и увијек му се враћам“, истиче Настић.

Он је посебно је поносан на унуку Петру, која пјева у црквеном хору у Канади.

Сматра да се на тај начин завичајна нит преноси са једне генерације на другу – од Оџака до Канаде, од родитеља на дјецу и од дједова на унуке.

„Док год се у Оџаку чују црквена звона и док год му се враћају они који су отишли, живјеће и завичај“, закључио је Настић.