Невесиње има богату спортску традицију. На простору између Црвња и Вележи поникли су бројни спортски асови који су широм Европе проносили славу Невесиња.
За вријеме турске владавине спорт у Херцеговини није био развијен, осим неколико витешких и народних игара као што су скок удаљ, вучење коца, бацање камена с рамена и трчања на краћим дионицама. Одржавале су се и коњске трке под покровитељством беговске породице Љубовића.
Са доласком Аустругарске на ове просторе невесињске равне баре постају право олимпијско борилиште, са коњским тркама као централним догађајем. У војним касарнама и ван њих одржавана су такмичења у мачевању, куглању, тенису, стрељаштву, рвању и атлетским дисциплинама. Спортови са лоптом били су ријеткост.
На развој спорта у Невесињу велики значај имало је оснивање соколских организација. Основни циљ сокола био је тјелесно здрав, морално јак и национално свјестан народ.
Правила и рад Соколског друштва Невесиње званично су одобрени од стране Земаљске владе 28. јуна 1910. године. На Илиндан исте године у Невесињу је одржан Први српски соколски слет Горње Херцеговине. Прва соколска чета под називом „Побратимство“ основана је у Батковићима 1911. године, а Соколско друштво Невесиње на челу са старјешином Вељком Симовићем званично је почело са радом 8. јануара 1912. године.
Чланови невесињског соколског друштва кроз добровољачки покрет дали су велики допринос ослобођењу Херцеговине у Првом свјетском рату, након чега су наставили радити и остваривати заједничке циљеве у саставу југословенског и свесловенског соколства. У периоду између два свјетска рата Соколско друштво Невесиње радило је у саставу Соколске жупе Мостар. Начелник ове регионалне организације био је Чедо Милић, велики мисионар витештва, поштован и цијењен у Невесињу. Сваке године на Видовдан, на Стрелишту поред Невесиња, одржавао се соколски слет. На такмичења су долазили одрасли и школска омладина. Сакупљало се и по неколико хиљада посматрача.
И на Ждријелу поред Сопиља на Илиндан се одржавао традиционални скуп. Била је то још једна прилика за кршне делије да се надмећу у соколским и витешким дисциплинама.
Соколско друштво Невесиње 1936. године имало је 21 соколску чету која је његовала светосавска витешка начела и промовисала соколски дух. Први спортиста који је пронио славу Невесиња ван граница Југославије био је кршни атлета Алекса Ковачевић. Његов узлет од грабовичке соколске чете до олимпијских висина одвијао се великом брзином. Више од 15 година држао је рекорд Југославије у бацању кугле.
Као балкански првак, учесник Олимпијских игара у Берлину 1936. године и освајач бројних медаља у бацачким дисциплинама, био је један од најпопуларнијих спортиста Краљевине Југославије. Атлетски митинг који се одржава у оквиру Невесињске олимпијаде носи његово име.
У периоду између два свјетска рата осим соколских дисциплина, у Невесињу су популарни били коњички спорт, стрељаштво, скијање, мачевање, фудбал и одбојка.
Озбиљна организација коњских трка у Невесињу са високим новчаним наградама почиње 1934. године. Невесињски љубитељи коњичког спорта су формирали Коло јахача „Његош-Зета“ што је било прво удружење ове врсте у Зетској бановини.
Историја фудбалског спорта у Невесињу почела је 1932. године оснивањем Спортског клуба „Усташ“. Први предсједник клуба чије је име асоцијација на невесињске устанике из 1875. године био је трговац Данило Лажетић. Шест година касније у Невесињу се формирају још два клуба – Невесињац и Обилић који су регистровани у оквиру Цетињског лоптачког подсавеза.
Невесиње је прије Другог свјетског рата имало и Скијашки клуб и то први у Херцеговини. Снијежни обронци Вележи извукли су из града прве организоване скијашке дружине 1933. године. Предсједник клуба био је катастарски инспектор Јаромир Марашек. У Невесињу је одржано и прво такмичење у скијашком трчању на просторима Херцеговине, на стазама дужине 12 и 18 километара
Стрељачки клуб је основан априла 1934. године и имао је преко 100 чланова. Предсједник је био мајор Саво Оровић, командант 32. Пјешадијског пука стационираног у Војном логору у Невесињу.
Спортски живот у Невесињу под окриљем Фискултурног друштва „Слога“ обновљен је одмах послије Другог свјетског рата и убрзо је овај крај постао расадник правих спортских талената. Њихова спортска каријера често се развијала далеко од родног краја, али је са великом пажњом праћена у завичају.