Region
У манастиру Житомислић данас је прослављена манастирска слава Благовијести и отворен музеј у којем је изложена вриједна манастирска ризница враћена у ову светињу након 27 година, а чини је збирка икона и умјетнина која је међу три највеће у БиХ.
Музеј је отворио директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, будући да је изградњу овог објекта у највећој мјери финансирала Влада Републике Српске, а помоћ је пружило и федерално Министарство културе.
Давидовић је нагласио да је овај музеј оличје српског народа у Херцеговини, његове прошлости и будућности и да је његово отварање дио програма обиљежавања 800 година самосталности Српске православне цркве.
- Манастир је изгубио фреске, камену пластику, огромне умјетничке вриједности. Без обзира што је постављено оно што је прошлост, музеј у својој поставци гледа у будућност. Нисмо потенцирали количину зла која се обрушила на овај манастир у неколико стотина година - навео је Давидовић и додао да су у музеју тек два капитела са сломљеним стубовима који симболизују разарање манастира.
Навео је да је 1993. године манастир Житомислић посјетио с тадашњим владиком захумско-херцеговачким Атанасијем.
- Чинило ми се тада да нема шансе за човјека. Деструкција која је у БиХ од 1992. постојала водила је ка потпуном уништењу свега. Добро је ипак побиједило и видимо да излаза и за човјека увијек има - нагласио је Давидовић.
Рекао је да је Влада Српске усвојила програм обиљежавања 800 година самосталности СПЦ, чији је акценат на чувању баштине СПЦ и српског народа. У оквиру овог програма биће обиљежено 500 година горажданске штампарије, те отворено пет музеја СПЦ-а, од којих је први у Житомислићу.
- Респектабилни људи су процијенили да СПЦ данас баштини мање од 10 одсто од онога што је кроз вијекове стварала, а ово што данас имамо у музеју је мање од 10 одсто онога што је манастир Житомислић имао - навео је Давидовић.
Игуман манастира Житомислић Данило истакао је да је славу манастира -Благовијести увеличало отварање музеја.
- Колики је значај манастира Житомислић сви добро знате и осјећате. Манастир је, нажалост, имао своју тужну историју, али је увијек милошћу Божијом обновљен и сада је још љепши и отворен за свакога" - рекао је игуман Данило.
Он је додао да је манастир обновљен и у духовном смислу, а да му је сада враћено и његово покретно културно насљеђе.
- Ово је богата ризница манастира која, коначно, након 27 година, долази кући и први пут у историји улази у музеј, има своју поставку и биће доступна свима - рекао је игуман Данило.
Отварање овог музеја је од великог значаја за цијели Мостар и БиХ, јер је ријеч о значајној збирци икона, умјетнина и рукописних и рано писаних књига.
- Све то говори да наш манастир и наш народ овдје живи вијековима и оставља за собом богат траг - рекао је игуман Данило и додао да је поставку музеја урадила професор Љиљана Шево.
Вриједну манастирску ризницу 1992. године спасиле су монахиње овог манастира и пренијеле је у Србију, а иконе су потом рестауриране и враћене у Епархију. У музејској поставци налази се педесетак икона из периода од 16. до 18. вијека, дјела српских, итало-критских и руских аутора.
Међу српским иконама најзначајније су "Житомислићке двери" које се приписују иконописцу, мајстору Радулу и оне на иконостасу, које су дјело Георгија Митрофановића. Једна од важних је и икона Богородице из итало-критске групе, коју је сликао Андреј Рицос, а која је једна од четири такве у свијету.
Манастир Житомислић, осим икона, посједује и шест вриједних књига, од којих су пет рукописи, а најстарија - "Минеј за септембар", датира из 14. вијека и писана је на кожи.
У музеју ће бити постављена и збирка сребрних предмета за црквену употребу, углавном из 17. вијека.
Литургију у манастиру Житомислић служио је епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије са свештенством Епархије. Слави манастира и отварању музеја присуствовали су представници вјерских заједница из Мостара, представници власти из херцеговачких општина, конзул Србије у Мостару и бројни вјерници и гости.
Манастир Житомислић саграђен је 1566. године, исте године када и Стари мост у Мостару. Задужбина је породице Милорадовића, која је 1566. године од невесињског кадије добила дозволу за обнављање манастира, што указује да је на том мјесту и раније постојао храм.
Од тада до данас манастир Житомислић је најзначајнији духовни и културни центар православних вјерника у Херцеговини. Манастир је обновљен 2005. године, када га је освештао блаженопочивши патријарх српски Павле. Проглашен је за национални споменик БиХ.
СРНА
На Благовијести, 7. априла, у манастиру Житомислић, код Мостара, биће отворен музеј у којем ће бити изложена вриједна манастирска ризница, враћена након 27 година у ову светињу, а чини је збирка икона и умјетнина која је међу три највеће у БиХ.
У музејској поставци коју ради професор доктор Љиљана Шево, налази се педесетак икона из периода од 16. до 18. вијека – дјела српских, итало-критских и руских аутора.
„Међу српским иконама најзначајније су `Житомислићке двери`, које се приписују иконописцу, мајстору Радулу и оне на иконостасу, дјело Георгија Митрофановића. Једна од важних је и икона Богородице из итало-критске групе, коју је сликао Андреј Рицос и једна је од четири такве у свијету. Иконе су рестауриране и враћене у Епархију“, каже за Срну игуман манастира Житомислић Данило Павловић.
Осим икона, манастир посједује и шест јако вриједних књига, од којих су пет рукописи, а најстарија датира из 14. вијека.
У музеју ће бити постављена и збирка сребрених предмета за црквену употребу, углавном из 17. вијека.
„Ова збирка икона и умјетнима једна је од три највеће у БиХ. Једна је у Сарајеву у Старој цркви, друга је у Тузли. Дуго смо чекали на изградњу музеја да би се ове умјетнине могле чувати у адекватним условима, али и бити изложене“, наводи игуман манастира Житомислић.
Игуман Павловић каже да ће на Благовијести, које су и манастирска слава, у 9.00 часова литургију служити Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије.
У подне ће бити отворен музеј, у којем ће бити изложена вриједна манастирска ризница, коју су 1992. године спасиле монахиње овог манастира.
Музеј ће отворити директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, будући да је та институција Републике Српске у највећој мјери финансирала изградњу овог објекта, а помогло је и федерално Министарство културе.
„Манастир Житомислић посједује велику музејску збирку. То су умјетнине које су монахиње које су живјеле у овом манастиру до посљедњег рата успјеле да спасу од ратних дејстава и пренесу у Србију“, каже игуман Данило.
Он додаје да Манастир из године у годину посјећује све већи број православних ходочасника, али и страних туриста.
„Овај музеј биће јако значајан за Манастир и све који га посјете и биће отворен током цијелог дана и свима доступан“, каже игуман.
Игуман подсјећа да је знатан дио манастирске ризнице, нарочито библиотеке и архива изгорио у Другом свјетском рату, када је побијено и цијело братство.
„Остало је оно што је било у цркви, јер она није паљена и пљачкана у Другом свјетском рату. У посљедњем рату те ствари су спашене, а Манастир је опљачкан, запаљен, па порушен“, каже игуман Данило.
Манастир Житомислић саграђен је 1566. године, исте године када и Стари мост у Мостару.
Задужбина је породице Милорадовића, која је 1566. године од невесињског кадије добила дозволу за обнављање манастира, што указује да је на том мјесту и раније постојао храм.
Од тада до данас манастир Житомислић је најзначајнији духовни и културни центар православних вјерника у Херцеговини. У њему је 1848. године отворена прва богословска школа у БиХ, а касније школа за описмењавање српске дјеце.
Манастир је обновљен 2005. године, када га је освештао блаженопочивши патријарх српски Павле. Проглашен је за национални споменик БиХ.
Манастир је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице и налази се у мјесту Житомислићи, двадесетак километара јужно од Мостара, на лијевој обали Неретве.
Сада је ово мушки манастир и у њему, осим игумана, живе још четири монаха.
Срна
Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске објавило је данас јавни позив за подношење захтјева ради упућивања 568 ратних војних инвалида и чланова породица погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата у бањско-климатске здравствене установе, рекао је Срни ресорни министар Душко Милуновић.
Рок за достављање захтјева је 15 дана од дана објављивања јавног позива.
Милуновић је појаснио да се на јавни позив могу пријавити ратни војни инвалиди од прве до десете категорије и чланови породица погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског којима је бањска рехабилитација неопходна за наставак лијечења и опоравак у складу са Пројектом бањске рехабилитације.
Он је рекао да је предмет пријаве потреба за медицинском, односно физикалном рехабилитацијом једног броја ратних војних инвалида и чланова породица погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата.
Лијечење, односно рехабилитација у бањско-климатским установама обухвата смјештај корисника, љекарски преглед приликом пријема, израду плана и програма рехабилитације за сваког корисника посебно, одређивање физикалне и балнеотерапијске процедуре, стални медицински надзор, љекарски преглед на отпусту са отпусницом, исхрану од три оброка, остале видове рекреације и туристичко-рекреативне садржаје.
Пријаву путем захтјева у писаној форми могуће је поднијети органу управе надлежном за борачко-инвалидску заштиту у локалним заједницама.
Уз захтјев је потребно приложити рјешење надлежног органа о статусу ратног војног инвалида или члана породице погинулог борца, рјешење надлежног органа о категоризацији борца и налаз и препоруку надлежне здравствене установе о неопходности бањске рехабилитације не старији од шест мјесеци од подношења захтјева за кориштење бањске рехабилитације.
Право на бањску рехабилитацију у 2019. години немају лица која су то право користила у склопу Пројекта бањске рехабилитације у претекле три године, као и ратни војни инвалиди ампутирци и параплегичари који су у истом периоду бањску рехабилитацију користили путем Фонда здравственог осигурања Српске.
Пројекат бањске-рехабилитације трајаће од 1. априла до 30. септембра и одвијаће се у смјенама, а корисници ће у бањама боравити 10 дана.
Влада Српске је у фебруару дала сагласност за реализацију овог пројекта у 2019. години којим ће бити обухваћено 600 корисника, а у ту сврху је одобрено 300.000 КМ.
Пројектом бањске-рехабилитације је од 2006. до 2018. године обухваћено 7.658 корисника, а за те намјене је издвојено 3,8 милиона КМ.
РТРС
Благоје Алексић из села Богдашићи напунио је стотину година и најстарији је Билећанин. Пензионисан је прије 43 године, па је међу ријетким Херцеговцима који толико уживају у пензионерским данима.
Његов рецепт за дуг живот је једноставан.
– Немој радити другоме оно што не би желио да он теби учини – поручује Благоје.
Од прије неколико година је везан за постељу, новијих догађаја се слабије сјећа, али сјећање на прошлост је изузетно јако и памти скоро сваки детаљ.
Други свјетски рат га је затекао у Словенији, гдје је служио војску Краљевине Југославије.
– Пјешке сам ишао до Брода, а затим свратио један дан у Сарајеву код стрица Тодора, па у Мостар, гдје су ме ухапсили Италијани и спровели у логор на Сардинији. Узимали су паре од свакога и сјечива, како не би имали паре за храну, а оштрива да не убодемо некога. Мјесец дана смо провели у Ријеци. Ту су нас нудили да се покрстимо, да ће нас ослободити, али нисмо хтјели – прича овај старац.
Благоје каже да су у руднику на Сардинији рудари гинули свакодневно.
– Штајковали смо, а онда смо кажњени да добијамо само 150 грама хљеба дневно. То нам је била сва храна у руднику. Спасао ме један земљак који је био тада у кухињи, па би ми дотурио коју кифлу. Спао сам на само 45 килограма – истиче најстарији Билећанин.
Сјећа се и Италијана који му је понудио помоћ када су принудно градили хидроцентралу у Италији, средином Другог свјетског рата.
– Прво ми је понудио да замијеним радну униформу за његово цивилно одјело. Дао сам му, замјенили смо се. Сутрадан ми је понудио да ме сакрије док се рат заврши, да нико за мене не зна и да ме храни. Размишљао сам шта да радим. Имао је жену и дијете, како да храни и мене!? Одбио сам и наставио судбину логораша – прича деда Благоје јасно изгоравајући име Италијана који му је понудио помоћ.
Након тога Благоје је упућен у логор у Њемачку, гдје је радио на имању једног Нијемца и тако дочекао крај рата.
– Кад сам требао да идем кући, ушао сам у кухињу гдје му је жена радила, да се поздравим. Почела је да плаче. Имала је дјевојчицу од десет година и рекла ми: “Да ми је кћерка мало старија па да останеш”. Не остајем више нигдје, помислио сам – прича овај старац, истичући да увијек има људи и нељуди.
Кад се вратио у Билећу радио је као путар, а затим и у билећком Дому здравља, гдје је био домар.
– Тада је био и стационар у Дому здравља. Радио сам све, доносио храну, пошту, ложио котловнице, али ми није било ништа тешко – наводи Благоје.
Скоро 7 деценија је браку с баком Васом са којом има троје дјеце, двије кћерке и сина, петоро унучади и једног праунука.
– Било је тешко, али никад нешто ружно нисмо рекли једно другом. Некад би се мало наљутила, кад бих му рекла да уради једно, а он хоће друго, али све је то било кратко. Слога је вазда владала – прича Васа.
СРПСКА ИНФО, Дубравка Чоловић