-->

ВЕСНА КАПОР: САМО МИ МОЖЕМО ДА РАЗУМЕМО НАША „КЛАЊА И ОРАЊА“

08 jun 2019

 

О делу "Венац за оца", породици, ратовима, прецима... Живимо на простору на ком као да нема краја страдању. Мир су само кратки предаси

ПРИЧЕ у "Венцу за оца", комплексно одсликавају свет у коме јесмо. Оне излазе из личног, залазе у друштвени миље, у рукавце времена, у сећања, и поново се враћају у интиму јунака. Породица као уточиште, и као место многих крупних и ситних драма, блискост и преиспитивање себе и других, пулсирање историјског времена кроз породична предања, леже у дубини ових прича. Породица кao тврђава, пред временом дехуманизације које под маском новог хуманизма потреса свет. Хумор и иронија, здраве су и незаобилазне форме опстанка, они су и критика, и самокритика. Уосталом то је наш колективни катализатор и једна од доминантних особина. Коначно, то је начин превазилажења одређених ситуација. Дакле, ова проза, венац је живота. Разноликог, и бујног. Блештавог и страшног.

Овако Весна Капор говори о књизи "Венац за оца" (СКЗ), приповедној руковети којој је за један глас измакла овогодишња награда "Меша Селимовић", да би се потом нашла у најужем избору за признање "Печат времена".

* Насловна, прва прича је, рекло би се, убедљиво најемотивнија и директно се тиче вашег оца?

- Прва и завршна прича чине место на коме се венац коначно уплиће. Дубоко су интимистичке, сентименталне. Између ове две приче, низ је различитих догађаја, јунака и живота, а опет, савијају се кao коначност, као бескрај круга. Није тај венац савршен, он је и разбокорен и бодљикав. Јунаци се спуштају у дубоку тишину себе и времена; вриште и шапућу; падају и подижу се, љуте и праштају.

Свако од нас плете свој венац, од истог материјала, потпуно различито. То је живот. Та прва прича јесте мој дуг, и опроштај са Оцем, али то је и један нови сусрет са Оцем као стваралачким моментом, спознаја Творца. Кроз писање ове приче, десило се то сведочење дотицања божанског. Ова прича бави се оном танком линијом између светова, између оностраног и овостраног, дотиче часове и шавове вечног и пролазног.

* Кроз причу "Бечке разгледнице" дефилују Пиштало, Пекић, Алекса Шантић, Радослав Братић... Шта је ове писце спојило и уплело у овај венац?

- У конкретном случају, гостовање у бечкој "Просвјети" са Владом Пишталом. На том путу отворило се и посложило много гласова, много трагова. Не ниче ништа без семена, без традиције; без оних пре нас који су нам прокрчили неке путеве, где бисмо приспели? Тако су се посложили и неки трагови великих на том путу. Кад кажемо Беч, не можемо да се не сетимо Црњанског. Иначе, Беч је за нас Србе важна тачка, обележавајућа. И кроз ову причу, наметнула су се и имена поменутих писаца, а насупрот њима и један млади перформер, који као пример нове отуђености, у славу и на рачун ЕУ, ствара своја дела и живи у Бечу и слабо га занима било шта што припада корпусу српске традиције, сем ако није подобно као какав самооптужујући деструктивни мотив.

* "Господине мој" (посвећена Милораду Екмечићу) односи се на минули рат у Босни и Херцеговини? Какав је ваш однос према тим крајевима, том рату и његовим последицама које још живимо?

- Нажалост, живимо на простору на ком као да нема краја страдању. Мир су само кратки предаси у којима, како то и Андрић описује, живимо једни са другима, комшијски, и тек што зарасту ране, омладимо ожиљке, отвара се ново поглавље старих разлика и сукоба. Кроз своје приче, отимам од заборава, подсећам на трагизам наших страдања која су страшна и непреболна; бележим сећања.

Делује неразмрсиво али да: само ми разумемо, дубоко инстинктивно, наша "клања и орања". Једна од тема јесу и расељавање и беззавичајност, а смисао приповедања је да задржи, макар кроз причање, тај усуд. Јунакиња једне приче, каже својој деци: Увек морате знати одакле сте.

* У фокусу приповести је и онај скорији, "небески" рат 1999. и његов одраз међу људима на земљи, али и "косовско-метохијска таласања"... Да ли је тај ваш "песнички поглед на ствари", потреба да и најогољеније ужасе који су нас задесили поетизујете - благослов или проклетство?

- Уметност је катарза. Књижевност, нарочито. Не може човек живети изван онога што јесте. Дуго времена одбијала сам да пишем, мислила сам, све је већ речено; а онда су навалиле све те приче, срушиле брану, и изливају се. Можда је то одговор на питање да ли је то благослов или проклетство. Неке приче морају бити испричане, и свака има свог приповедача. Та прича о Косову и Метохији, о бомбардовању, као и друге, кроз фрагменте говори о нашој свести и Косову и Метохији. Контраст, у сусрету, иронијски, између две оцвале жене заокупљене својим изгледом, и разговором о естетским корекцијама, и групе мучених сродника са КиМ, парабола је нашег времена. Бескрупулозно смо доведени у ситуацију крајњег егоизма, у којој је важније затезање лица од муке ближњег, а о великим темама и колективном сећању да и не говоримо.

Vesna Kapor 5

СТАРАЊЕ О ТРИБИНИ

* ДУГОГОДИШЊА сте уредница књижевног програма у СКЦ, организатор бројних изузетно успешних трибина.

- Гојко Ђого је једном приликом, сећајући се програма који је уређивао у Дому омладине, рекао: старао сам се за трибину. Препознала сам то као најбољу одредницу тог посла. Тајна је у глаголу: старати. Бацила сам се свим срцем у то старање. И то траје већ дуго. И део је оног животног венца који свако од нас плете, на свој начин.

ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

 

ЈУ Центар за информисање и културу
Радио Невесиње

Kontakt info

Немањића бб,88280 Невесиње
Република Српска

Tel: 059 601 394, Fax: 059 601 455
E-mail: nevradio@teol.net

ID PDV

Матични број: 01805053
Рј. суда: RU-1-264-00
ИД број : 4401396050004

Žiro Računi

Рачун јавних прихода: 5520060001233609

Врста прихода: 722591

Буџетска организација:0069520