Херцеговина се опростила од „народног љекара“: Преминуо др Слободан Гутић
Смрт доктора Слободана Гутића, специјалисте педијатра и у народу познатог „народног љекара“, дубоко је потресла многе који су га познавали или му дугују захвалност за помоћ и лијечење.
Др Гутић преминуо је 5. марта 2026. године у 83. години живота, а сахрањен је дан касније, 6. марта, у Гацку. Иза себе је оставио дугогодишњу љекарску каријеру и сјећање на човјека који је медицину схватао као позив и службу људима, посебно дјеци и породицама широм Херцеговине.
Током свог радног вијека радио је у више херцеговачких градова. У родном Гацку провео је мање од године, четири године радио је у Билећи, десет у Невесињу, шест мјесеци у Мостару, а најдужи дио каријере – 25 година – у Требињу.
Подсјећајући се почетака, говорио је да је на први посао чекао 11 мјесеци и да је добио чак 50 одбијеница из градова широм Југославије.
„Као младом љекару у Билећи није било одмора, дошли су сељаци по мене један дан. Путовали смо до Берковића, па до Трусине, на коњу кроз неке недођије, никад до села стићи. И указао ја помоћ, сјели потом с домаћином и питам: „Богати, је ли икад иједан доктор долазио у ово мјесто?“ Јесте, кажу, недавно „тирац“ (ветеринар) Дангубић из Билеће код Тодора, разболио му се коњ! Е, кад је он због коња, помислим у себи, довде стигао, што ја не би – ради човјека!“
Са супругом Божицом, која је била бабица, годинама је обилазио херцеговачка села и помагао становништву. Током каријере обавио је више од хиљаду порођаја, често у тешким условима и далеко од здравствених установа.
„Дођемо у кућу гдје је породиља, а сви у кући. Прво их убиједим да сви треба да изађу, затражимо чисто суђе, платно из дјевојачког баула за пелене, а знали смо порађати и на сијену. Једну жену сам породио под буквом. Стиде се, јаднице, па се склоне“, присјећао се др Гутић.
Током рада у Невесињу и Требињу често је путовао по тешким временским условима, стижући до пацијената коњима, санкама или теренским возилима.
„Ауто се некако пробио до Риља, дошли сељаци по мене и Божицу, прте снијег пред нама. Мећава вије, а они довикују „идеш ли докторе?“, као у Кочићевим причама. У неко доба, један кракати завапи „погибосмо од мећаве“, а ја онако мален – прсима грћем снијег и мислим – готови смо, чим он тако каже“.
Током каријере био је и начелник Дјечијег одјељења требињске болнице, а значајно је допринио развоју здравствених установа у Херцеговини. Специјализовао је педијатрију и бавио се, између осталог, темом повишеног крвног притиска код дјеце, која је у то вријеме била мало истражена област.
Познат је и по томе што је током ратних година прегледао дјецу гдје год је било потребно – на улици, у становима, ходницима и импровизованим амбулантама, јер родитељи често нису могли доћи до болнице.
Поред медицине, бавио се и сликарством. У радним просторијама чувао је бројне слике и композиције са мотивима Херцеговине, Требиња и Црквине.
„Највише сам платна на уљу насликао у рату, јер сам сваки ратни дан провео у болници, па ми је остајало времена да се посветим овој умјетности. На сву срећу, само сам мали број слика продао и да могу, сад бих најрадије откупио и те слике да их поново имам на окупу“, рекао је Слободан Гутић.
ГЛАС СРПСКЕ