У болничкој Служби за трансфузијску медицину у Невесињу данас су крв даровали чланови Удружења добровољних давалаца крви „Гацко“. У другој овогодишњој акцији гатачких хуманиста организованој у невесињској болници прикупљено је 14 доза драгоцјене течности.

Гатачке даваоце је предводио предсједник Удужења Мирослав Вуковић Хрго.

Удружење добровољних давалаца крви Гацко окупља близу 400 чланова који индивидуално и у акцијама дарују близу хиљаду доза најдрагоцјеније течности годишње.

Из Јавног предузећа „Водовод“ је саопштено да су посљедње обилне падавине проузроковале повећање мутноће на изворишту Удбина, а самим тим и у дистрибутивном систему, па се потрошачима препоручује да воду за пиће превентивно прокувавају.

У раним јутарњим часовима у градски водоводни систем је укључен пречистач на Алаговацу тако да ће потрошачи имати хигијенски исправну воду за пиће.

Информација о престанку потребе за прокувавањем воде за потрошаче дуж цјевовода Удбина – Невесиње биће благовремено објављена, навели су из „Водовода“.

Народна биоблиотека Невесиње добила је вриједан поклон од Јова Рачића из Београда који вуче коријене из Херцеговине. Невесињску културну установу је преко Удружења Невесињаца у Београду даровао са 460 књига и 100 часописа изузетне вриједности.

Јово је читав радни вијек куповао књиге и читао, а посебно га је интересовала литература са тематиком из националне историје. Како каже, сваку књигу коју је имао прочитао је од почетка до краја. Како је већ зашао у дубоку старост, одлучио је да своју богату библиотеку поклони. С обзиром да је емотивно везан за Херцеговину, а посебно за Невесиње, донио је одлуку да књиге поклони Народној библиотеци Невесиње. Поред књига, у свом посједу има значајне музејске артефакте које такође жели да поклони Невесињу.Ступио је у контакт са представницима Удружења Невесињаца у Београду, уз чију помоћ је реализовао ову своју жељу.

Јово Рачић рођен је 1936. године у Ходбини. Рано дјетињство је провео на Зијемљима.

Почетком јула 1941. године усташе су покупиле 42 мушкарца са Зијемаља, међу којима и Јововог оца Јеремију, одвели их у непознатом правцу и побили. Јово је педантно прикупио податке о њима, али и о свим Зијемаљцима који су погинули у двадесетом вијеку. У знак поштовања и пијетета према својим прецима, Јово је организовао служење помена за те жртве у Саборној цркви у Београду.

Када се завршио Други свјетски рат Јовова мајка Коса са дјецом добила је кућу и земљу у Гајдобри, гдје се преселила 1945. године. Јово je у новој средини завршио је основну школу и берберско-фризерски занат. Након тога запослио се у Никшићу, а по одслужењу војног рока у Нишу и Београду почео је да ради у Савезном секретаријату за унутрашње послове на обезбјеђењу страних представништава. Успут се школовао, те је завршио Школу унутрашњих послова и Управно-административну школу. Пензионисан је 1990. године. Живи у Београду.