Удружење Невесињаца, њихових потомака и пријатеља 21. фебруара у Београду организује културно-забавну манифестацију „Невесињско сијело“. Ова смотра пријатељства, завичајне пјесме, игре и угодног дружења одржава се у српској пријестоници још од тридесетих година прошлог вијека. Манифестација је увијек изазивала посебну пажњу Невесињаца, а овакви скупови годинама су будили сјећања на завичај и обичаје из херцеговачког краја.

Привредно-културно удружење Херцеговаца у Београду под називом „Неретва“ формирано је 23. новембра 1930. године у хотелу „Империјал“. Први предсједник Удружења које је помагало сиромашне Херцеговце и школску омладину био је Васиљ Поповић, а секретар Ђорђе Иванишевић. Касније су Херцеговце у Београду предводили Лазар Милићевић и Владимир Ћоровић. Као крсна слава Удружења установљена је Велика Госпојина. Славским свечаностима 1931. године, између осталих,  присуствовали су епископ мостарски Јован и књижевник и дипломата Јован Дучић, тада посланик у Каиру.

Прво Херцеговачко сијело одржано је 23. октобра 1938. године. Годишње забаве „Неретва“ је традиционално приређивала за трећи дан Божића и у другој половини марта.  Скупови Херцеговаца у Београду су привлачили ширу пажњу јавности, а Радио Београд је  18. марта 1939.  директно преносио манифестацију препуну пјесме и хумора.

Други свјетски рат је прекинуо традицију окупљања Херцеговаца у Београду. Почетком 70-тих година Невесињци побново оживљавају завичајну смотру, овог пута под називом „Невесињско сијело“. Манифестација је обично одржавана у Дому ЈНА уз обавезно учешће гостију из Невесиња.

Завичајном скупу 1975. године присуствовало је преко 700 Невесињаца. Општинску управу су представљали предсједник Извршног одбора Јово Иваниш и предсједник Општинске конференције Социјалистичког савеза Данило Нинчић. Фолклорна група КУД-а „Благоје Паровић“ из Невесиња по жељи организатора припремила је драматизовану слику „Невесињско сијело“ проткану изворним невесињским колима и пјесмама из завичаја. У програму је учествовао и сеоски гуслар Марко Гушић из Братача и диплар Божо Ковачевић из Колешка.

Традиција је прекинута 1991. године и од тада у Београду није било организоване манифестације са мотивима херцеговачког прела све до 2010. године када је новоформирано Удружење Невесињаца поново оживило ово завичајно окупљање.

Тренутно у Београду живи око 2.000 рођених Невесињаца и још око 4.000 њихових потомака. Међу њима су угледни академици, књижевници, доктори, умјетници, спортисти који су изградили каријере далеко од родног краја, али Херцеговину и Невесиње никад нису заборавили. Сада већ значајна колонија Невесињаца окупљена је у Удружење које се бави хуманитарним, културним, привредним и спортским активностима усмјереним на афирмацију Невесиња и Херцеговине.

Драгомир Граховац

Фудбалски клуб Вележ представио је данас појачања за наставак сезоне у Првој лиги Републике Српске.

Нови голман невесињског прволигаша биће 20-годишњи Андреја Банашевић који већ има завидно искуство у професионалним фудбалским лигама. Овај рођени Крагујевчанин са херцеговачким коријенима пет година је наступао за омладинске селекције Црвене звезде, а потом бранио у Радничком из Новог Београда. Једну сезону се окушао и у Другој чешкој лиги. Голманске вјештине стицао је под надзором тренера београдског клуба Немање Супића и Бојана Петровића.

Банашевић је са Вележом потисао уговор до краја сезоне. Каже да је лијепо прихваћен у клубу и уопште у Невесињу. Нада се добрим партијама и успјесима у првенству.

„Чуо сам да је Невесиње Звездин град и то је пресудило да дођем у Вележ“, наглашава Банашевић.

Нови играч Вележа у посљедњој линији биће и Лука Ловрић који је наступао за јуниорску екипу Зрињског. Игра на позицији штопера.

Дрес невесињског клуба у остатку сезоне носиће Мбеве Луке из Јужне Африке који је играо за Модричу и Белмин Шекарић из њемачког Франфурта.

Посебно радује повратак Милка Радовића и Марка Милошевића. Послије дуге паузе због повреде за нове изазове је спреман и Дарко Реповић.

Наставак првенства у Првој лиги РС најављен је за 28. фебруар. До тада би Вележ требало да одигра још три контролне утакмице.

Невесиње је још прије Другог свјетског рата имало скијашки клуб, први у Херцеговини. Снијежни обронци Вележа извукли су из града прве организоване скијашке дружине 1933. године. Предсједник клуба био је катастарски инспектор Јаромир Марашек. У Невесињу је одржано и прво скијашко такмичење на просторима Херцеговине, на стазама дужине 12 и 18 километара.

Школска такмичења у Невесињу шездесетих година

Дневник „Југословенска пошта“ под насловом „Велике смучарске утакмице у Невесињу“ детаљно описује овај спортски догађај од 17. фебруара 1935. године:

У недјељу 17. фебруара невесињско смучарско удружење приредило је прве смучарске трке у Невесињу и цијелој Херцеговини. Трке су одржане на двије стазе и то на стазама од 12 и 18 км. У обје трке учествовало је по 10 такмичара.

Старт је био испред Споменика слободе у 13 часова. Већ у 12 сати много свијета испунило је мјесто пред Спомеником слободе, одакле су такмичари требали да пођу. Све живо, старо и младо, изашло је да види такмичаре и прве смучарске трке у читавој Херцеговини. Интересовање које овдје влада за смучарство, огромно је, а јуче се то могло да испољи.

Смучарско друштво, које је основано прошле године, у своме раду крочило је рапидним корацима напријед, и данас броји преко 100 чланова и располаже великим бројем смучки што омогућава свим члановима почетницима упражњавање овог лијепог и здравог спорта. Јучерашње утакмице очекиване су са великим интересовањем, јер су у истим учествовали многи смучари, који су се тек ове године почели бавити овим спортом.

Стаза није била подесна за трке, јер је иста пролазила преко доста шумовитих и једва пролазних предјела. Па ипак, кад се узме у обзир хрђава стаза, југов и потпуно мек снијег, и врло јако сунце, које је много отежавало такмичење, онда вријеме које је постигнуто на овим тркама, одлично је.

На стази бр. 1 на 18 км прво мјесто заузео је капетан г. Обрадовић, прешавши стазу за 1 сат и 50 минута. Стаза је означена као 18 км дужине, али је свакако била дужа. У трци бр. 2 на стази од 12 км побиједио је г. Лекић Милан, прешавши стазу у времену од један сат и 30 минута.

На цијелој стази није било слободног мјеста за бржу вожњу, већ су се тркачи морали стално служити штаповима.

Послије одласка такмичара, међу грађанством је владала велика нервоза за исход трка, а сва оближња брда са којих се могао видити долазак такмичара била су препуна свијета. Опкладе су падале на све стране. Долазак сваког такмичара и пролазак кроз град бурно је поздрављан.

Организација самих трка била је добра, али је стаза бр. 2 била недовољно обиљежена, тако да су неки такмичари у тој трци скренули са праве стазе и отишли пречим путем. Жирију је ово стављено до знања прије подјеле награда, али он то није усвојио и награде су подијељене прије тачног рјешења ове забуне.