• Најмасовнији догађај у Невесињу у 20. вијеку је откривање споменика Краљу и невесињским устаницима 28. августа 1928. године. Процјењује се да је свечаностима приређеним овим поводом у слободарској херцеговачкој варошици присуствовало преко 30.000 људи. У спектакуларној приредби учествовала је и авијација Југословенског краљевског ратног ваздухопловства што је за тадашње прилике била права ријеткост. Авиони су извели неколико акробација што је посматраче оставило без даха. Након демонстрације пилотског умијећа, према добро осмишљеном сценарију, авиони су бацали ракете које су експлодирајући давале боје државне заставе.

• Домаћинство Луке и Риста Чабрила у селу Јасена код Невесиња имало је 81 члана и то је била најбројнија породична дружба у Европи.
• Највеће породичне задруге у Херцеговини почетком 20. вијека биле су Савићи у Слату и Пудари у Рабини. И једно и друго домаћинство имало је преко 60 чланова. У Невесињском срезу је 1936. године рођено 834 дјеце.

• Лука Вујовић из Зовог Дола добио је пензију Краљевине Југославије у 98. години за заслуге током устанка «Невесињска пушка». Пред Други свјетски рат важио је за најстаријег пензионера у држави.

• Хасан Чамо из Сопиља, учесник Улошког устанка из 1882, добио је сина у 107. години. Његова супруга имала је тада 37 година. Чамо се женио четири пута и из тих бракова имао је 28 дјеце.

• Симо Братић из Грабовице постао је дјед у 35. години.

• Милица Крстојевић из Гацка држала је рекорд у Краљевини Југославије по броју кумовања. Највише дјеце крстила је у Невесињу, а штампа је забиљежила да је дијете Пера Васиљевића, трговца из Невесиња, било њено 1250. кумче.

• Васо Глоговац из Драмишева је од 1911. до 1927. године преживио невјероватне авантуре какве се могу наћи само у фантастичним романима. У том периоду био је аустријски војник, српски каплар, руски поручник, јапански потпоручник и кинески мајор. Након бројних искушења, у завичај се вратио са заставом коју је у знак захвалности добио од грађана Тјенцина.

• Након проглашења Невесиња за ваздушну бању 1936. године, сви туристи који би се упутили у ову херцеговачку варошицу имали су 50% попуста на државним жељезницама.

• Епске пјесме о Косовском боју невесињског гуслара Милована Војичића сачуване су у збирци чувеног професора са Хардварског универзитета Милмана Перија, познатог по проучавању Хомерових епова. Пери је слушао и снимао Војичића у Невесињу 1933. године и од њега добио 131 пјесму.

• Још прије Другог свјетског рата планирано је снимање филма „Невесињска пушка“ са намјером да се у свијет лансира на осам језика. Овај велики пројекат за који је већ био написан сценарио и одабрани глумци, требало је да уради холандско-њемачка филмска кућа „Ајдофон“, али су ратне прилике омеле реализацију.

• Прво домаће платно у Херцегови израђено је у селу Хрушта код Невесиња. Сељаци су почели да масовно сију лан, а Соколско друштво је одржало неколико предавања о томе како се прави ланено платно.

Драгомир Граховац

Рукометна екипа Основне школе „Ристо Пророковић“ освојила је друго мјесто на завршном турниру Малих олимпијских игара.

У финалу Републичког школског првенства невесињски ученици су поражени од екипе из Прњавора резултатом 31:17. Претходно су у групној фази савладали екипе основаца из Источног Сарајева и Козарске Дубице.

За најбољег голмана турнира проглашен је Теодор Кљакић.

Екипа из Прњавора обезбиједила је пласман на Европско првенство.

У организацији Удружења Невесињаца, њихових потомака и пријатеља у Београду је одржана традиционална културно-забавна манифестација «Невесињско сијело» која је окупила око 350 учесника из више градова Србије, Републике Српске, Црне Горе и дијаспоре.

Завичајни скуп у београдском ресторану «Мали викенд» протекао је у знаку пјесме, игре и обичаја из невесињског краја. Била је то ноћ успомена, поноса и завјета да се коријени чувају, а традиција преноси.

У сали испуњеној пјесмом и разговорима сусрели су се они којима је Невесиње у срцу – завичајци, стари пријатељи и родбина, али и млађе генерације које баштине име и поријекло својих предака.

Вишечлану делегацију из Невесиња предводили су начелник општине Миленко Авдаловић и народни посланик Илија Таминџија. Гости свечаности били су представници братских херцеговачких удружења из Србије и Републике Српске и Општинске борачке организације Невесиње, посланик у Скупштини Србије Милимир Вујадиновић и бивши народни посланик и носилац Медаље за заслуге Дејан Стошић.

Након благослова свештеника Лазара Манигоде, госте је поздравио домаћин овогодишњег сијела, предсједник Извршног одбора Удружења Невесињаца у Београду, Зоран Јањић.

Начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић изразио је захвалност Удружењу Невесињаца што су по 15. пут успјешно организовали завичајни скуп, нагласивши да су везе Београда са Невесињем и читавом Републиком Српском из године у годину све јаче.

Културно-умјетнички програм био је у знаку великог јубилеја – 150. годишњице «Невесињке пушке» чиме је још једном исказано поштовање према славним прецима који су вођени идеалом слободе оставили неизбрисив траг у српској историји.

Наступили су мушка пјевачка група КУД-а «Невесиње», Етно група «Свети Димитрије», чувари српске културне баштине из Велике Греде – породица Спремо и народни гуслар Милош Паровић. За духовите досјетке био је задужен афористичар Митар Ђерић Лаки.

У преосталом дијелу програма госте сијела забављао је музички оркестар из Бијељине «Патрола 076» и Невесињка Јелена Грубачић. Доносећи спој традиције и модерног звука задржали су госте до дубоко у ноћ.

Удружење Невесињаца је ове године уручило признања Невесињцима који су својим дјеловањем дали изразити допринос промоцији завичаја у областима којима се баве.

Срећо Булајић је пажњу Удружења завриједио радом на пољопривредном газдинству и производњом еколошких артикала, док је Небојша Чокорило признање добио за херојски чин спашавања жене из Дунава.На пољу књижевног стваралаштва истакао се Митар Ђерић Лаки који је до сада објавио десет књига афоризама.

Организатор је припремио и богату томболу, а као највриједније награде уручене су гусле, дар Миленка Спрема, пршут, поклон Општине Невесиње, и сир торотан од Мљекаре Перфето.

Невесињско сијело у Београду још једном је показало да километри не могу удаљити срце од завичаја и да Невесиње живи тамо гдје живе његови људи.