Црква светог цара Констанстина и царице Јелене у Слату код Невесиња прославила је данас крсну славу и обиљежила јубилеј 80 година постојања. Тим поводом у Слату је одржан и велики народни сабор који је окупио око 500 вјерника и гостију из Невесиња и других источно-херцеговачких општина.
Свету литургију служио је владика Григорије уз саслужење свештенства Епархије. Након свечане литије преломљен је славски колач уз здравице домаћина и гостију.
У пригодној бесједи владика Григорије је рекао да је Слато са својим храмом чудесно мјесто божанске љепоте. Позвао је вјернике да буду јединствен и покажу бригу за ближњега указујући да су и наши преци у овим планинама опстали вјерујући у Бога и ширећи хришћанску љубав.
- Вријеме цара Константина и других владара који су бранили хришћанство је прошло и сада ћемо себи најбоље помоћи тако што ћемо урадити добро дјело за ближњега, комшију и пријатеља - поручио је Григорије.
Захвљујући се свим људима који су допринијели да саборовање протекне у лијепој атмосфери и хришћанском духу начелник општине Миленко Авдаловић изразио је задовољство и срећу што и данас вјерници у овај свети храм долазе са истом љубављу као и прије осам деценија када су га са пуно зноја и одрицања сазидали.
- Ова наша црква је издржала све изазове, два свјетска рата, планинске вјетрове и сњегове, мирис барута и јеку топова - истакао је Авдаловић поручивши да се нада да ће у будућности за овај храм бити везани само радосни догађаји.
У културно-умјетничком програму наступили су чланови фолклорне секције КУД-а „Невесиње“. Етно група „Симонида“ и народни гуслар Љубан Дука.
Прије богослужења у Слату код спомен обиљежја у Дрежњу положено је цвијеће у знак сјећања на страдалнике из Другог свјетског рата који су се први у поробљеној Европи супроставили фашистичкој сили.
Црква Светог цара Константина и царице Јелене духовно је средиште српског живља из Слата, Дрежња, Грабовице, Жуновине и Шипачна пуних осам деценија. Низале су се генерације, једни остајали, а други трагајући за бољим животим одлазили, али је остала заједничка љубав према светом храму и завичају.
Овај крај патриотски опредијељених људи, уосталом није ни могао дати другачије промишљање него вјеру у божију љубав и хришћанске врлине.Своје опредјељење за слободу и правду показивали су у свим отаџбинским ратовима у којима су поднијели велику жртву.
Овај Свети храм све године постојања није само био духовна вертикала која је вјернике повезивала с Богом него и мјесто гдје су чувани традиција и обичаји. Вјероватно ни славни преци који су градили овај храм нису ни слутили да ће се и толико година послије овдје играти и пјевати.
