Старе породичне задруге у Невесињу остале су још само у сјећању. Ове мале хришћанске комуне које су вијековима симболизовале заједништво, вјеру и моралност полако су нестајале слабљењем патријахалне културе, али и због негативних демографских трендова.

Традиционалних вишечланих породица је све мање, а просјечно невесињско домаћинство данас броји тек нешто преко три члана. Истина, у Невесињу и данас у шездесетак домаћинстава живи осам и више чланова.

Домаћинство Луке и Риста Чабрила у селу Јасена код Невесиња тридесетих година прошлог вијека имало је 81 члана и то је била најбројнија породична дружба у Краљевини Југославији. Познати амерички демограф тог времена Мозли је 1935. године долазио у Невесиње и према његовим тврдњама то је била најбројнија породична задруга у Европи. Како је записао, на њега су, поред организације домаћинства, јак утисак оставили и лијепа природа и ведар дух Невесињаца. Направио је и чувену фотографију српске породичне задруге као симбола братства, чојства, поштења и снаге. Под истим кровом било је 38 мушких глава, а стари Лука је водио главну ријеч.

У задрузи се живило старим патријахалним животом. Сваки члан морао је да ради и доприноси и зато је домаћинство било богато и напредно. Сваке године из задруге Чабрила удавало се неколико дјевојака и женило по неколико младића, а више их је одлазило у војску.

Десет до 15 чобана сваки дан чувало је стоку, а за вријеме љета исто толико жена је музло овце и краве и старало се о млијеку. Три жене су мијесиле хљеб, јер се у овој кући трошило око 50 килограма брашна дневно. Чабрилова задруга годишње је имала по неколико вагона жита и кромпира у пуне мјешине сира и кајмака. Сукно и све остало платно за одијевање задруге испредано је од домаће вуне.

Међусобна сарадња, помагање и хришћанска вјера држали су у слози ове људе.

Кућа Савића у Слату

И почетком 20. вијека Невесиње је имало једну од највећих породичних дружби у Херцеговини. Задруга Савића у селу Слату имала је 55 чланова и сваки се бавио одређеном врстом посла. Старјешина је по правилу био старији ожењени мушкарац, озбиљан и ауторитативан.

За те прилике Савићи су живјели у три лијепо уређена стамбена објекта на спрат. У доњем дијелу чардака спавали су млађи, а у горњем боју одрасли. Ту је била смјештена и гостинска соба. Обичај је био да госта двори најстарија дјевојка.

Жене су бринуле о млађој дјеци, спремале храну, чешљале вуну, преле, ткале, обављале кућне послове и помагале мушкарцима у пољским пословима.

Ако идемо даље у прошлост, постоје подаци да је за вријеме чувене Невесињске пушке из 1875. године најбројнија задруга у Невесињу била је породица Аћима Кљакића из Удрежња. Бројала је 70 чланова. Дух заједништва у овој породици учио се од малих ногу. Домаћин је био строг, али увијек правичан, разборит и одговоран за стабилност породичне заједнице. Од сваког члана се тражило да се жртвује за добро куће.

Традиционални начин сеоског живота послије Другог свјетског рата почео је да трпи знатне промјене, мада се још читаву деценију задржало породично задругарство. На првом послијератном попису 1948. године, чак 400 невесињских домаћинстава имало је десет и више чланова. Већ двадесетак година касније тај број се преполовио.

Нове друштвене и економске околности већину породица одвеле су ка самосталном животу. Ипак, до најновијих времена очувала се понека задруга. Тако и данас има кућа у којима више генерација живи и привређују заједно. Према посљедњем попису становништва урађеном 2013. године, 61 невесињска породица имала је осам и више чланова.

Породични дом Дамјанаца на преласку у 21. вијек био је инспирација за новинарске репортаже и подсјећање на форме породичног живота из прошлости. Петко и Ковиљка Дамјанац из села Придвораца изродили су дванаесторо дјеце што је за данашње прилике права ријеткост.

У Невесињу тренутно преко сто породица има четворо и више дјеце, али је 730 њих са само једним чланом.

Драгомир Граховац (Радио Невесиње/Глас Требиња)