У групи Невесињаца који су који су проносили славу родног мјеста далеко од завичаја посебно мјесто заузима доктор Милан Жерајић, санитетски бригадни генерал и лични љекар краља Петра I Карађорђевића.

Милан Жерајић (1865 – 1935) био је типични представник револуционарне гарде која се у различитим фазама националне борбе наизмјенично борила са пушком и пером у руци.

Жерајић је родио 1865. године у Невесињу у познатој породици Жерајића која је борби за национално ослобођење дала неколико бораца и револуционара.

Свршивши основну школу у Рисну одлази у Русију и тамо завршава Петроградску гимназију и медицински факултет. По свршеним студијама Жерајић се више не враћа у Аустрију. Мала Србија била је за њега једино уточиште гдје је било слободно да се дише и ради. Зато око 1890. године као млад љекар ступа у српску војску као санитетски капетан и у њој остаје све до пензионисања.

Генерал Жерајић учествовао је у свим ратовима за ослобођење и уједињење Југославије. У Балканском рату био је под Једреном као начелник санитета војводе Степе. Ту је призведен у чин пуковника. Године 1913. учествовао је у Бици на Брегалници, гдје се одликовао као храбар официр и као пожртвовани љекар у борби против колере. По балканским ратовима постављен је за начелника санитета команде трупа нових области у Скопљу. Послије народне катастрофе 1915. године др Жерајић се повлачи са српском војском преко Албаније. На солунском фронту изабран је за начелника санитета добровољачког корпуса у Русији. Тако је остао готово до краја рата. За вријеме револуције био је хапшен од бољшевика. Године 1919. постављен је за начелника санитета Треће армијске области у Скопљу. Пензионисан је као санитетски бригадни генерал Пете армијске области у Нишу 1929. године.

Генерал Жерајић био је личност позната у предратним српским војним и политичким круговима.Као војни љекар издао је неколико стручних медицинских дјела, од којих је најважније „Болничка служба у рату и миру“. Био је стручњак по питањима војног санитета.

Др Жерајић се бавио и књижевношћу. Превео је на руски неколико дјела од којих је најзначајније „Балканска царица“. У посљедњим годинама живота преводио је на руски језик „Горски вијенац“. Био је дубоко социјалан, а у исто вријеме националан човјек. У Скопљу је уживао велико поштовање и углед као добар родољуб, одличан друг и спреман официр. Носилац је великог броја домаћих и страних одликовања.