Невесиње је још прије Другог свјетског рата имало скијашки клуб, први у Херцеговини. Снијежни обронци Вележа извукли су из града прве организоване скијашке дружине 1933. године.Предсједник клуба био је катастарски инспектор Јаромир Марашек. У Невесињу је одржано и прво скијашко такмичење на просторима Херцеговине, на стазама дужине 12 и 18 километара.

Школска такмичења у Невесињу шездесетих година

Дневник „Југословенска пошта“ под насловом „Велике смучарске утакмице у Невесињу“ детаљно описује овај спортски догађај од 17. фебруара 1935. године:

У недјељу 17. фебруара невесињско смучарско удружење приредило је прве смучарске трке у Невесињу и цијелој Херцеговини. Трке су одржане на двије стазе и то на стазама од 12 и 18 км. У обе трке учествовало је по 10 такмичара.

Старт је био испред Споменика слободе у 13 часова. Већ у 12 сати много свијета испунило је мјесто пред Спомеником слободе, одакле су такмичари требали да пођу. Све живо, старо и младо, изашло је да види такмичаре и прве смучарске трке у читавој Херцеговини. Интересовање које овдје влада за смучарство, огромно је, а јуче се то могло да испољи.

Смучарско друштво, које је основано прошле године, у своме раду крочило је рапидним корацима напријед, и данас броји преко 100 чланова и располаже великим бројем смучки што омогућава свим члановима почетницима упражњавање овог лијепог и здравог спорта. Јучерашње утакмице очекиване су са великим интересовањем, јер су у истим учествовали многи смучари, који су се тек ове године почели бавити овим спортом.

Стаза није била подесна за трке, јер је иста пролазила преко доста шумовитих и једва пролазних предјела. Па ипак, кад се узме у обзир хрђава стаза, југов и потпуно мек снијег, и врло јако сунце, које је много отежавало такмичење, онда вријеме које је постигнуто на овим тркама, одлично је.

На стази бр. 1 на 18 км прво мјесто заузео је капетан г. Обрадовић, прешавши стазу за 1 сат и 50 минута. Стаза је означена као 18 км дужине, али је свакако била дужа. У трци бр. 2 на стази од 12 км побиједио је г. Лекић Милан, прешавши стазу у времену од један сат и 30 минута.

На цијелој стази није било слободног мјеста за бржу вожњу, већ су се тркачи морали стално служити штаповима.

Послије одласка такмичара, међу грађанством је владала велика нервоза за исход трка, а сва оближња брда са којих се могао видити долазак такмичара била су препуна свијета. Опкладе су падале на све стране. Долазак сваког такмичара и пролазак кроз град бурно је поздрављан.

Организација самих трка била је добра, али је стаза бр. 2 била недовољно обиљежена, тако да су неки такмичари у тој трци скренули са праве стазе и отишли пречим путем. Жирију је ово стављено до знања прије подјеле награда, али он то није усвојио и награде су подијељене прије тачног рјешења ове забуне.