Невесињска гимназијалка Милица Радовановић освојила је прву награду на међународном књижевном конкурсу „Љубав није само реч“ који приређује ОШ „Алекса Шантић“ у Калуђерици поводом традиционалне манифестације Шантићеви дани. На овогодишњи конкурс пристигло је преко 700 радова из 137 основних и средњих школа са територије Србије, БиХ, Црне Горе и Македоније. Ученици су били маштовиити за стварање поезије и прозе, тако да је стручни жири којим је предсједавао књижевник Мирослав Кокошар имао тежак и одговоран задатак да изабере најбоље литерарне радове у двије категорије. Млада невесињска пјесникиња је завриједила пажњу жирија па је њена тематска пјесма изабрана као најбоља у конкуренцији виших основаца и средњошколаца.

Ово је лијеп дар за невесињску матуранткињу која се за неколико дана опрашта од средњошколских обавеза.

Љубав није само ријеч

Кажеш ми личим ти на океан
у мени раскош, склад и мир има,
али чини ти се, само дашак вјетра
довољан је да наиђе плима.

Кажеш ми, личим ти на сунце
сјајим раскошним сјајем и гријем,
Али за само мало се узојогуним
и данима се у свом свијету кријем.

Кажеш моје су очи језеро без дна.
Поглед ми као пустињски вјетар лети
и чини ти се довољан је само трен
да тај вјетар почне да пријети.

А ја ћутим и равнодушно климам главом
осмијехујем се, признајем, помало лажно.
Знам у мени неки вјечити немир има,
и неважно ми све што је другима важно.

И журим, кораци ми као птице лете,
да зграбим неке своје замишљене снове,
опрости за све мисли о мени,
ја нисам као други, мене даљин зове.

------------------------------------------------------------------------

Не чини ли ти се да узалуд трошиш ријечи?

До мене само тишина и ћутња допиру.

Срце се причи, као усамљене стијене на обали,

морским таласима, снажно и гордо одупиру.

Не чини ли ти се да узалуд трошиш вријеме

и трагаш за стоппама теби драгог везивања?

Ја често и нехтијући бјежим сама од себе

и као мајка чедо, с њежњошћу пратим своја избивања.

Не чини ли ти се да узалуд трошиш мисли?

Мисао твоја ни једна није ме вриједна.

Ја сам као вјетар развигорац неухватљива,

само сам даљине и бескраја, као воде, жедна.

Не троши узалуд вријеме, ни ријечи,

нека те мисао на мене никад не заболи!

Пусти ме да говорим са својим ћутањем.

И ријеч моја нека и даље само папир воли.

Никад не држи пијесак у стиснутој шаци-

исцурити неће, само ако је раширен длан.

И чекај, јер можда једном, и нада кад прође

мисао моја једна, ненандано стигне у твој сан.

------------------------------------------------------------------

Зато на јагодицу прста утисни усана траг,

и пусти да га вјетар развигорац носи.

Нека путује мјесечевом звјезданом путањом.

Знај,зауставиће се јутром меким у мојој коси.

Ту на пупољак руже у топло љетње предвечерје,

спусти усне,њежно,као да љубиш дуго жељени сан.

Са пјесмом зрикаваца из тек покошене траве,

допутоваће безбједно јутром и пасти на мој длан.

Шарени листић увели,њежно уснама додирни,

нека га небом,на крилима носе ластавице.

Јесењим јутром,тик у снено прадскозорје,

њежно као суза,пашће на моје снено лице.

У зимски сутон,кад крену да лете пахуље прве,

кришом на једну спусти пољубац мек.

И не брини,до мене лако наћи це пут,

и јутром хладним биће ми утјеха и лијек.

И љуби,отисни усана траг на сан сваки.

Нека ме пољјупци твоји кроз сутоне и зоре траже

И не говори,јер лјубав није само ријеч,

И ћутањем се некад пуно више каже.