Новинарско извјештавање некад се није могло замислити без телеграфа, поште или телефона, а данас је довољно само неколико кликова мишем и иформација је пуштена у етер. Модерно новинарство у овом дијелу Европе многи повезују са појавом „Политике“, али херцеговачка варошица Невесиње може се похвалити чињеницом да су новине са називом овог слободарског мјеста почеле да излазе 16 година прије београдског листа. Прве новине у Старој Херцеговини никле су на моралној побједи чувене „Невесињске пушке“ која је крајем 19. вијека промијенила историјске токове на Балкану. 

Први број листа „Невесиње“ изашао је у Никшићу, 6. маја 1898. године. Појавио се као плод тежње за потпуним националним ослобођењем Херцеговине од Хабзбуршке монархије, а инициран је лично од књаза Николе и тадашње црногорске владе који су давали сталну подршку Херцеговцима у њиховој вјековној ослободилачкој борби.

Због чувене Невесињске пушке овај крај је био симбол јунаштва и прегалаштва и није случајно што је одабран назив „Невесиње“.

Издавач листа било је Акционарско друштво Никшићке штампарије, а уредник Саво Врчевић, публициста и познати сакупљач народних умотворина, један од сарадника Вука Караџића.

Поред политичких чланака, прегледа и вијести, ради којих је “Невесиње” покренуто, у сваком броју објављиван је и “Подлистак” са прилозима из литерарног стваралаштва, педагогије и историје. Запажене прозне радове, од којих су неки објављивани у више наставака, писали су Нико Иванковић, Максим Шобајић, Илија Златичанин, Стево Врчевић, Косто Лучић, Петар Стојановић и други писци. 

„Невесиње“ је брзо постало омиљена штампа у словенским земљама, али и трн у оку тадашњим аустроугарским властима због промоције слободарских идеја. Након 38 бројева Аустро-Угарска укида и забрањује „Невесиње“ у Босни и Херцеговини. У извјештају Земаљске владе у Сарајеву упућеном Министарству иностраних послова у Беч, наводи се да наслов и програм листа без сумње говоре о његовој „великосрпској тенденцији“ и противљењу положају Аустро-Угарске у БиХ. Услиједиле су репресивне мјере и издато је строго наређење свим котарским испоставама да се ширењу „Невесиња“ супроставе нарочитом строгошћу и да све бројеве до којих дођу конфискују.

И поред забране за Босну и Херцеговину лист „Невесиње“ је наставио да прати догађаје у окупираним подручјима. Из Херцеговине пјесници и даље шаљу дописе о страдању народа, потписујући се разним псеудонимима и упуштају се у оштру полемику са листовима који промовишу окупациону власт.

Послије извјесног времена Аустро-Угарска упућује дипломатску ноту и врши притисак на двор краља Николе да потпуно забрани лист сматрајући да је штетан по њихове интересе. Уредништво је излаз из новонастале ситуације пронашло тако што је промијенило назив листа − умјесто „Невесиња“ почео да излази „Оногошт“, практично са истом патриотском орјентацијом, а дописници из Херцеговине су наставили, као и раније, да заговарају слободарске идеје. И његов живот је био кратак – годину дана, али је све то имало значајног утицаја на тадашње прилике у Старој Херцеговини.

Лист „Невесиње“ обновљен послије 96 година

Послије готово једног вијека, ратне 1994. године, из Радио Невесиња је покренута иницијатива да се заједно са „Никшићким новинама“ обнови излажење листа „Невесиње“. У етар путем таласа младе херцеговичке радио дифизије отишле су бројне новинарске приче, свједочанства јунаштва и најблиставији примјери чојства и славе српског војника. Али, новинарски прегаоци су жељели да о свему томе постоје и писани трагови. Руководећи се вјековно блиским духовним везама са Никшићем и у немогућности да сами организују штампање листа, Невесињци су се обратили браћи у Црној Гори за помоћ. На позитиван одговор се није дуго чекало и тако су се послије тачно 96 година у истом омоту појавиле Невесињске и Никшићке новине. Излажење листа симболично је настављено са бројем 39, тамо гдје је било и прекинуто.

Тада директор и главни и одговорни уредник Радио Невесиња Миленко Авдаловић каже да је лист представљао велику радост, не само за новинаре, него и све борце који су у рову имали прилику да гледају своје фотографије и читају изјаве сабораца и старјешина.

− Била су тешка времена у којима је информисање представљало важну друштвену компоненту − истиче Авдаловић, подсјећајући да су се у новинама нашле невјероватне ратне приче, рубрике о погинулим борцима, хуманитарним организацијама и ратној болници, интервјуи са највишим републичким званичницима и црквеним великодостојницима...

Новинари Радио Невесиња су тако уз помоћ колега из Никшића сачували од заборава догађаје и личности из ратних деведестих година које су биле пуне искушења и страдања, али на срећу са епилогом слободе. Уз повремене прекиде лист је излазио двије године.

Тачно на стоту годишњицу од излажења првог броја 1998. године Јавно предузеће Центар за информативну дјелатност из Никшића приредио је фототипско издање старих бројева „Невесиња“ и „Оногошта“ и један комплет се чува и у Радио Невесињу.

Да ли ће „Невесиње“ опет бити инспирација неким будућим генерацијама новинара и љубитељима писане ријечи показаће вријеме.

Одломак из опширног уводника првог броја “Невесиња”:

“Пријатељи и непријатељи, звани и незвани, кад нас угледају, по наравној логици, питаће нас, откуда ми сада банусмо и куд намјеравамо, па прво да их извијестимо чисто и без натезања одмах при нашем изласку.

Као што је прва пушка пукла и објавила устанак у Невесињу из руке старца Јована Гутића, те пламеном својијем захватила цијелу БиХ, привела Црну Гору и Србију да у крв загазе, па и саму руску војску изазвала да се спусти са леденијех пољана и да бој бије на Дунаву за слободу балканскијех народа, тако и ми нађенусмо име нашем листу “Невесиње” да нас подсјећа на та времена, када је српски народ устао да добије потпуну народну слободу, те усвојивши то име, златно у историји српског прегалаштва, узнастојимо наставити пером пут, гдје је пушка стала. Прихватисмо то име, да нам увијек пред очима сјаје, да и нас прегалаштво бодри за нове српске побједе…”

Чланак из јула, 1898. године − Теслина ледена свјетлост

Сви свјетски листови говоре сада о Теслиној електричној свјетлости, уз коју се не развија никакава топлота, већ сва електрична снага претвара се у свјетлост. Тај научни проналазак нашега Тесле примјењује сада практично електротехничар Мур, те је на посљедњој електричној изложби у Њујорку прекрасно освијетлио једну црквицу тако да у њој није било ни спомена о каквој загријаности.

„Тај Муров проналазак на основу Теслинијех штудија, вели бечка штампа, јест свјетлост будућности. Кад се сјетимо колико је несрећа проузроковало садашње освјетљење, то је оправдана жеља, нека би ледена свјетлост што прије и код нас засијала“.