Двјесто људи, три стотине прича - тако би се, у пет ријечи, могао описати Зови До, село надомак Невесиња у источној Херцеговини. Богата историја, интригантна будућност и образовани, амбициозни мјештани, само су дио мозаика који ово село чини посебним.

Више од стотину педесет средњевјековних надгробних споменика, остаци древног манастира, зидине старог града…Све то благо, које свједочи да је Зови До био насељен још у 12. вијеку, а можда и раније, зарасли су шуме и шикаре. Сачувани су тек фрагменти, записи појединих историчара и народна предања.

Новија историја је сачувана од заборава

Зна се, поуздано, да је Јован Гутић из Зовог Дола био један од вођа Херцеговачког устанка из 1875. године, познатијег као Невесињска пушка. И да је баш из његове пушке испаљен први устанички метак.

Зна се и да још у 17. вијеку чувени путописац Евлија Челебија спомињао Зобни До, тврдећи да ово село, и тада богато житним пољима, није названо по зоби, него по – јечму.

Зна се и да су мјештани Зовог Дола, од давнина, били врсни ковачи, градитељи, занатлије.

И да је кроз ово село вјековима пролазио главни пут од долине Неретве ка Црној Гори.

И да је 1953. у селу живјело више од 2.500 душа. У то вријеме Зови До је имао амбуланту, културно умјетничко друштво, велику школу са неколико стотина ђака, задругу, кафане, продавнице… И један од најпосјећенијих сточних самова у Херцеговини.

По попису из 2013. Зови До је имао само 294 становника. А данас их нема ни толико. Али, село се не да!

Вриједни људи

У центру Зовог Дола још опстају двије кафане, двије продавнице, пошта, матични уред и школа са тридесетак ученика. Опстају и људи. Уздају се у свој рад и – знање. Како тврде мјештани, ријетко ћете овђе, и међу најстаријима, наћи неког ко није завршио „бар средњу школу“. А омладинци су редом студенти.

Док чекају почетак нове академске године, студенти из Зовог Дола конобаришу, помажу родитељима на имањима и смишљају пројекте за напредак села. На енглеском, наравно. Није им то проблем: многи од њих су потомци печалбара, који су још почетком двадесетог вијека говорили овај језик, јер су, трбухом за крухом, стигли чак до Америке.

– Људи су деценијама одлазили из села, али су се многи и враћали. Вјерујемо да ће у данашње вријеме, кад се многи послови обављају интернетом и кад су на цијени очувана природа и здрава храна, повратника бити све више – каже млади конобар сезонац, који ће, ако бог да и срећа јуначка, за коју годину постати инжењер.

Францускиња у завичају

Међу повратницима у Зови До, највећа звијезда је, без сумње, Лоренс Милинић (50), рођена Францускиња, која се, након живота у Паризу и Женеви, настанила у завичају свог оца.

– Годинама сам овђе долазила на одмор и сањала да се овде скућим. Вукли су ме коријени – каже Лоренс за Српскаинфо.

У новом комшилуку добила је ново име. Зову је Лола.

Лола је физиотерапеуткиња и на старом очевом имању је уредила терапијски центар. Има салон за масажу, апартмане, базен, сауну, терен за јахање.

Има и своје животиње: неколико коза и кокошки и коња љубимца, који се зове Индијанац, или од миља Инди.

– Како видите, ја добро говорим српски. Али, мој Инди и моје козе разумију само француски – каже у шали Лола, док нас испраћа из свог „раја на земљи“ у засеоку Пирагићи.

Ћумур

На другом крају Зовог Дола, на брду Сола, затекли смо још једног повратника. Истина, Александар – Ацо Ковач (38) није дошао из далека и још се, каже, није вратио „за посве“. Али, признаје да све мање времена проводи у Требињу, а све више у родном селу, где је прије три године започео бизнис.

Ацо је ћумураш. У послу му помаже Миљан Радовановић (38) из сусједног села Удбине, један од ријетких ожењених младих мушкараца у овом крају.

– Може ли се живјети од ћумура? Па видите да може; ја имам троје дјеце, породицу храним од овог посла – вели Миљан.

Ацо додаје да је „све боље, него радити за другог и чекати плату“.

Миљан и Ацо сијеку дрва у оближним шумама, па их „пеку“ у специјалој зиданој пећи, „ћумурани“. Праве угаљ за роштиљ, који се продаје као алва. Свако мало камион пун ћумура крене ка Мостару, Требињу или мору.

Ацо каже да му није жао што је напустио градски живот.

– Кад имам у џепу, увијек сам у граду. Ево, за 15 минута сам аутом у Невесињу, за пола сата у Мостару, за сат и нешто у Требињу. А ни Дубровник није далеко. Могу да бирам куда ћу – вели Ацо.

Интернет бољи него у Бањалуци

Ни његов рођак, пензионер Јован – Јово Ковач (68), не чезне за градом. Његов „голф двојка“ је утегнут као звоно, увијек спреман за пут, али га најчешће упали кад са супругом Бебом (65) крене код родбине на славу, или до локалне продавнице по намирнице.

Најљепше им је, кажу Беба и Јово, у њиховој старој, али пространој и удобној каменој кући. Хладовина, као мелем, ниједна јој клима није равна. А интернет конекција боља него усред Бањалуке, па се редовно чују са синовима у Невесињу, Дубровнику и Бањалуци и са рођацима у Америци.

– Ову је кућу мој прађед почео градити прије 112 година, а ја је још дограђујем – каже у шали Јово.

У првој верзији из 1909. кућа Ковача је имала само једну собу и мали подрум. Прво дозиђивање, и то навелико, предузео је Јовин ђеда Обрен, 1920. године, кад се вратио из Америке.

Продају вола, па правац Америка

Скоро је свака кућа у Зовом Долу, у то доба, имала бар једног „Американца“.

– Људи су били сиромашни, а предузетни и вриједни. Продају вола па купе карту за брод и правац Америка. Неки су се, кад зараде нешто пара, враћали у село, неки су остајали у САД. Ми и данас имамо бројну родбину преко Атлантика – прича Јово.

У кући још чувају успомене на ђеда Обрена: исјечке из „Америчког Србобрана“, новина које су писале о његовим доброчинствима, слику из пасоша, па више од 100 година старе бифокалне наочари са златним рамом и тефтер у којем је педантни „Американац“ записивао коме је и под којим условима посуђивао новац.

Остала је у породичном предању „записана“ и анегдота како је Обрена, кад се вратио из САД, пресрео и опљачкао један комита, који ће касније, у Другом свјетском рату, постати партизан и вијећник ЗАВНОБИХ-а.

Четири генерације у кући

Након Обрена „Американца“ градњу куће Ковача наставио је његов син, а Јовин отац Гојко. Гојко Ковач је био први приватни грађевински предузетник у невесињском крају. А био је и општински одборник и ударник на радној акцији Брчко – Бановићи.

У овој су кући, до прије 17 година, сложно живјеле четири генерације Ковача.

– Покојни свекар и свекрва, па Јова и ја, двојица наших синова, снаха и двоје унучади; сви смо били заједно. Али, ето, док трепнеш, све се промијени. Стари су умрли, млади одселили и остадосмо нас двоје сами у оволикој кући. Хвала богу, ђеца долазе често и лепо нас пазе. Нема такве ђеце надалеко – хвали их Беба.

Кућа Јове Ковача је данас на осами. Надалеко нема живе душе. Само празне куће и пуста кућишта, у некад ђецом, стоком и свакојаким благом богатом засеоку Под кулом.

Кула из турског доба, по којој је заселак назван, а у којој је, до прије 50 година живјела једна породица, одавно је зарасла у шикару.

Воденица

Али, још је у животу воденица, коју су, давне 1894. године, за турског вакта, подно Јовине куће, изградиле породице Ковача, Пашајлића и Гутића. Воденица и данас ради, кад има воде. Али, рјечица Зовидолка пресуши с прољећа и опет зажубори тек у касну јесен. Тако је и са ријеком Заломком у коју се улива. Стигле климатске промјене и у Зови До!

Кад вода надође, Јово покрене воденицу, да самеље комшијама жито. Иако је Зови До планинско село, на скоро 900 метара изнад мора, на плодној висоравни успијева свако жито, осим кукуруза.

А и кромпир је овђе добар, кажу најбољи у Херцеговини. И пашњаци су издашни; има још породица које држе краве и продају млијеко мљекари.

Иако су, ето, ријеке и потоци пресушили, воде за пиће и за стоку има, довољно, и усред љета. Добар водовод.

А могло би се за коју годину десити да се дјечурлија, младићи и дјевојке, као некад давно, опет, за највећих љетњих жега, купају у Зовом Долу.

У току је изградња велике бране „Пошћење“, у склопу комплекса хидроелектрана Горњи хоризонти. Кад брана буде готова, Зови До ће се наћи на обали вјештачког језера.

Мјештани већ смишљају како ће уредити плажу, а све у циљу развоја сеоског и еко туризма. Ништа им се до сада није отело, неће, ваљда, ни овај наум.

Ковачи

У Зовом Долу су Ковачи заиста ковачи. По занимању својих предака добили су презиме.

Данас Ковачи не зарађују кујући врело гвожђе, али су вјешти у обради метала, бар колико им је потребно за кућу и имање.

Тако је и Јово Ковач пензију зарадио у невесињском погону Индустрије алата Требиње, као ВКВ металостругар.

У слободно вријеме се бави и ковачијом, као хобијем, па је тако, обичним чекићем, исковао кандило, које му је пријатељ умјетник позлатио. Ово кандило годинама у његовој дневној соби заузима почасно мјесто, поред иконе.

Спасоје – Пајо Ковач (30), брат ћумураша Александра – Аце Ковача, посљедњи је прави ковач из Зовог Дола. По струци инжењер индустријског менаџмента, он је диплому спаковао у ладицу и посветио се занату који је наслиједио од оца, ђеда, прађеда, чукунђеда…

– Ја сам седма генерација ковача у мојој породици, која се у давна времена доселила из Црне Горе у Зови До – каже Пајо, који живи у Требињу, гђе је основао своју ковачка радњу, али често долази у родно село.

Елита у сеоској кафани

Многи мјештани Зовог Дола су у доба СФРЈ изградили каријере у Мостару и Београду. Тако се дешавало да се љети, за вријеме годишњих одмора, у сеоској кафани окупи елита: начелник Службе војне безбједности Србије Свето Ковач, начелник саобраћајне полиције МУП Србије Јово Милинић и генерални директор мостарске фабрике авиона „Соко“ Милан Вукајловић.

Вукајловић је био посебно цијењен по томе што је знао добро „завршити“ стог сијена, па су мјештани неријетко чекали да директор испије своје пиће и помогне им у овом послу.

Многи се сјећају да је, прије неколико деценија, парох у Зовом Долу био Никола Којо, ђеда и имењак познатог београдског глумца.

Из овог села потичу и глумац Жељко Нинчић и књижевник Перо Зубац.

Аутор: Милкица Милојевић

СРПСКА ИНФО