Када се каже – Невесиње, већина Срба у првом тренутку помисли на слободарски крај који је у новијој историји увијек био у првим редовима борбе против туђинске власти. Тешко да се може издвојити нека буна, устанак или рат ширих размјера за који би могли казати да је најзначајнији по учешћу Невесињаца и по значају за Невесиње, односно за ширу етничку територију.
Да ли је то Невесињска пушка – устанак који је 1875. године плануо у Невесињу, затим захватио читаву Херцеговину и Босну, приморао Црну Гору, Србију и Русију да зарате са Турском и завршио Берлинским конгресом, гдје су Србија и Црна Гора стекле међународно признату независност?
Или је то Улошки устанак, који су Срби из среза Невесињског, заједно са локалним муслиманима 1882. године подигли против аустроугарске власти, која им је, умјесто вишевјековне турске окупације, наметнута на Берлинском конгресу?
Или је то масовно страдање од стране аустроугарских власти и његових домаћих помагача (католика и мухамеданаца) у Првом свјетском рату и читав батаљон од преко шест стотина добровољаца из Невесиња који су се прикључили Српској војсци на Солунском фронту?
Или је то 3. јун 1941. године, када су Срби из Невесиња пружили организовани оружани отпор усташкој војсци НДХ, а отпор се проширио у народни устанак који је тога мјесеца захватио већи дио српске Херцеговине? Кроз читави Други свјетски рат Невесињци су, било у партизанским или јединицама Југословенске војске у отаџбини, поднијели велику жртву за слободу своје земље и свог народа.
Или је то Отаџбински рат од 1992. до 1995. године, када су Невесињци, заједно са својом браћом из долине Неретве, извојевали право на своју државу на територији некадашње Босне и Херцеговине, у коју је своје животе уградио читав један батаљон од 476 јунака?
У том страшном низу гинули су најбољи синови Невесиња, са једином мишљу да живот дају за слободу своје земље, на којој ће у миру живјети генерације њихових потомака. Успомене на њих живе у сјећањима и на знаним обиљежјима – свједоцима њиховог постојања и жртве. Многи од њих су своје кости оставили широм српских и других земаља никада мирног Балкана.
Садашња генерација Срба из Невесиња донијела је одлуку да на главном градском тргу подигне централно спомен обиљежје својим погинулим јунацима. С обзиром да су се носиоци власти опредијелили за идејно рјешење чији је аутор професор Миодраг Живковић, по многима највећи живи српски скулптор, увјерен сам да ће Споменик бити прихваћен као симбол жртве коју су генерације Невесињаца принијели на олтар отаџбине и слободе.
Стога је наша дужност да подржимо то значајно дјело и, у оквиру својих могућности, пружимо допринос за његово што скорије остварење.
Зоран Јањић/ СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА