Ратни ветерани Невесиња издали су саопштење за јавност у којем наводе:

Давно је написано "Уколико себе не поставите на мјесто које заслужујете, други ће вас поставити на мјесто гдје не припадате“

Шта се десило? Давне 1996. или 1997. године није ни битно која је година Скупштина Републике Српске донијела је "Закон о амнестији“ и сви смо стрпани у исти кош.

Образложење је било рат је готов, морамо то урадити, притисак је немогућ од стране високог представника.Све оно што се нама дешава су узрочно посљедичне ствари „Закона о амнестији“.Тако је урађен закон који је помогао "њима", али на штету „нама“. Све је замућено. И онда пред сваки Митровдан почиње бура у стомаку јер ипак то није обичан дан. Ми и данас чујемо јецаје мајки у црним марамама које неће скинути до краја живота. Ми смо давно рекли ко треба да буде у првом реду, ко у другом, ко у петом и тако редом. Ми не тражимо ваше дане нити се мијешамо по вашим скуповима. Али наше препустите нама јер не можемо да се договиримо од вас. Сваку државу је направио војник па и ову. Ми преживјели смо постали сјене. Војника нико не цијени. Он служи за једнократну употребу политичарима који су обично кратке памети. Нисмо ишли за ордењем и славом. То нам је била дужност и обавеза. Нама треба поштовање и достојанство, а не церемоније и спектакли једанпут, двапут годишње зависи од потребе. Ко није био у рату никада неће разумјети онога ко је био.

Оноре де Балзак написа некад давно: „Ко тражи одликовање није га заслужио, ко је заслужио њему није потребно“.

Мртве не заборавите, живе поштујте!